Предходна страна

Иза огледала

Једнога дана!

Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”

Piše: Слободан Антонић

Отварање коверте са Ахтисаријевим планом у Србији је било праћено једном од најжешћих медијских кампања. По сто пута, из различитих уста и на различите начине, могли смо чути три ствари. Прво, да треба бити реалистичан, а реалност је таква каква јесте и ту се ништа не може. Друго, да морамо гледати оно од чега живимо, а да емоције и митове заборавимо, како нам се не би поновиле страшне деведесете. И треће, да су наши грађани спремни да иду даље, али авај, има неких политичара који покушавају да злоупотребе питање Косова, па подбуњују народ, као некада Милошевић.

Сви ови разлози нису сасвим неразборити и свакако да јавност има право да их чује. Али занимљиво је да сте на поједином медијима могли чути само њих, и више ниједне друге. Када човек гледа Б92 или чита Блиц не може а да се не запита: „Добро, како им само не досади? Све једно те исто. Што бар мало не прошарају, онако, реда ради”?

Ипак, не може се спорити да је у тој унисоности било и лепих примера личне креативности. Мени се, рецимо, највише допао наступ једног од припадника ,,златне” београдске елите на Б92. Он је хладнокрвно образлагао све по уобичајеном репертоару: „Морамо бити реалистични”, „наши грађани највише брину о стандарду”, „Косово је ионако изгубио Милошевић”, бла, бла... Али, када му је новинар поставио питање могуће поделе Косова, одједном се узбудио. „Не подела, али корекција граница свакако”! Јер, замислите ужаса, косовска граница иде до врха Копаоника! Тако би неки неопрезнији скијаш могао да се нађе очи у очи са „мултиетничком” и „мултикултурном” полицијом Косова. Морам рећи да сам се одмах и ја потресао. Ма, ко сме да квари одмор нашој НВО елити! Него, да ми лепо трампимо Прешевску долину и још цело Врање за те скијашке стазе. У тојствари никако не смемо бити реалистични! У тојствари не треба да гледамо од чега живимо! У тојствари није Косово изгубљено још 1999!

Да, доиста ми је драг тај аргумент из реалистичности. Али, пробајте да неком од припадника наше НВО елите заузмете паркинг место. Једно једино паркинг место. Кажем једно, јер се ових дана челник неке од тих НВО похвалио да му је годишњи буџет 1,1 милиона евра, да има 27 запослених и 36 сталних хонорараца. За толики буџет и за толико запослених заиста треба много паркинг места. Али, замислите да сте му заузели само једно место. Шта мислите, колика је вероватноћа да вам каже: „Добро пријатељу, бићу реалистичан, шта је ту је, заборавимо прошлост, нема везе ко је први, нема везе шта је чије, пустимо знаке, пустимо право, остани где си и да заједно корачамо у европску будућност”! А колика је вероватноћа да вам каже: „Марш, бре! И ако се одмах не склониш, узећу дизалицу из кола да те научим памети”!

Да, баш волим тај аргумент из реалистичности. Не само у оној варијанти да „не може шут с рогатим” и да је нужно помирити се са јачим злом. Али, мој фаворит је ипак варијанта која гласи: „Ма какво зло, чим схватимо да тако и треба, биће нам лакше”! Јер, „то ионако није наше”, „ко је икада тамо био”, „за тим жале само попови и митомани”, „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, „тиме нам само чине услугу” итд. Али, када то наш НВО елитник говори, он заправо говори о себи. Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”. Док његова уста кажу „ко је икада тамо био”, његове очи кажу „ ја тамо никада нисам био, шта се мене то тиче”. Док његова уста кажу „за тим жале само попови и митомани” његове очи говоре „ ја ионако мрзим попове, једна црква више или мање, свеједно ми је”. Док његова уста кажу „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, његове очи говоре „зар ја да чекам у реду због тог Косова, до врага с њим”! Он је изједначио „бити модеран”, са „мислити само на себе и мислити само на новац”. И сада покушава све нас да убеди да и ми треба да будемо „модерни”, па ћемо се добро осећати, као и он што се добро осећа.

Неко је већ отмицу Косова упоредио са силовањем. Силеџије су велике и јаке, несрећна девојка би још могла добити и батине ако се буде превише опирала и можда је стварно боље да се много не брани. Али, забога, како јој још поврх свега можете рећи: „Ма буди паметна, јесу силеџије, али богати су, утицајни, не смеш никако да поквариш своје односе са њима, не смеш се жалити. Мисли на своју будућност, мисли на то да треба сутра да постанеш део њиховог богатог и лепог друштва. Отплачи мало, па се врати. И насмеши се – као да ништа није било”! Да ли стварно може да буде – „као да ништа није било”? Је ли ви то озбиљно мислите са смешењем? Да момцима не падне на памет још који пут да се забаве на сличан начин? А шта тек да кажем о онима који на све то добацују несрећници: „Ма дај, сестро, немој да си конзервативна, момци ти само чине услугу, ти треба да си модерна, да уживаш у сексу, а нарочито треба да уживаш када се на теби испружи Главни Баџа, е онда нарочито мораш да дахћеш, стењеш и узвикујеш – То! То! Још! Још!”.

Да, Главни Баџа баш воли да је велики љубавник. Али, Србијо мила, ипак, не мораш због њега глумити. Слободно плачи. И најважније је да их све запамтиш. И оне који су се по теби ређали и оне који су навијали и добацивали. Јер, једнога дана...

Да, да. Једнога дана!

Нова српска политичка мисао, колумне Слободана Антонића у Политици

Коментар Уредништва Српског листа

Са задовољством објављујући горња два текста коментатора Нове српске политичке мисли Слободана Антонића, аутора чије увиде ценимо а умногоме и делимо, осећамо и потребу и дужност да се осврнемо на контекст њиховог појављивања у Политици.

Одвајкада извикана као најстарији и најутицајнији српски лист, данас већ у немачкој својини, Политика већ генерацијама “просветитељски” разара српско национално ткиво перфидно га и насилно саображујући западном политичком и културолошком узору. И мада је она то од оснивања чинила, њени формални оснивачи и власници, Рибникари, своју оданост Српском народу потврдили и својим учешћем и жртвама у ослободилачким ратовима 1912–1918, што се не би могло казати за њене данашње уреднике (поготову не за њене власнике) који су, усредсређујући се на међународну и привредну тематику, из ње прогнали и оно мало националног из њеног претходног формата. И жалосна писма њених читалаца, тужно оданих Модернитету по сваку цену, као да превиђају да се поход ка обоготворењу Човека – започет западноевропском Ренесансом, настављен такође западним Просветитељством које је, закономерно, довело до свеопштег Модернитета и технократског преиначивања планете, њене флоре и фауне, па коначно и људи – није пут којим Србија и Срби – још немодернизовани до бесповрата – треба да следе. И мада интернет публикације попут Нове српске политичке мисли (малотиражне у папиру и безочно скупе) истражују алтернативе тим “трендовима” за које се “демократски” тврди да “немају алтернативе”, Политици – једној између легиона других институција, што званичних што незваничних – је и то много. Служећи се опробаном, да кажемо, “сионском” техником, Слободану Антонићу и уреднику НСПМ, Ђорђу Вукадиновићу дат је ограничен простор да, у потпуно непријатељском окружењу, изнесу и ставове оне Србије која се макар двоуми је ли пут одабран средином 19. века прави за народ коме материјализам никада није успео да огреје душу.

Та “технологија” (омиљен израз, рецимо, Слободана Милошевића), примењивана већ почетком 1990-их у, на пример, и београдској Дуги (са ауторским прилозима Драгоша Калајића, Небојше Јеврића, Бранислава Матића и Момчила Селића) успела је да Србе анастезира током одсудних догађања претходних две деценије: после намицања тиража прилозима аутентичних и мање аутентичних српских десничара и националиста, у Дуги се појавила колумна Мирјане Марковић, а тадашњим иконокластима је остало да се или повуку, или да пристану да се појављују уз председницу ЈУЛ-а. Наиме, као што сви полазници било које новинарске школе знају, пласман одређеног текста семантички има једнаку, често и већу вредност од њега самог: читуља, рецимо, на хумористичкој страни је увреда, озбиљна политичка анализа у, на пример, рубрици Међу нама у Политици, блага спрдња. Маклуановски несклад између поруке и медија још је кобнији када, кажимо опет оваква Политика, великодушно објављује српске текстове, или кад у свом културном додатку доноси приказ културне ситуацију у Мадриду истоветне са катастрофом у Београду (видети чланак Мадрид, деца субвенције, у нашој рубрици Прикази).

Претпостављамо, да су ове чињенице познате и уредницима и сарадницима Нове српске политичке мисли, али да можда сматрају (као што су мислили поменути сарадници Дуге и слични аутори) да им је дужност да се појаве у вискотиражном, угледном медију и његове читаоце (или гледаоце) макар обавесте о постојању ставова друкчијих од званичних или уврежених. Нажалост, до сада се такав прилаз показао кориснијим за подизање угледа Србима ненаклоноњених медија, него за обавештавање јавности. Штавише, Антонићева колумна од две рачунарске стране усред безбројних страница хвалоспева политичкој коректности и глобализацији у свим њеним видовима може, у већ небројено пута уједеној и превареној (нарочито зрелијој) јавности, изазвати оправдане сумње у могућу игру “добар полицајац – зао полицајац”, у оквиру које се одвијао добар део живота свих српских нараштаја рођених после 1930.

Мимо овог осврта, међутим, Српски лист се још једном захваљује прегаоцима из НСПМ на њиховом дуготрајном и делотворном доприносу полагању темеља за српску будућност коју ће одређивати домаћи интереси, баштина, и антрополошке одлике и могућности, а не туђи хирови и потребе.

http://www.srpskilist.net/

  Штампа