Предходна страна

Све анализе о улози НАТО алијансе потврдиле су да је за припремања сваког кандидата за НАТО најбитније слабљење војске земље кандидаткиње

Уништите војску, па можете у НАТО

Ситуација у Црној Гори може послужити као прави пример урушавања одбрамбене моћи. Према најновијим предлозима Министарства одбране, Црна Гора би имала 2.400 војника, односно 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила

Све анализе о улози НАТО алијансе потврдиле су да је један од најбитнијих резултата припремања сваког кандидата за НАТО који аутоматски "олакшава дијалог са алијансом", укључујући активности у оквиру Партнерства за мир, слабљење Војске која на крају није у стању да брани и одбрани своју територију. Један од јасних примера за ову тезу можемо наћи у неколико држава, а прво бисмо се осврнули на Бугарску, чија је одбрамбена стратегија потпуно подређена стратегији НАТО.

Бугарска је укинула Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, Тактичку авијацијску команду, Команду ваздушне одбране, умањила је број припадника оружаних снага, иако је желела да га сачува на нивоу 45.000 војника. Све у свему, своју државну територију Бугари планирају и једино могу, да бране само са источне стране.

Турска као "вечити" освајач бугарских територија могла би то да учини без проблема, као и много пута раније. Осим тога Бугарска често купује војну технику и опрему од већ препоручених произвођача, што је обавеза на коју се обавезала после уласка у НАТО. Оваква позиција појачава бугарску зависност од водеће чланице блока - САД.

Упоређујући Бугарску и Србију које имају приближно исти број становника и исти војни буџет али Србија и поред забрињавајућег стања у оружаним снагама и окружењу има двоструко мање војника од Бугарске. Ситуација у Црној Гори може послужити као прави пример урушавања своје одбрамбене моћи.

Према најновијим предлозима Министарства одбране Црна Гора би имала 2.400 војника, односно 410 официра, 898 подофицира, 782 војника по уговору и 310 цивила. На основу ових података војни стручњаци оцењују да се ради о веома малој оружаној формацији, па на овај начин Црна Гора своју и безбедност својих грађана ставља у руке другим субјектима, који се, нажалост, налазе ван граница најмлађе европске државе.

Међутим, на основу македонског искуства јер је и ова новоформирана држава своју судбину препустила НАТО и САД и по свој прилици да ће се њена судбина одређивати баш у окриљу НАТО, који се на Балкану ослања на албански фактор, тако да све земље које су своју судбину везале за спољне факторе немају сигурну будућност.

На другој страни НАТО тражи од новопримљених чланица и оних које очекују пријем да своје најбоље војне саставе разних родова пошаљу у међународне мировне операције. Тако је Хрватска ради приступања у НАТО које се очекује ускоро, пристала на слање нових 5600 војника у мировне операције. Србија би у ако жели да буде у истој ситуацији са Хрватском требало да уступи НАТО више од 13.000 војника.

Међутим, ни у Хрватској, али ни у Србији овакав број војника неће лако бити послат у Авганистан, Ирак или на неко друго вруће место. Овакви трансфери војника већ изазивају приметна негодовања национално демократских снага, док су либерално демократске опције много расположеније за испуњење свих услова које постављају НАТО и САД.

Под знаком питања је често сарадња са НАТО и због моралних разлога. На првом месту устручавања од отворене и безрезервне сарадње и подршке су бомбардерске акције НАТО алијансе у Босни и у СР Југославији. Ту је и проблем који изазива захтев да земље чланице ПЗМ потпишу споразум о неизручивању америчких држављана оптужених за геноцид, ратне и злочине против човечности Међународном кривичном суду, што је у случају Црне Горе био услов за америчку војну помоћ.

Ту је и споразум СОФА о статусу снага, који у случају Црне Горе даје право америчким војницима да бораве у Црној Гори на терет црногорске државе. Због оваквих споразума Балкан је за Американце постао прави земаљски рај, у ком могу да раде шта им падне на памет и да због тога не одговарају ником.

Пише: Будимир Милутиновић

НАТО се жури да у ратове за нафту увуче и српску војску

Српски војници у америчким школама

Србија се без изјашњавања грађана нашла у друштву оних којима је велесила "прогледала кроз прсте", па ће наши официри моћи да похађају америчке војне школе и специјалистичке обуке о трошку војног буџета САД, а сасвим сигурно и да ратују за потребе остварења економске безбедности САД

Анализирајући само период од Другог светског рата наовамо сведоци смо, а на шта указују многобројни подаци, да није било угрожавања безбедности (личне, индивидуалне, националне, регионалне, глобалне, а данас и космичке безбедности) у којој најчешће директно, а ређе индиректно, није учествовао НАТО на челу са САД. Чињеница је да од свог оснивања НАТО недвосмислено и директно утиче на редизајнирање међународне безбедности и то готово по правилу у негативном смислу.

Основни циљ оснивања му је била борба против СССР-а и уопште борба против комунизма. Распад Варшавског уговора и распадом СССР-а, типованих као главна претња безбедности НАТО-у схваћен је од неких држава да изградња безбедности под менторством НАТО-а је нужност и једини преостали модел изградње националне безбедности.

Ово нарочито чуди ако се зна да је циљ оснивања НАТО-а и његовог битисања данас трансформисан у борбу за сопствени опстанак из најмање два разлога од којих је први нестанак противника, а други је борба за очување сопствене безбедности у ситуацији када на видику нема другог противника. Ови нови и сасвим другачији циљеви са аспекта безбедности не само да не доприносе повећању степена опште безбедности чланицама НАТО-а него, веома често и директно, угрожавају њихову безбедност, као и безбедност осталих држава света.

Због тога се просто неизбежна питања у вези модела безбедности који намеће НАТО и САД, односно да ли НАТО и САД после Другог светског рата заиста доприносе развоју безбедности међу државама и ко у ствари има користи од наметања модела натовског модела безбедности који очигледно нема исто значење за све државе.

Са аспекта утицаја тј. успостављања безбедности на простору СРЈ, НАТО је допринео депримираности, сламању и потчињавању воље за отпором наше политичке елите, даноноћним бомбардовањем, после кога је она пристала на Кумановски споразум. Потписивањем овог споразума дошло је до поларизације нао питању националне безбедности, па и односа према органима безбедности (војсци) у држави јер већина становништва га је доживљавало као чин непоражености, а урбана елита га је једва дочекала јер није могла више да трпи да "седи у склоништима" и "није могла да путује по свету".

Из тог периода су остале запамћене изјаве појединих политичара да Србију треба бомбардовати, све док ваљда Милошевић не поднесе оставку. Убрзо затим је дошло и до паљења зграде Савезне скупштине од стране модерних носилаца безбедности - демократа и нестабилности стања безбедности у држави. Данас се пред Републику Србију поново намеће модел натовске безбедности оствариве кроз интеграцију наших оружаних снага у НАТО, чиме се настоји заборавити недавно варварско бомбардовање и злочиначки чин невиђен на овим просторима, а нарочито цинично третирање цивилних жртава који за САД представљају "колатералну штету".

Готово невероватно звучи да САД ни данас не жели да да прецизне информације на којим просторима је користио радиоактивну муницију или кључ за дезактивирање заосталих неексплодираних разорних пројектила због чега гину наши деминери итд. Уосталом, ово никога не треба да чуди јер САД и НАТО имају богату збирку "колатералних штета" у Вијетнаму, Авганистану, Ираку, Куби...... Истини за вољу, веома вешто од сопствене јавности крију "колатералну штету" коју су имале или имају њихове оружане снаге у државама у којима су ратовали или још ратују.

Много је чињеница које нам указују у ком правцу треба ићи бар кад је у питању будући развој, изглед националне безбедности и евентуално чланство у НАТО-у. Најважнија је чињенице да данас управо САД и чланице НАТО-а императивно захтевају да се од Србије отме Космет као "сувишан баласт" и то што пре јер су САД очигледно запале у кризу у Авганистану и Ираку па су им тамо потребни наши "поражени" војници. 

По питању уласка наше војске у НАТО, постоји још један услов који код нас није испуњен. Тако у НАТО смерницама за трансформацију источноевропских армија пише да нема реформе неке војске док је њен углед у јавности изнад 50 одсто. Рачуна се да све док рејтинг неке војске не падне на око 20 одсто, не могу лако да се изврше масовне смене и отпуштања официра који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, а то значи да засада не може бити говора о уласку наше војске у НАТО.

Колико је овај улазак у НАТО важан за нас, најбоље говори податак да се и Швајцарска двоуми да уђе у ЕУ, а о уласку у НАТО и не помишља. Међутим, како се НАТО-у жури да у ратове, који се очигледно воде са циљем обезбеђења снабдевања нафтом, што пре увуку и нашу војску, приликом посете председника Бориса Тадића Америци потписан је Уговор о статусу америчких снага у Србији (СОФА) и партнерству наше војске и Националне гарде Охаја. Неколико дана после, Србији је омогућено да са још 20 земаља учествује у програмима америчке војне обуке.

Многе земље биле су изостављене из овог програма због тога што са САД нису потписале споразум који спречава изручење америчких војника Међународном кривичном суду. Тако се Србија, без изјашњавања грађана, нашла у друштву оних којима је велесила "прогледала кроз прсте", па ће наши официри моћи да похађају америчке војне школе и специјалистичке обуке о трошку војног буџета САД, а сасвим сигурно и да ратују за потребе остварења економске безбедности САД.

Нама остаје једино да верујемо да се трансформација целокупног одбрамбено-безбедносног сектора земље по НАТО захтевима одвија уз дубоку свесност и разумевање питања безбедности Србије од стране наше политичке елите, и уз наду да се све то ради са циљем "повећања разумевања и решавања статуса Косова и Метохије и других нерешених питања у које је укључена међународна заједница".

Могуће је очекивати да та наша усмереност и потчињавање НАТО-у и САД треба да буде награђена барем кроз престанак подршке албанском сепаратизму и изјава америчких званичника о неминовности отимања Космета, односно допринос остварења безбедности за неалбанско становништво и њихов повратак у своје домове. Да ли је сарадња и безбедносно оријентисање ка дојучерашњим агресорима на Србију правилна одлука, ускоро и сасвим сигурно ћемо сазнати. Но, и одговор о заблуди оријентисања ка НАТО-у и САД и изградњи безбедности по њиховом моделу и за њихов рачун, такође би могао веома брзо да уследи.

Пише: Др Миле М. Ракић

  Штампа