Предходна страна

Иза огледала

Једнога дана!

Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”

Piše: Слободан Антонић

Отварање коверте са Ахтисаријевим планом у Србији је било праћено једном од најжешћих медијских кампања. По сто пута, из различитих уста и на различите начине, могли смо чути три ствари. Прво, да треба бити реалистичан, а реалност је таква каква јесте и ту се ништа не може. Друго, да морамо гледати оно од чега живимо, а да емоције и митове заборавимо, како нам се не би поновиле страшне деведесете. И треће, да су наши грађани спремни да иду даље, али авај, има неких политичара који покушавају да злоупотребе питање Косова, па подбуњују народ, као некада Милошевић.

Сви ови разлози нису сасвим неразборити и свакако да јавност има право да их чује. Али занимљиво је да сте на поједином медијима могли чути само њих, и више ниједне друге. Када човек гледа Б92 или чита Блиц не може а да се не запита: „Добро, како им само не досади? Све једно те исто. Што бар мало не прошарају, онако, реда ради”?

Ипак, не може се спорити да је у тој унисоности било и лепих примера личне креативности. Мени се, рецимо, највише допао наступ једног од припадника ,,златне” београдске елите на Б92. Он је хладнокрвно образлагао све по уобичајеном репертоару: „Морамо бити реалистични”, „наши грађани највише брину о стандарду”, „Косово је ионако изгубио Милошевић”, бла, бла... Али, када му је новинар поставио питање могуће поделе Косова, одједном се узбудио. „Не подела, али корекција граница свакако”! Јер, замислите ужаса, косовска граница иде до врха Копаоника! Тако би неки неопрезнији скијаш могао да се нађе очи у очи са „мултиетничком” и „мултикултурном” полицијом Косова. Морам рећи да сам се одмах и ја потресао. Ма, ко сме да квари одмор нашој НВО елити! Него, да ми лепо трампимо Прешевску долину и још цело Врање за те скијашке стазе. У тојствари никако не смемо бити реалистични! У тојствари не треба да гледамо од чега живимо! У тојствари није Косово изгубљено још 1999!

Да, доиста ми је драг тај аргумент из реалистичности. Али, пробајте да неком од припадника наше НВО елите заузмете паркинг место. Једно једино паркинг место. Кажем једно, јер се ових дана челник неке од тих НВО похвалио да му је годишњи буџет 1,1 милиона евра, да има 27 запослених и 36 сталних хонорараца. За толики буџет и за толико запослених заиста треба много паркинг места. Али, замислите да сте му заузели само једно место. Шта мислите, колика је вероватноћа да вам каже: „Добро пријатељу, бићу реалистичан, шта је ту је, заборавимо прошлост, нема везе ко је први, нема везе шта је чије, пустимо знаке, пустимо право, остани где си и да заједно корачамо у европску будућност”! А колика је вероватноћа да вам каже: „Марш, бре! И ако се одмах не склониш, узећу дизалицу из кола да те научим памети”!

Да, баш волим тај аргумент из реалистичности. Не само у оној варијанти да „не може шут с рогатим” и да је нужно помирити се са јачим злом. Али, мој фаворит је ипак варијанта која гласи: „Ма какво зло, чим схватимо да тако и треба, биће нам лакше”! Јер, „то ионако није наше”, „ко је икада тамо био”, „за тим жале само попови и митомани”, „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, „тиме нам само чине услугу” итд. Али, када то наш НВО елитник говори, он заправо говори о себи. Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”. Док његова уста кажу „ко је икада тамо био”, његове очи кажу „ ја тамо никада нисам био, шта се мене то тиче”. Док његова уста кажу „за тим жале само попови и митомани” његове очи говоре „ ја ионако мрзим попове, једна црква више или мање, свеједно ми је”. Док његова уста кажу „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, његове очи говоре „зар ја да чекам у реду због тог Косова, до врага с њим”! Он је изједначио „бити модеран”, са „мислити само на себе и мислити само на новац”. И сада покушава све нас да убеди да и ми треба да будемо „модерни”, па ћемо се добро осећати, као и он што се добро осећа.

Неко је већ отмицу Косова упоредио са силовањем. Силеџије су велике и јаке, несрећна девојка би још могла добити и батине ако се буде превише опирала и можда је стварно боље да се много не брани. Али, забога, како јој још поврх свега можете рећи: „Ма буди паметна, јесу силеџије, али богати су, утицајни, не смеш никако да поквариш своје односе са њима, не смеш се жалити. Мисли на своју будућност, мисли на то да треба сутра да постанеш део њиховог богатог и лепог друштва. Отплачи мало, па се врати. И насмеши се – као да ништа није било”! Да ли стварно може да буде – „као да ништа није било”? Је ли ви то озбиљно мислите са смешењем? Да момцима не падне на памет још који пут да се забаве на сличан начин?