| Политичке анализе |
Слободан Јарчевић:
Хрватски језик умире јер су се Хрвати определили да због лепоте језика
усвоје Српски као свој матерњи језик
Хрватски језик умире!
 Иако
је хрватски језик из групе најстаријих европских језика он као део
светске културне баштине ишчезава. Данашња хрватска држава га покушава
одбранити сасвим погрешним методама, док га УНЕСКО не спасава, јер нема
слуха за политичку одбрану језика.
Пресуду хрватском језику је донела хрватска интелектуална елита у
деветнаестом столећу, кад је одлучила да се одрекне свог матерњег
(хрватског) језика и у државну администрацију уведе српски језик – као
службени. Тиме је хрватски језик избрисан из списка живих. А српски
језик је, том мером у Хрватској, добио ново име. Прво: “хрватски или
српски”, “српскохрватски”, па “храватскосрпски”, па “хрватски стандардни
језик” и, на крају, “хрватски”.
Но, овде нам није циљ да се бавимо судбином српског, али да би се
једноставније схватила зла коб хрватског језика, потребно је објаснити
да је она условљена манипулацијом – преузимањем српског језика, под
изговором да је то језик Хрвата. Манипулације српским језиком нису
престале ни данас – оне се изражавају мало друкчије. Тако што неко, из
неког разлога – стратешког цепања Срба, одлучи да створи нову нацију од
Срба. Тада се „намеће потреба“ да се и име језика тих Срба промени.
Пример је свеж – Срби муслимани неће више да буду Срби. Хоће да буду
“Бошњаци” и облаче српски језик у хаљине “бошњачке”. Најновији
национални и језички инжењеринг се обавља у Црној Гори – тамо се ствара
„црногорска нација“ и „црногорски језик“, а део становништва (Срби
муслимани) уверава да говори „бошњачким језиком“, а део (Срби католици)
да говори „хрватским језиком“.
То је лакрдија коју су Хрвати у Хрватској већ усавршили. Али, они су то
учинили у време кад им се то није замерало. Њихово тисућугодишње
робовање у границама туђих држава је код Срба изазивало и самилост и
солидарност, па нису ни приметили да је Хрватима присвајање српског
језика био само стратешки корак (замишљен у кабинетима Беча и Ватикана)
ка расрбљавању и постепеном похрваћењу Срба католика, чији су српски
језик прогласили хрватским. Иначе, с хрватским језиком никад не би
успели похрватити Србе католике: Далмације, Херцеговине, Босне, Црне
Горе, Дубровника, Славоније, Барање, Срема, Жумберка, Лике, Кордуна,
Барање, па и града Карловца – на домаку Загреба. Да им је, неким чудом,
Сабор у Загребу понудио хрватски језик за књижевни – Срби католици би се
чудом чудили таквој лакрдији. Без српског језика у државној употреби,
Хрватска би остала у својим повјесним границама, оним границама које су
обележене распрострањеношћу изворног хрватског језика – загорског,
можда: кајкавског. С хрватским језиком, не би се могло хрватско име
пренети на дубровачке госпаре или херцеговске горштаке, јер они никад
нису имали додира с припадницима хрватског народа, а хрватски су могли
разумети толико колико и било који други словенски језик – чешки,
словеначки, пољски, словачки…
Хрватска држава
убија хрватски језик
Одбацивање матерњег језика у Хрватској и преузимање за службену употребу
језика другог народа је својеврсан феномен у свету. Таквог примера више
нема. Тамо где су колонијалне силе угрозиле језике домородац, чини се
све да се ти језици очувају и уведу у службену употребу. У Хрватској је
потпуно друкчије. Држава чини све да хрватски језик ишчезне – да одумре,
како би се то рекло марксистички. Он се не предаје ни у обдаништима, ни
у основним, ни у средњим школама, ни на универзитетима. На њему се не
стварају ни научна, ни уметничка дела. Не штампају се ни књиге на
хрватском, нити се он користи на рачунарима.
Да би се држава наругала самртнику на одру, у Хрватској се хрватски
језик користи још једино у хумористичким делима – заиста, црни хумор.
Толико мало хрватског језика могу (још) да разумеју Хрвати из Хрватске,
а врло тешко (и толико) Срби преведени у Хрвате.
УНЕСКО није
регистровао постојање хрватског језика
УНЕСКО је тело Уједињених нација које брине о светској културној
баштини. Под његовом заштитом су старе грађевине, стари рукописи, књиге,
религиозни објекти, музика и друга културна добра свих народа. Посебна
брига води се о очувању свих језика света – чак и оних којима говори још
једва неколико десетина људи. Сваки језик је цивилизацијско благо и
својеврсан археолошки локалитет, у којем се могу наћи поруке искона и
декодирати садржаји живљења најстаријих људских заједница.
Хрватски је у групи најстаријих језика Европе, јер је у породици
словенских језика. (Западноевропски језици су млађи – настали из
латинског, по државној вољи колонијалне Римске Империје. Херодот је
записао да је и грчки језик новијег датума, ако се упоређује са језицима
балканских староседелаца, из којих су Грци позајмљивали речи за свој
будући језик, који ће, касније, изузетно задужити Цивилизацију).
Хрватски, као стари језик, морао би да се нађе на листи језика који су
угрожени и УНЕСКО би, на основу свог радног програма, морао да предузме
све да га сачува од изумирања. Не треба сумњати да би се посленици науке
у овом телу Уједињених нација беспоговорно прихватили овог задужења –
само кад би знали да хрватски језик постоји и да је угрожен. Нажалост,
хрватски није на списку ни угрожених ни неугрожених језика. На
УНЕСКО-овом списку њега нема. Под његовим именом је само српски језик.
А хрватски је једино на самртничком одру – и хрватска држава радо
очекује његову смрт. Хрвати неће позвати хитну помоћ за његово
спасавање, иако за тако нешто још није касно. Боје се да би прездравели
Загорац био велика сметња територијалном интегритету државе. Можда ће
позив за спас хрватског језика упутити Срби. Ионако су, без обзира на
горка искуства, увек били једини народ који је пријатељски пружао руку
Хрватима. Другог таквог народа, у свом окружењу, Хрвати немају – ни
данас.
О повјести српског
или хрватског језика
Хрватски линвисти се неће сложити ни с једном чињеницом у овом тексту.
Много су мастила потрошили да би доказали да су Срби присвојили
“хрватски књижевни језик” и много су љути на Вука Стефановића Караџића
што је дошао у “хрватску” Херцеговину и из ње однео “најчистији хрватски
говорни језик” – 1817. Ако бисмо били мало стрпљивији (не доказујући да
је Херцеговина српска покрајина – у сваком смислу), могли бисмо хрватске
учењаке замолити да нам објасне како је, онда, Доситеј Обрадовић (1790),
пре Вука Караџића, могао да обилази крајеве западно од Дрине и да тамо
(па и у Северној Далмацији) подучава децу на српском језику. Он је рођен
у Банату (у Србији) и никако није могао из њега понети хрватски језик.
Приликом свог боравка у Трсту, опет је био међу Србима и ти Срби су
читали његова дела – писана на српском језику. У ослобођеној Србији,
Доситеј Обрадовић ће бити први министар просвете – 1811.
За то време, у Загребу се говорило немачким или мађарским, а у околини
Загреба хрватским – загорским, илити кајкавским. А то је језик, рекли
смо, који се од српског разликује више него што се, рецимо, разликује
бугарски од српског.
Било би добро да нам хрватски учењаци одговоре и на питање шта је било
са српским језиком, ако узмемо да је Вук Караџић (из неког разлога)
присвојио хрватски језик за службену употребу у српским државама. Онда
би они морали да идентификују тај српски језик, којег Вук Караџић није
хтео да користи за српски књижевни језик. Али, ни тада ни данас, нема
трагова тог “одбаченог српског језика”. Нема другог, осим Вуковог језика
– ни у Далмацији, ни у Црној Гори, ни у Дубровнику, ни у Лици, ни на
Кордуну, ни на Жумберку, ни на Банији, ни у Срему, ни у Славонији, ни у
Барањи, ни у Херцеговини, ни у Босни, ни у Шумадији, ни у Војводини, ни
у Рашкој, ни у Мађарској, ни у Румунији – међу тамошњим Србима.
А ако из овог угла погледамо хрватски језик, закључићемо да је слика
друкчија. Хрвати су узели српски народни језик за службени језик
хрватске државе, али је лако идентификовати одбачени хрватски језик.
Њиме говоре Хрвати, распрострањени од Загреба до словеначке и мађарске
границе и тамо до Вировитице, одакле се простире Мала Влашка или Мала
Србије, где више нема Срба, јер су прогнани – 1991-1995.
У време док су Хрвати говорили једино својим матерњим језиком,
лингвистима није падало на памет да тај језик поистовећују са српским,
нити су се могли навести на закључак да су српски и хрватски дијалекти
неког заједничког јужнословенског језика, како ће се то фалсификовати
после смрти Вука Караџића. У време кад ће хрватски интелектуалци
присвојити (опет присвајање) илирско име за своје национално обележје (у
Аустрији су само Србе звали Илирима), француски лингвиста Ами Буе, свом
делу „Ла Турqуие д’Еуропе“, ИИ том, Парис, 1840, пише:
“Српски језик је богат, лаконски, енергичан и хармоничан: он подједнако
добро пистаје и мушком и женском полу и употребљава се исто тако срећно
за опевање љубавних нежности, као и великих и крвавих подвига Бога
Марса…. Срби поседују много много лепе поезије и само то би требало да
нас обавеже да учимо њихов језик… Познати сурадови извесних филолога да
пронађу потпуно заједничке корене грчког и српског језика… Хрвати, с
обзиром на сиромаштво своје литературе и на нередовност свог језика,
нису успели да створе посебну литературу, већ су били присиљени да се
приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на такав начин да су
спали на то да им предложе да се с њима уједине под баналним називом
Илирства. Међутим, Срби су одбацили овај подмукли предлог, чији је циљ
ишчезавање српске националности…”
Нема шта, овај учени Француз је пророчки написао да ће Хрвати,
присвајањем српског језика, порадити на ишчезавању српског народа – не
само његовим физичким истребљењем, о томе не говоримо у овом запису. То
ишчезавање видимо и на херцеговачком подручју, за које Хрвати мисле да
хрватског -–због католика Херцеговаца. У прошлом веку, католички
свештеници у Херцеговини су знали да су Срби. Један од њих, дон Иво
Рајич, скупљао је српске народне пјесме, али се изненадио кад их је
Матица хрватска објавила као “хрватске народне пјесме”. Свештеник Рајич
је послао Матици Хрватској протестно писмо:
“На
знање Матици хрватској, из Херцеговине, Требиња, у јулију 1896. Кад сам
ја потписани био године 1884. гимназијалац у Дубровачком сјеменишту,
имао сам професора Српског језика (у школи се звао српско-хрватски) дум
Балда Главића, сада, чини ми се, пароха на Шипану. Мене је велечасни дум
Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини
неколко народнијех пјесама, што се уз гусле ките – па да те пјесме дум
Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти,
сабрао из народа. Ја сам се био дозвао своме професору и, преко празника
школске године, у свом родном мјесту, у Драчеву, искупо лијепих
Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник,
почетком школске године, а то је било 1884.
Изјављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те
пјесме звати “хрвацке” – јер, да би ја то знао, не бих их, доиста, дао
да се тако називају… а јесу ли то Српске народне пјесме, могао би се
свак увидијети, само кад би исте проштио…”
Овај католички свештеник, јасно је, Херцеговце – и католике и
православне види као Србе.
О српском језику Дубровника и Херцеговине, писао је и хрватски историчар
Натко Нодило, један од ретких хрватских интелектуалаца који своје научно
дело није ставио у службу великих сила. Није српску културу крао и
приписивао је хрватском наслеђу. Своју доследност истини, доказао је и у
свом делу:
Први љетописци и давна хисториографија дубровачка (Југославенска
академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 92.
до 128), где је о језику у Дубровнику написао:
“У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило
се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће,
тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик”.
Хрватска држава покушава све да свој службени језик промовише као језик
који се разликује од службеног језика у српским државама. Почела је
борба и на катедрама филолошких факултета у свету. Хрвати се труде да се
уместо српско-хрватског изучава хрватски језик и радо би прихватили да
се тамо предаје и српски језик. Но, тешко је подмитити људе верне науци.
Они знају да је језик којим се говори у Београду и Загребу један, исти.
У објашњењу тога, најјаснији је био Пер Јакобсон, лингвиста из Данске. У
интервјуу “Политици”, 13. јануара 2000, рекао је, између осталог:
“Једног дана ће, можда, моћи да се говори о српском и хрватском језику,
али то је још много далеко. То зависи од тога колико ће кајкавски
дијалекат да утиче на хрватски стандардни језик”.
Професор Јакобсон нас враћа на почетак приче. Треба му веровати да
хрватског језика у службеној употреби неће бити, ако се не буде користио
кајкавски језик.
Овај којим сада говоре у Хрватској је српски језик. А то је оно ради
чега смо и почели ову расправу – хрватски треба сачувати, да не би делио
судбину око 6000 светских језика, који су, по свему судећи, осуђени на
умирање. Хрватски не мора да буде у таквој групи – и ради културног
наслеђа и ради око милионипо људи, који још увек, бар у оквиру
породице, говоре њиме.
Језичка полемика са Буњевцима
ДЕМОКРАТСКИ
САВЕЗ ХРВАТА
У
ВОЈВОДИНИ - Д С Х В -
Београдски пут 31
24
000 Суботица
Република Србија 
П Р И О П Ћ Е Н Ј
Е З А Ј А В Н О С Т
Број: 107/2007
Суботица, 26. српња 2007.
Демократски савез Хрвата у Војводини најоштрије се противи увођењу
наставног програма за ниже разреде основне школе названог „Буњевачки
говор с елементима националне културе“, јер се икавски дијалектални
говор бачких Буњеваца већ његује у оквиру наставе која се у суботичким
школама изводи на хрватскоме језику, али и самога наставног предмета
хрватски језик с елементима националне културе, који се предаје у
војвођанским школама.
Наставни предмет „буњевачки говор с елементима националне културе“ не
темељи се на правилима струке, већ су се његови творци руководили
политикантским разлозима. Сви старији аутори у наведеној дијалекталној
икавској књижевности сматрали су се Буњевцима-Хрватима, те је
неовлаштеним кориштењем њихових дјела отворена могућност правне заштите
ауторских права насљедника. Како, осим тога, овај наставни програм
садржи више неистинитих података, нужно га је ставити ван снаге.
ДСХВ посебно наглашава да, осим на сјеверу Бачке, Буњевци живе и у
Мађарској, Босни и Херцеговини те Хрватској, као и да је икавица
дијалект којим говори далеко највећи број Хрвата у Далмацији, Лици,
Приморју, Босни и Херцеговини, Славонији те на другим просторима на
којима живи хрватски народ, и да нигдје, осим у Србији, није спорно да
су Буњевци хрватска етничка скупина а икавица хрватски дијалект, а што
творци овог наставног програма и они који су га одобрили или нису знали
или су ово свјесно занемарили.
Из тога разлога, ДСХВ подржава Отворено писмо што га је највишим
хрватским државним тијелима упутила скупина тридесетак истакнутих
Хрвата-Буњеваца из Војводине, те упућује позив свим заинтересиранима да
се даљњи потписи потпоре Отвореном писму могу дати у просторијама ДСХВ-а.
Петар Кунтић,
Предсједник ДСХВ-а
Реаговање на
приопћење
Демократског савеза Хрвата у Војводини
бр. 107
Драги Буњевци, надам се да се нећете љутити ако изнесем своје мишљење о
суштини хрватске нације - изворне хрватске нације и делова прикључених
тој нацији (наравно политичким, или политикантским поступцима).
Ви икавско наречје српског језика везујете за хрватску нацију, а то је
научно најнеутемељенији корак. Хрватски језик, ако узмемо у обзир
наречја, има само ЕКАВСКО НАРЕЧЈЕ - и ниједно друго. Ту је хрватски
језик истоветан осталим словенским. Само српски језик има три: екавско,
јекавско и икавско наречје. Икавско наречје је у средњем веку било
најраспрострањеније - било је књижевно у Босни. Све повеље босанских
владара су писане икавицом - а ти владари су се звали ''краљем Србљем''.
Многе повеље и Стефана Лазаревића су на икавици. Наравно, Млетачка
Република, уз помоћ Турске, покатоличила је највише Срба икаваца. Да
бисте били обавештени, рећи ћу Вам да крајем 18. столећа у Сињу није
било ниједног католика, у Мостару је било само 6, у Ливну ниједан, итд.
Наводна хрватска имена: Стипе, Јуре, Иве... била су одомаћена још док су
далматински Срби били сви православне вере. Бачке Буњевце су Турци
населили у Панонију из Јужне Далмације и Херцеговине, пошто су подигли
жесток устанак против Турака 1594/95. Касније су покатоличени. Занимљиво
је да су становници Истре били православне вере до почетка 17. столећа и
звали су се Србима. О томе је сачувано писмо загребачког бискупа
Бенедикта Винковића из 1639. године.
Што се тиче Хрвата и хрватског језика, у питању је јединствен случај на
свету. Хрвати су једини народ који се одрекао свог језика и за књижевни
је преузео језик суседног народа - српски језик. Јер, хрватски је само
језик Хрвата у Загорју. Удаљен је од српског више него бугарски. У 19.
столећу је начињена велика подвала - проглашен је ''кајкавским
дијалектом''. Зашто? Дијалект се може избацити из књижевне употребе, па
за књижевни прогласити неки други дијалект. Тако је и српски језик
проглашен ''штокавским дијалектом''. Онда је речено, узећемо тај
дијалект. Била је то колонијална политика великих сила. Помоћу језика -
покатоличити, па похрватити Србе - у Истри, Винодолском, Босни и
Херцеговини, Далмацији, Крајини, итд. Знате, до почетка 20. столећа, на
хрватском су написане многе књиге и објављени преводи са страних језика.
На њему је писао и Крлежа. Тај језик би се морао сачувати, јер је део
светске баштине. А УНЕСКО спасава угрожене језике. Медјутим, УНЕСКО нема
на списку хрватски језик, јер тамо (као хрватски) фигурира српски.
Везивати икавски дијалект српског језика за хрватску нацију је ненаучно.
Ето, мој крај је икавски. Рођен сам на Купресу. И у суседним општинама
се говори икавица: Ливно и Дувно. Говоре га и православни и католици.
Иначе, икавски се и данас говори у Србији - у оштини Азбуковица. Говорио
се икавски и у околини Београда у време Првог српског устанка.
Послушајте песме о Карадјордју - пева их Светлана Стевић, икавске су.
Београд је, под утицајем писмених Војводјана, прешао на екавицу.
Ускоро ће у Новом Саду бити научни скуп о српском и хрватском језику.
Тамо ћете чути и српске и европске лингвисте о колонијалном инжињерингу
у лингвистици југословенских народа. Тим инжињерингом је избачен
хрватски језик из употребе.
Срдачан поздрав
Слободан Јарчевић
11.160 Београд
Радивоја Мрковића 16/5
|
Предходна страна |
|
|
