| Политичке анализе |
|
Србија нема разлога да буде у дефанзиви кад је реч о позивима на реализам Ко је за статус кво на Космету Представници
САД, НАТО и ЕУ све чешће истичу да је "статус кво" на Косову и Метохији
неодржив и опасан. Циљ је појачавање политичко-психолошког притиска на
Београд и заустављање даље ерозије подршке надгледаној независности.
У јавности је недовољно присутно да ли и на који начин Србија реагује на
истицање аргумената неодрживости статуса кво на Космету. Прво, није
спорно да је Србија, пре свих других, незадовољна (до)садашњим стањем у
Покрајини. У њеном је интересу да се (до)садашње стање суштински промени
јер је током протеклих осам година највише штете нането Србији и Србима
на Космету. Проблем је у томе што се статус кво на Западу третира као
синоним за одсуство одлуке о независности Космета, односно, за одбијање
Србије да се сагласи са одузимањем дела државне територије.
Србија промену статуа кво види у преговорима без прејудицирања и
компромису, уз поштовање међународног права и резолуције СБ 1244, док
САД (Запад) "неодрживост статуса кво" користе као "крунски" аргумент за
наметање независности.Србија нема разлога да буде у дефанзиви кад је реч о позивима на реализам. Али, да видимо шта јесте, а шта није реално? Реално је да постоје Београдски докуменат, Кумановски споразум и Резолуција Савета безбедности 1244 којима се на основу Повеље УН и међународног права гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Србија је дала сагласност на та документа, не прихвата једнострано укидање тих докумената, већ захтева њихово поштовање и извршење. У томе има подршку великог броја земаља, укључујући и Русију као сталну чланицу СБ. Реално је да је Космет и према Уставу Србије потврђеном на референдуму покрајина са суштинском аутономијом "у оквиру суверене државе Србије". Реално је да је Космет већ осам пуних година изван фактичке власти Србије, али све то време под привременим мандатом УН уз пристанак Србије. Србија ни на кога није пренела свој суверенитет над Косметом, који је временски неограничен, већ га је задржала. Реално је да Космет није територија без титулара, нити је под мандатом било које регионалне организације, неке земље, или њеног лидера поготову, покровитеља или лобиста. То што је Космет осам година под мандатом УН, а за то време није остварено безбедно окружење, владавина права, поштовање људских права, нису аргументи против ставова Србије већ, пре свега, против ставова оних који нису успели, или нису желели, да изврше своје обавезе по Резолуцији СБ 1244 и Кумановском споразуму. Зашто нису раније створили услове за, праведно, стабилно и одрживо решење статуса. Ко је сметао? Србији се не може приписати одговорност, или стављати на терет осмогодишње одсуство политичке воље САД и кључних земаља Запада да испуне мандат светске организације. ХАЗАРДНА ИГРА Од појединих представника Европске уније чуло се недавно да Унија мора да сачува свој кредибилитет по питању Космета. То је у реду уколико значи залагање за преговоре без прејудицирања, неприкосновеност СБ УН, компромис и поштовање универзалних принципа европске безбедности и сарадње, односно, међународног права. Био би велики хазард, уколико би ЕУ чувала свој кредибилитет печатирањем диктата да је независност једина опција. То би било враћање транс-атлантских односа на време Рамбујеа и агресије НАТО 1999. године, без одобрења СБ УН. Балкан би поново био захваћен хаосом, који би довео у питање оно што је постигнуто по цену огромних напора. И горе од тога - то би распирило многа досад пригушена и непозната жаришта. СИНОНИМ ЗА ПОЛИТИКУ ПРИТИСКА За Србију је статус кво синоним за политику притисака, етничко чишћење Срба и других неалбанаца, нападе на српске светиње, безакоње, криминал и тероризам. У јавности Србије на то се гледа као на последицу једностране проалбанске политике САД и других западних земаља, лицемерја према Србији и неспремности декларисаних српских пријатеља да се повинују сопственим одлукама и потписима, а пре свега, одлуци о гарантовању суверенитета и територијалног интегритета Србије. Реално је да је Србија све време имала бона фидес однос према наведеним споразумима и одлукама УН које чине интегрални део међународног права. Без обзира на проток времена, статус Косова и Метохије као интегралног дела државне територије Србије није измењен ни међународним, ни унутрашњим правним актом, нити се без пристанка Србије може изменити. Србија у протеклих осам година није престала да на унутрашњем и међународном плану третира Покрајину као своју државну територију. Напротив. Реално је да Србија инсистира на поштовању универзалних принципа међународног права, одлука СБ УН и да се залаже за преговоре о статусу под окриљем СБ УН, без вештачких рокова и прејудицирања исхода. А шта није реално? Пре свега, није реално да ће Србија прихватити, изричито или прећутно, одузимање Космета. Није реално да ће Србија прихватити трговину одрицањем или пристанком на одузимање државне територије за "евро-атлантске интеграције". "Бољи живот" се ипак, нешто шире поима него што верују они који нуде такву нагодбу (дил). Реално је да ће Србија постојати и када тих интеграција не буде. Какве су то интеграције којима Србија треба да тежи ако међусобне рачуне изравнавају третирајући Србију као монету за поткусуривање. Нови француски председник Саркози и нови премијер Велике Британије Браун, уврстили су јачање идентитета својих народа и држава у врхунске приоритете својих програма. Србија, иако неупоредиво мања и мање развијена, има бар једнако право и интерес да брани свој идентитет. За Србију је то, у првом реду, одбрана права на Косово и Метохију, као постојбину своје државности, духовности и културе. Није реално да Савет безбедности УН донесе одлуку о одузимању Космета од Србије јер би то било грубо кршење Повеље УН и угрозило смисао постојања УН. Није реално да Србија може бити, стабилна, фактор мира и напретка на Балкану, уколико би јој неко силом одузео Космет. Није реално да Србија има добре односе са земљама и организацијама које су својим политикама ангажоване на угрожавању њеног суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка. Најзад, није реално да је Европи потребна нова квазидржава, заснована на мешавини идеологије стаљинизма и џаадизма којом би управљали пресвучени терористи и "опрани" дилери дрогом, оружјем и људима. Јасно је да независност Космета, надгледана или ненадгледана, није једина опција. Опцију суштинске аутономије садржану у одлуци СБ УН не треба ни мењати, поготову укидати, већ преговорима испунити. До тада,неопходно је спровести неизвршене налоге Савета безбедности. Живорад Јовановић |
Предходна страна |
|
|
