SRPSKA POLITIKA

Политичке анализе

Скандалозно: нови директор СИД-а је Горан Стојковић - Карузо

Тата, постао сам шеф Службе

У Министарству спољних послова постоји јавности мало позната Служба за истраживање и документацију (СИД). Њени службеници прикупљају информације које су од значаја за утврђивање спољне политике, али и оне који се односе на намере и прикривене планове држава или појединаца против Србије. На чело ове службе постављен је ових дана указом министра Вука Јеремића дипломата Горан Стојковић - Карузо. Какав министар, такав и шеф СИД-а!

Да није било његовог оца, такође дипломате Станоја Стојковића, Карузо се никада не би ни запослио у Служби државне безбедности, а о преласку у ССИП да и не говоримо. Отац Станоје је седам дана штрајковао глађу да би сина довео у дипломатију.

Ступајући недавно на место шефа СИД српске дипломатије, Горан Стојковић - Карузо учинио је нешто незапамћено у историји Министарства спољних послова Србије. Када је по постављењу на ову значајну функцију добио службени "мерцедес" с пратњом, решио је да се исповеди покојном оцу Станоју. Према извору ТАБЛОИДА, Карузо је службеним аутомобилом уз пратњу полиције с укљученим ротационим светлима кренуо на очев гроб. Стигавши тамо, поклонио се његовим сенима и исповедио окружен телохранитељима: "Тата, видиш да сам постигао у животу оно што ти ниси могао!"

А да није било тате, Карузо никада не би ни ушетао у дипломатију.

Карузов отац Станоје Стојковић налазио се у дипломатској служби када је тадашња Прва политичка управа Савезне службе државне безбедности пребачена у тадашњи ССИП. Дуго је Станоје службовао, а онда се обрео у Лиону. Као отправник послова није одолео чарима новца. О томе говори извештај инспекције финансијске службе ССИП-а, која је код Станоја у конзулату нашла пун кофер девиза. Када су га упитали чији је новац, он није знао да објасни његово порекло. И док је тата службовао, мали Карузо је стасао. Дипломирао је историју, затим је радио као професор у XИВ београдској гимназији, а онда му је велики тата нашао ухлебљење у тадашњој Савезној служби државне безбедности.

Како је време пролазило, Карузо је притискао оца да га пребаци у Савезни секретаријат за иностране послове. Но, то нимало није било лако. Руководиоци из ССИП-а знали су много лоших прича о Карузу.

Према изворима ТАБЛОИДА, један школски друг отворено је изнео примедбе Станоју Стојковићу на рачун запошљавања његовог сина у ССИП: "Ја сам у кадровској комисији СИД-а, али сам гласао против тога да твој син буде примљен. Разлог томе је што си га лоше васпитао".

То је погодило Карузовог оца, па је решио да штрајкује глађу све док му син не буде примљен у СИД! Затворио се у канцеларију и седам дана гладовао. Како је случај попримао нежељене димензије, у ССИП-у су одлучили да Каруза ипак приме у СИД. Напокон је Горан Стојковић - Карузо ушао у дипломатију. На грбачи оца Станоја градио је своју проходност и ка службовању у иностранству. Један од одлазака био је и у Италију, где је службовао као генерални конзул у уТрсту.

Тамо је Карузо стварао везе и с римокатоличком црквом и с разним бизнисменима по Италији. Када је праћењем сабран његов недипломатски учинак, Горан Стојковић је разрешен дужности генералног конзула Србије и Црне Горе у Трсту, а на то место постављен Владимир Николић, дотадашњи директор СИД-а. Ова одлука је објављена у Службеном листу СЦГ број 52/2005 од 16. децембра 2005. године. Карузо је враћен у Београд и постављен за директора архиве СМИП-а.

Своју дипломатску каријеру Карузо је градио и парадирањем. Имао је обичај да присуствује свим пријемима који су пружали могућност за неку корист. Тако се октобра 2006. године обрео у Хардвард клубу где се обележавало 125 година америчко-српске универзитетске сарадње. Поред осталих, гост чланова Харвардског клуба и породице Род Мур, био је и Горан Стојковић, директор архиве Министарства спољних послова. На том скупу била је поред њега и незаобилазна Александра Јоксимовић, пријатељица његове жене. Карузо је стварао добар спољни имиџ тако да неке његове колеге причају да је веома комуникативан и да се с њим може разговарати о свему. То је показао као бивши члан СПС-а И ЈУЛ-а, као и сада као члан ДС. На питање да ли знају и нешто што не спада у оно за шта се Карузо продаје, они одговарају да "свако од нас има црне мрље".

Боравак у Италији и остварени контакти за време службовања у Трсту касније су се показали као добар пословни потез, посебно када је својој супрузи Весни отворио бутик "Исидорас" у Београду, у непосредној близини престижног састајалишта код "Певца", где је веома важно бити виђен.

Занимљиво је истаћи да у бутик Карузове супруге Весне данас стиже роба из Италије, за коју се претпоставља да је сумњивог квалитета и да су неки модели узети од "шанера". Тако Весна има сталне добављаче. У бутику "Исидорас" Веснини чести посетиоци су Тања, супруга министра Млађана Динкића, Верица Ракочевић, модни креатор, Ружица Ђинђић, супруга стрељаног премијера и Александра Јоксимовић, бивши заменик министра спољних послова СРЈ Горана Свилановића.

Тако су женске приче у бутику "Исидорас", поред бизниса, прерасле и у вођење кадровске политике у Министарству спољних послова. Весна, као члан ЛДП-а, је искористила прилику да уз помоћ Ружице Ђинђић лансира свог мужа у обавештајну елиту. Њој је на руку ишло и то што је нови шеф српске дипломатије постао Вук Јеремић из ДС-а, па се указала прилика да Карузо почне са шефовањем у Министарству спољних послова. Упућени тврде да је захваљујући залагању госпође Ружице Ђинђић и постао шеф СИД-а.

На челу СИД-а, иначе значајне службе у оквиру МИП-а, требало би да буде личност позната и призната у јавности, човек који се истакао способношћу и заслугама које су неспорне (по речима његових колега, Карузо тешко да је нешто озбиљно учинио у овој служби) и коме нису страни геостратегијски проблеми и размишљања. Неко ће рећи да је то бављење политиком. Јесте, али у смислу доброг познавања политике и политичких односа. А СИД је служба која прати и оцењује рад наших дипломата у иностранству, прати њихове контакте са страним дипломатама и службама и оцењује да ли је евентуално неки наш дипломата или дипломаски службеник заврбован од страних служби, па га треба опозвати.

Е, сада ту службу води један Карузо. Тешко нама, а благо нашим дипломатама када их Карузо надзире.

"Грех из младости"

Горан Стојковић - Карузо, као необуздан млад човек и син дипломате, живео је на свој начин, бахато, проводећи се. Иако није имао возачку дозволу, возио је црвени "алфа ромео" 1600 ГТ. Тата му је купио, да се зна чији је он син. И тако је Карузо још као млад човек, возећи сулудом брзином а без дозволе, на углу Змај Јовине и Васине у Београду усмртио пешака, недалеко од пешачког прелаза. Од силине удара несрећни човек је одбачен чак на тролејбуске жице. Остао је на месту мртав. И поред очевог утицаја, саобраћајна полиција привела је Каруза истражном судији Окружног суда у Београду, који му је одредио притвор. Тата је, наравно, потегао све везе и након 27 дана проведених у Окружном затвору у Београду пуштен је да се брани са слободе.

У маратонском судском процесу, а уз очеву интервенцију, Горан Стојковић је проглашен кривим и осуђен на две године затвора, условно на три године. Обични грађани би за ово (не)дело добили најмање три године робије и морали би да је издрже до последњег дана. Али нерма свако, као Карузо, утицајног тату.

Ана Лешо

(Т)ко брани Косово у Министарству спољних послова Србије

Лудорије Вука Јеремића

Пошто је најављено да ће Народна скупштина Републике Србије овог месеца разматрати питање Косова и Метохије и усвојити одговарајућу резолуцију, осетио сам потребу да обавестим јавност, док је још време, о кадровским решењима по овом питању у Министарству спољних послова

Мислим да разумете због чега нисам у могућности да се потпишем. Као потомак прогнаника с Косова, који су умрли не дочекавши да се врате на своја огњишта, не поседујем никакву непокретну имовину нити додатне изворе прихода. Само имам јаку моралну обавезу према свим прогнанима и напаћенима с Косова и онима који и даље тамо опстају, да из свог угла и домена изразим очај и немоћ што морам да гледам каква се неозбиљна и увредљива, да не употребим теже речи, кадровска политика води у погледу Косова и Метохије.

Због тога се обраћам нашој јавности са жељом да заједнички дигнемо глас да би се престало с овом фарсом и да би се ови кловнови заменили озбиљним људима, који ће се из истинских уверења борити за очување Косова. Ако и изгубимо Косово, да то буде на достојанствен начин и да свима можемо да погледамо у очи.

Напомињем да ни с једном од наведених особа нисам ни у каквом сукобу, чак се лично и не познајемо. Навео сам конкретна имена да би се у документацији Министарства могла проверити истинитост чињеница које сам навео.

Пре неколико дана, на велико изненађење свих у Министарству спољних послова, на место помоћника министра и шефа Сектора мултилатерале, то јест, званичном терминологијом речено, генералног директора Генералне дирекције за мултилатералу, постављен је Феодор Старчевић, по националности Хрват. У неким другим околностима то не би било битно, али се у овом случају ради о косовском питању које је светиња за све Србе.

Одмах да разјасним неке појмове. Сектор мултилатерале бави се свим питањима у вези с међународним организацијама. У оквиру њега постоје дирекције за поједине организације. Између осталог, имамо и Дирекцију за УН, итд. Тај сектор је у овом тренутку од изузетног значаја за Србију, јер прати збивања и из свог домена спроводи политику према међународној заједници у вези са статусом КиМ, пошто се то разматра и решава на мултилатералном плану.

Феодор Старчевић, звани Феђа, бавио се мултилатералом у бившој Југославији тако успешно, да је у међународним организацијама ова земља избрисана с политичке карте света као да није ни постојала. Након распада земље и увођења драстичних санкција УН, Феђи није падало на памет да дели судбину људи и земље за коју је наводно радио. Уз помоћ свог дугогодишњег пријатеља и ментора Будимира Лончара, добио је изванредно добро плаћен посао у систему те исте организације која нам је увела санкције (УН). Службовао је у Грузији, Индији и Бутану. У 2004. години добио је велику пензију код Уједињених нација и као кадар без којег Србија не може, вратио се и ставио на располагање - да би нам поново помогао (биографија у прилогу).

У овој компликованој међународној ситуацији у којој се Србија налази, "неко" је у Демократској странци одлучио да се овај незаменљиви Хрват повуче из пензије и постави на место првог оперативца у Министарству спољних послова, задуженог пре свега за питање КиМ на мултилатералном плану.

Поред тога, Феодор Старчевић је на потпуно нелегалан начин постављен на место помоћника министра. Према Закону о државним службеницима из јула 2006. године, помоћници министара у Влади Србије бирају се на јавном конкурсу, с мандатом од пет година, или годину дана дуже од министра. Из неког разлога ова одлука се још увек не спроводи у већини министарстава, вероватно док се не заврши кадровска подела плена странака које чине владину коалицију. То што влада крши законе које је сама иницирала, нема везе. Док Вук доноси одлуке, овце могу само да блеје (у себи).

Заменик Феђе Старчевића је кнински Србин Јован Мириловић, једини такве врсте у ужем руководству мултилатерале. Мириловић је јединствен у сваком погледу, између осталог, и по томе што је један од ретких бескичмењака који хода усправно (злобници кажу да је то због тога што нема муда која би га вукла према земљи). Он је стално ишао напред, кроз све бурне догађаје кроз које је наша напаћена земља пролазила последњих деценија, увек на услузи и одан политичкој гарнитури која је била на власти.

Као што је наведено, по организационој структури, непосредно после сектора долази Дирекција за УН, у чијој надлежности је и Савет безбедности, где треба да се донесе коначна одлука у вези с КиМ. На челу ове дирекције до сада се налазила такође изузетно интересантна личност. Сада је преузела Дирекцију за људска права, тако да косовски Срби могу мирно да спавају, јер ће сва њихова права у потпуности бити заштићена. Она се зове Сања, а за навођење њеног презимена потребно је додатно објашњење.

Ову некада ватрену Црногорку директно је 1996. године, као особу од изузетног поверења, у ондашњи МИП СР Југославије послао Мило Ђукановић, да руководи Сектором за штампу и културу, то јест да шири истину у свету о мирољубивој политици С. Милошевића у условима неоправданих и ничим изазваних санкција, што је она врло предано радила. Иако је била удата, Сања је задржала своје девојачко презиме Миковић, да би нагласила своје црногорство. Када је дошло до отвореног сукоба између Милошевића и Ђукановића, Сања је морала да напусти МИП.

После демократских промена 2000. године Сања, још увек Миковић, враћа се у Министарство. Након краћег задржавања на мањим функцијама, постаје шеф Кабинета тадашњег министра Вука Драшковића. То практично значи да су све информације, којима је располагало Министарство и које је добијао министар, прво пролазиле кроз њене руке. Међутим, све је променљиво, па и јаки национални осећаји. Када се 2006. Црна Гора одвојила од Србије, Сања нема жељу да се из Београда враћа у неизвесност Подгорице, па своје презиме хитно мења у мужевљево Ракић.

Како се од прошлости ипак не може тако лако побећи, у Министарству се и даље препричавају њени хистерични напади што је на службена путовања у иностранство морала да иде под презименом Миковић, јер је то било уписано у њеном још важећем дипломатском пасошу.

Дакле, непосредна оперативна линија по питању Косова у мултилатерали је следећа: Феђа Старчевић - Јован Мириловић - Сања (узмите презиме које год хоћете), али најслађе долази на крају. Уместо неког од искусних дипломата, којих има доста у Сектору мултилатерале, у кабинет Ф. Старчевића постављена је управо свршена приправница Милица Вујовић, опет неком чистом случајношћу црногорског порекла. Претпоставка је да Старчевић настоји да споји угодно с корисним, јер њено богато једногодишње (приправничко) дипломатско искуство представља гаранцију да се питање КиМ налази не само у добрим рукама, већ и шире. ( "Тко не вјерује, моће се особно увјерити").

Наравно, изнад њих је министар Вук Јеремић и без његове сагласности они не би могли бити то што јесу. Пошто он мисли да у Министарству нема довољно квалитетних Срба да би се бавили питањем Косова, терет одговорности свалио је на Хрвата Старчевића, клонираног Србина Мириловића и две Црногорке, Сању и приправницу Милицу. Већина њих није случајно у овој комбинацији (Јеремић, Старчевић и Мириловић), а заједничка нит која их повезује јесте да су својевремено боравили, радили или се школовали у САД.

Такође, овакав третман приправница није измислио пензионер чика Феђа. Он само копира праксу коју спроводи Мали Вујица. Одлуком министра све приправнице (једна по једна, молим) морају да прођу двонедељну обуку у Кабинету министра. То укључује и путовања с министром у иностранство. Због ограниченог броја места у службеним авионима, а да би се направило место за приправницу, из наше званичне делегације морају да се избаце искусније дипломате, често шефови појединих ресора. Она која највише задовољи министра, добиће решење за стални рад у кабинету. Ова обука се обавља по програму ПРЦ-а (Приправничког регрутног центра, како се у жаргону назива Свечана дипломатска академија).

Неко ће да постави питање има ли у МСП и приправника мушког рода. У томе и јесте цака јер је, истина за време претходног Вука, у овој гарнитури примљено 16 приправница и само три приправника. Пошто за посао у МСП конкурише више стотина особа, можете замислити по којој су спонзорској линији оне биле примљене.

Био је на леду

Феодор Старчевић био је министар саветник у Лондону, где је заменио Бранислава Бранковића кога су звали министар спољних послова Социјалистичке партије. У то време, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, преко Лондона су наше дипломате ишле на далекоисточна путовања. На пример, преко Лондона је путовао Бора Јовић - у Јужну Кореју, па у Јапан, на крунисање новог јапанског цара.

Будимир Лончар, министар иностраних послова, 1990. године дошао је у Лондон да би пошао на далекоисточну турнеју. Чим је стигао, Лончар је с Феодором Старчевићем отишао у шетњу. У дипломатском жаргону то значи поверљив разговор, без сведока. Да је Феодор нешто за себе тражио од Лончара, говори и следећи догађај на лондонском аеродрому "Гетвик" када је Лончар кретао.

Особље амбасаде је испратило министра иностраних послова на аеродром. До полетања авиона Лончар је седео у ВИП одељку, док су други представници амбасаде из Лондона седели за другим столом. То је био уобичајени протокол. Једног тренутка Лончар је позвао неке службенике амбасаде за свој сто, а међу њима је био и амбасадор Светозар Рикановић. Пар минута касније појавио се и Феодор и без питања се утрпао за Лончарев сто. Када је објављено да путници треба да се укрцају, Лончар је колима кренуо до авиона. Преостало је једино да се попне уз стрме степенице. Лончар се поздравио с представницима амбасаде и почео да се пење.

Тада се појавио Феодор. Када је видео Лончара на степеницама, потрчао је за њим, ухватио га за рукав сакоа и повикао: "Шта ће бити са мном?". Лончар је само одмахнуо руком и ушао у авион. Све је то било веома комично.

Сања воли кад не боли

Сања Миковић било је удато презиме, а девојачко Михаљевић. Сањин муж био је председник општине Будва. Она је радила у Подгорици, као приправник у суду, са сестром Мила Ђукановића. Сања није завршила судијски стаж јер је напустила посао. Занимљиво је да је, када је путовала у Бари (Италија) због договора о лечењу свог детета, тамо увек био присутан Мило Ђукановић. Сања је сада удата за сина академика Ракића, који је иначе члан Мунове секте. А Сањина амбиција је да са садашњег места у Министарству спољних послова оде за амбасадора Србије у Стразбур, то јест да на том месту замени Слађану Прицу.

Пише инсајдер Таблоида Д-9

Предходна страна

Штампа