Расрбљавање Срба и процеси
међу припадницима некада српског народа, који то данас, свом жестином
оспоравају.
Омер-бег Српству
 Део
предговора Слободана Јарчевића о књизи Јово Бајић „Омер-бег
Сулејманпашић-Деспотовић Српству“ који говори о књизи и расрбљавању Срба
као и намерно погрешном историјском учењу о Србима на Балкану
Књига Јове Бајића ''Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић Српству'' је
изузетна, јер обилује подацима о националној структури југословенских
народа почетком двадесетог столећа. Тад су се припадницима српског
народа сматрали и преци оних који то данас, свом жестином, оспоравају.
Сепаратистички и грађански рат у Југославији је (1990. до 1999),
политички, довршио умножавање нација – изниклих из српске. Била је то
последња етапа двовековног расрбљивања. У 19. и 20. столећу, учињено је
највеће засецање у српство. Успело је невероватном, и нелогичном,
подвалом да је српска нација на Балкану и у Панонији омеђана
православљем. Сходно томе, српско име је, темељно и упорно, сужавано
само на православне Србе, а Срби католичке и исламске вере су отуђивани
од свог етничког корена – смишљеном политиком европских сила и
Ватикана.
Но, ни то није било довољно. Настављено је и у државама које су створили
Срби – у обе Југославије. У њима је српство сужавано и унутар међа које
су му странци одредили - под изговором да је сврсисходније за
Југославију утемељивати југословенство, него српство. Тако је српство
гоњено и из Војводине, јер се Србима у овој исконској српској земљи
дошаптавало да су, зато што су ван ''уже Србије'', припадници неке нове
нације. Чињено је то као претходно са Србима у Македонији после Другог
светског рата, а мало прикривеније трован је и српски дух у Црној Гори.
Бајић трага за коренима овог сулудог однарођавања у српској нацији.
Описаће отуђење Срба муслиманске вере – у огромном постотку, коришћењем
ауторитета државе и верских установа, али и фалсификатима у образовној
литератури. Овим су се бавиле: Аустрија, Аустроугарска, Турска, али и
државе с већинским српским становништвом, како смо споменули – Краљевина
Југославија и Југославија после Другог светског рата.
У овом страшном и узастопном државном инжињерингу (својеврсном
колонијализму у српским земљама), аутор ће пажњу посветити муслиманским
интелектуалцима - који су се супростављали овом бездушном
европско-турском науму крајем 19. и почетком 20. столећа. Тим наумом
(или неумом), то је данас више него јасно, смањиван је број припадника
српског народа и онемогућавано успостављање српске државе на српским
историјским и етничким територијама. Бајић ће показати да нису само
муслимански интелектуалци указивали на погубност завађања Срба по
верским шавовима, него је то чинио и народ, најчешће у народним песмама.
У таквој једној песми босанских муслимана, налазимо поуку о недељивости
Срба по верској припадности, али, авај, та је поука уклањана из нашего
образовног програма у обе Југославије. Да су је срицали ђаци прваци и да
је била предмет литерарних радова у школама и на факултетима, сигурно
је, не би било оне крваве братоубилачке помаме 1941. и разарања
сопствене државе 1991. године. Погледајмо стих, који је у скупљену
родољубиву збирку народних песама унео јунак Бајићеве књиге, Омер-бег
Сулејманпашић-Деспотовић, још у 19. столећу:
Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић
Велика
породица
Скопљака,
по
ријечима
Омер-беговим,
води
поријекло
од
босанског
властелина
Михаила,
господара
Веселе
Страже
код
Бугојна.
Ова област у средњем вијеку била је позната под именом
Ускопље, од којег и потиче доцнији назив Скопље (кога
називамо и Босанско Скопље да бисмо га лакше разликовали од
Скопља у Македонији). Михаило, кога Омер-бег, назива и
деспотом, је по покорењу Босне примио ислам добивши име
Али-паша.
Пјесник
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак, родио се 1870. као чукунунук
Сулејман-паше Скопљака а који је свом родном имену и
презимену дописивао и - Деспотовић,
|
Проклет био, ко рад вјере,
На својега режи брата,
Јер несрећа сва навире
Само из тог калног блата.
Омер-бег је оставио запис о Босни и Херцеговини као земљи српског народа
три верозакона, па је чудно да се ова чињеница данас оспорава - тиме што
такав став, наводно, заступају само Срби православне вере. Омер-бегу
нико не може пребацити да није муслиман, јер су му преци исламизирани у
давном 15. столећу. Он, 1897, у Сарајеву, пише о српству и муслимана и
католика:
Наш врли Србин католик, српски књижевник Вид Вулетић-Вукасовић, потако
је у дичној нам ''Босанској вили'', бр. 3, од године 1897, да се што
више скупља прича о Светом Сави, па се ево и моја маленкост одазива
предлогу брата Србина католичке вјере, те у истом смислу моли браћу
Мухамедове вјере, да што више обрате пажњу на
народне
умотворине – пјесме, приче, итд. Нека Мухамеданац слободно забиљежи ако
чује коју о Светом Сави, а православни и католички Срби о Кајмији, Шејхи,
Сририји, Ајваз-деди и другима, јер нас то ништа у нашим вјерама помести
неће и учинићемо за мали српски народ корист и упознати га с његовим
јунацима... А ево нам дичне ''Виле'', која ће радо све то своме народу
штампати, па још и други наши српски листови.
Завршавајући, кличем:
''Боже, слоге – биће свега!''
БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЕРЕ БИО
Национално буђење у Босни и Херцеговини је везано за Србе православне
вере у Мостару. Они су за турске власти (1856), обезбедили извесну
црквено-школску самоуправу, чије ће проширење Турци одобрити шест година
касније – 1862. године. Под влашћу Аустроугарске, Срби муслимани (1900),
такође, добијају своју верско-школску самоуправу. Обе организације се
ослањају на Друштво Светог Саве у Београду, прихватајући његово начело:
''Брат је мио које вере био''.
(Јово Бајић, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001)
Пише:
Слободан Јарчевић
|
