| Политичке анализе |
|
Да ли су основане претензије Русије
на северни пол - пише Максим КРАНС, политички коментатор РИА “Новости” Претензије Русије на Северни пол  Највећа
научна, делом и политичка експедиција на Северни пол има за задатак да
прикупи довољно доказа да је Северни пол саставни део Русије.
У Мурманску је стартовала научна експедиција на Северни пол, која ће,
свакако, бити сензационална. По рецима њеног руководиоца, познатог
поларног истраживача Артура Чилингарова, то је један од највећих
поморских похода у читавој историји освајања Арктика. У пратњи брода на
атомски погон“Русија” на пут крећу флагман флотиле Руске хидрометеоролошке службе “Академик Фјодоров”. На том броду налази се стотинак научника који ће извршити уникатна истраживања граница у вишим ширинама руског копна. Међутим, кулминација “Арктик-2007” ће бити спуштање два батискафа “Мир”. По први пут у историји они ће се спустити на дно у најсевернијој тачки планете. У првој посади дубоко-водног апарата, који ће кренути на дубину преко 4 километра, налази се и потпредседник Државне думе Русије. Међутим, сензационалност најновијег “великог северног похода” је у нечем другом. По признању Чилингарова, експедиција има не само научни, већ и геополитички циљ. “Ми желимо доказати да је Русија велика поларна држава” – изјавио је он. И као доказ тога на дно ће бити спустена капсула од титана са руском заставом. Ако би смо ту операцију са популарног у последње време “језика гестова” превели, смисао тог геста би био овакав:” Наша земља јавно изражава претензије на Северни пол. Прецизније речено, на троугао, у чијој основи је руска обалска линија од Колског полуострва до периферије Чукотке. А то је територија од 1,2 милиона квадратних километара – што је еквивалентно површини Италије, Немачке и Француске узетих заједно.  Уопште
узев, и раније смо је сматрали својом. Почев од 20-их година прошлог
века тај сектор је на свим домаћим географским мапама означаван као
совјетски, а затим руски. Тако је било све док се није појавила
Конвенција ОУН о поморском праву, којом је наша спољашња граница смањена
до 200-миља економске зоне. 1997 године Русија је ратификовала ту
конвенцију, и ми смо истовремено изгубили право на остали део Леденог
океана, па и свој комад Северног пола. Али су зато на те територије
одмах почеле претендовати друге земље, и то не само арктичке. Разуме се
и зашто. Овде, на океанском дну, по неким оценама, лези на стотине
милијарди тона нафте. Плус још рибља богатства. А северни поморски пут
је и најкраћа траса из Европе у Америку, поред осталог за транспорт
нафте и гаса са арктичких налазишта. Према томе, цена питања је огромна.
Додуше, санса да се поврати изгубљено је мала, бас због усвојене
Конвенције.
Ако ми докажемо да је копно – у конкретном случају океански венац
Ломоносова – непосредни наставак Сибирске континенталне платформе, онда
ће нам то омогућити да “приграбимо” практично целокупни “комад”.
Пре пет година Русија је прва од арктичких земаља затражила од
специјалне комисије ОУН ту територију, али наша аргументација није била
довољно убедљива. Поновни покушај ће бити учињен 2009. године, и ми се
за то припремамо. У мају је на том истом ледоломцу “Русија” на Источни
Арктик упућена експедиција научника из петербурског научног института
океанологије. За месец и по рада педесетак геолога, геофизичара и
авијатичара детаљно је истраживало океанско дно и, по речима руководиоца
експедиције, директора Института Валерија Каминског, прикупила уникатне
податке који омогућавају да се убедљиво аргументују територијалне
претензије Русије. Најновија експедиција Артура Чилингарова би требало
да верификује тај успех и докаже свету да не сумњамо у успех. Таква
активност на Арктику, природно, не може а да не брине остале претенденте
на арктичка богатства. Нарочито Американце.
На пример, ових дана је часопис “Тајм” објавио чланак у коме је оптужио
Русију “за намеру да анектира целокупни Северни пол”. А нешто раније
заменик председника Комитета за иностране послове Ричард Лугар захтевао
је да се Америка хитно прикључи Конвенцији о поморском праву, како
Москва не би “приграбила” за себе регионе богате нафтом и гасом.
Забринутост Американаца је оправдана: јер поред генералне офанзиве на
Север, Русија води битку и на крилима. На пример, недавно је председник
Путин одобрио предлог владе да се склопи споразум са Норвешком о
разграничењу копна Баренцевог мора. На тај начин ће бити стављена тачка
у спору који траје већ 4 деценије око “сиве зоне” од 150 хиљада
квадратних километара где се, како се претпоставља, налази преко 3
билиона кубика гаса, што је, узгред речено, упоредиво са шокмановским
резервама. И ако се конфликтна ситуација овде реши, није искључено да ће
све снаге бити укључене на источном крилу. Јер Русија и није
ратификовала споразум са САД о Беринговом акваторијуму. ЕдуардШварднадзе, тадашњи министар иностраних послова СССР, који је потписао тај споразум 1990. године, поклонио је скоро две трећине залива и мора суседима. Таквим гестом је Русија желела да искаже САД и целом свету своју спремност на компромис. Сада су, изгледа, настала другачија времена. Москва, 25.07.2007. РИА “Новости” |
Предходна страна |
|
|
