Односи Европе и Нато-а, о чему се у Србији избегава разговор и
сучељавање мишљења.
Србија и НАТО
Отварањем канцеларије јужног напуљског крила Нато-а у Београду, Србија
је незванично већ закорачила у Нато пакт, из кога треба што пре да
искорачи
Пише: Др Мила
Алечковић - Николић
 Будући
да се у Србији пред вазне моменте одлучивања о статусу Косова и Метохије
опста клима владајуће позиције према приступању Нато војном савезу
данас, у јесен , 2007. мења или наизглед мења, потребно је , свакако,
реци оно сто у отаџбини нико не помиње, а то је какав је заиста однос
европских војних снага и Нато војне команде с једне стране и какав је
однос европског јавног мњења према Нато организацији, с друге стране.
Тврдње које у последње време у Србији чујемо, да «војна неутралност» као
категорија у спољној политици не постоји, барем за оне који могу логички
да размишљају, ствар су искључиво начина интерпретације. Ако се
неутралност интерпретира као неутралност у односу на америчку (фактичку)
одлучујућу улогу у врху команде Нато војног савеза, онда је потпуно
јасно шта тај појам «неутралности» и понашање које би га пратило, треба
да знаци. Ако је то неутралност у односу на северноамеричке ратове који
се један за другим отварају (а ниједан се не затвара), поготово у
тренутку када постоји висока вероватноћа да ће доћи до рата и у Ирану
(Северној Америци је потребно да подигне цену барила нафте која је
тренутно 80 $, на барем 200 $, а ово могу да постигну спречавањем
иранског извоза због ратне ситуације), онда је таква српска
«неутралност» врло јасна и схватљива. Она је посебно схватљива у
тренутку проблема са решавањем статуса Косова и Метохије и у тренутку
постојеће подршке Србији од стране Русије. Такође, у време док амерички
гласноговорник у Француској, Бернар Кушнер, јавно изјављује да «рата у
Ирану треба да буде» (па се затим, после путовања у Русију, исправља),
сасвим је могуће претпоставити куда ће ова кривудава и утилитарна људска
емпирија ускоро кренути.
Било да је искрен или не, било да представља кохеренцију са ставом према
Русији или опште начело српске спољне политике, било да је изречен на
време или закаснео, било да је добро образложен или да уопште није
образложен, став владајуће странке премијера (септембар, 2007. година),
односно непромењени став српске опозиције, а пре свега Српске Радикалне
странке од деведесетих година прошлога века, да је Србији потребна војна
неутралност и неучествовање у Нато алијанси, потпуно је оправдан. У овом
тренутку приближавања 2008. години, «партнерство за мир» , чини се,
сасвим је, довољна амбиција за малу, разорену, сиромашну и политички
угрожену (с проблемом КИМ) Србију.
Будући да у Србији сваки чиновник у власти даје своје гледиште о
сврсисходности Нато савеза (то је свакако у функцији, старогрчке вештине
убеђивања, јер је за приступање Нато савезу ионако нужан народни
референдум), и будући да се понекад мисли да о томе треба да одлучује
нека партија, неки д е о друштва или министарство за војску , а
не целина друштва, односно читава нација, можда је добро да и ми који
животно познајемо како се та проблематика у Европи поставља, прикажемо
своје гледиште.
Аргумент проживљеног и времена, Нато је - Нато, а Европа – Европа
Када смо у Француској и централној Европи, засићени бескрајним и
узалудним фолклором српске дијаспоре која је и даље бивала политички
игнорисана како у матици , тако и у земљама прихвата, формирали
Социјални антиглобалистички покрет чија је једна од главних идеја била
нужност борбе у циљу стварања отклона централно-европских земаља у
односу на Нато војну алијансу под америчком командом, односно у циљу
неуласка матице Србије у исту ту организацију, одржали смо одмах први
скуп и у Србији на Правном факултету у Београду 25. априла 2005. године.
Тај антиглобалистички скуп, иако веома бројан, у матици је потпуно
игнорисан. Иако су на скупу били присутни изузетни Европљани који су о
проблематици везаној за Нато војни савез, говорили из самог животног и
бриселског искуства, у Србији су медија потпуно игнорисала овај догађај
. Све је прошло без званичног интереса за то ста огроман број Европљана
мисли, да бисмо данас, у званичној реторици дела власти, прилично
закаснело, чули све оно сто се (додуше са много више аргумената) могло
чути на том скупу.
Са огромним закашњењем, српска јавност (ако изузмемо опозицију и пре
свега Српску Радикалну странку ) најзад усваја реторику коју ми већ
деценију и по образлажемо и пледирамо, цитирајући сопствено животно
искуство, потом многе научне и војне стручњаке из Европе, и, најзад, чак
и извесне вулгарне чиновнике, уколико су њихове изјаве сврсисходне. Тако
су и једноставне речи једне Дорис Пак «Европа је - Европа, а Нато је -
Нато» (сто је потпуно логично, јер у европској унији има 27 земаља, а у
Нато савезу 17) призване у Србији сасвим на време, али ништа од овога
није могло да спречи упорну халуцинантну опсесивно-присилну реторику у
свакодневној медијској употреби, која је успостављала вештачку и лазну
везу између проблема транзиционе Србије и непостојања, односно постојања
чланства у Нато војном савезу.
Шарлатанске изјаве и погрешан став да ће бити користи за Србију
Тако је «апологија Нато», тема број један у сиромашним,
посткомунистичким и транзиционим земљама, данас постала, може се рећи,
суштина динамике рађања или усмрћивања старе-нове Европе. До недавно се
у Србији није могло дисати од упорних изјава у виду проскрипција и норми
које су понављане тачно у интервалу психолошког примарног условљавања.
«Нато је услов да не дође до разбијања нађе државе». «Нато је услов да
уђемо у европску унију». «Захваљујући Нато-у избећи ћемо хиперинфлацију»
- све ове реченице биле су неколико година дословно на репертоару
српских званичника. Поред очигледне чињенице да је то била пропаганда
коју уобичајено воде прокуратори на било којој окупираној територији,
под условом да нађу довољан број политичких шарлатана да такве фразе без
постављања њиховог правог смисла и без престанка понављају, испоставило
се да је тацно цак сасвим супротно од онога сто су те тврдње износиле.
Тако , рецимо, не само да данас Нато висе не сматрамо за услов «очувања
државе», што је тада редовно понављао министар спољних послова, него смо
сада «увидели» да је Нато управо услов њеног распада (анекс 11
Ахтисаријевог плана).
Али , почетак није ту. Он је, у овако апсурдним ситуацијама увек у
забораву нечега што је на почетним основама било вазно. Како, дакле,
звуци «дубинска несвесна мотивација», или бар свесни разлог овакве
опсесивне реторике, које психоаналитичари с правом увек траже?
 Оно
сто наши српски политички радници не памте, а што смо ми у Европи врло
добро упамтили јесте кључна реченица једног тадашњег агента утицаја:
«Увлачењем свих
бивших комунистичких и источноевропских земаља у Нато алијансу, борићемо
се успешно против јаке конкуренције европске војне технологије
(парафраза)– саопштио је, односно признао амерички аналитичар Патрик
Тејлор 08. марта 1992. године
«New-York
Times» -у,
пре него што је то исто, у својим списима експлицирао Збигњев Бжежински.
После овог експлицирања националног и економског северноамеричког
интереса, следиле су, у свим земљама транзиције под контролом америчке
администрације, узавреле и халуцинантне приче вештачког условљавања на
појмовној линији : «Европа-Нато-Европа-Нато», које су у Србији последњих
година биле неуморне. Ипак, треба реци да један део српских политичара
захваћен овим вербалним условљавањем, није неко време тацно ни разумевао
ста заправо говори, као што пацов тачно и у временским интервалима иде
по лавиринту, а не зна зашто ни шта чини. Наравно да Нато алијанса
никакву нужну везу са Европом и европском унијом није имала и ми који
смо у Европи живели дуго, то смо одавно знали и говорили.
Нато није никоме у Европи био ни од неке велике користи, ако изузмемо
хладни рат и својевремену борбу против Варшавског пакта. Недавни
догађаји у Грчкој, без икакве спекулације показују колика је отприлике
данашња претпостављена помоћ и солидарност земаља чланица Нато савеза, у
одсутним тренуцима трагедија и хаварија у једној земљи чланици. Као
помоћ пожарима у суседној Грчкој који су се једва смирили, Русија је
послала 14 специјализованих авиона, а мала Србија , што је за сваку
похвалу, чак 7 авиона! Остале европске земље биле су послале по три, два
или један авион, неке само по хеликоптер или само екипу људи (као
Канада), док две најважније земље у Нато војној , али и техничкој
организацији, Америка и Енглеска, Грчкој у пламенима, која је чланица и
војне и «политичке» организације Нато, нису послале ниједан авион
помоћи. Не следи ли већ из ове пуке чињенице да се тзв, претпостављена
безбедносна или ургентна помоћ унутар дотичне алијансе, очигледно не
може сматрати нечим што преставља нужно правило игре?
Наравно да чланство није бесплатно
Они који данас у Србији тврде да је учлањење у Нато војну алијансу
«бесплатно» личе на трговце који нуде потпуно «бесплатан» производ који
може да се употреби само ако се уз њега додатно купе веома скупи делови.
Чланство у Нато алијанси плаћа се вишеструко преко нужне набавке веома
скупе опреме (при чему се, у овом часу потпуне УСА доминације и
хегемоније ни не зна да ли у тој куповини постоји слободни избор или би
било нужно набављати унапред одређену , можда мало «дефектнију» робу),
али и преко неравноправног статуса који би Србија у овој организацији,
сасвим извесно, имала. Погрешна је претпоставка коју гаје транзициони
политичари, да војна сила каква је Америка данас жели да «опреми друге
земље», како би борбено личиле на њу саму. Америка, у војном смислу ,
просто жели да финансијски заради и у ту јој сврху служе и наметнути
ратови, и наметнута куповина њеног наоружања, односно монопол који она
свуда на силу успоставља. Треба знати да поред монопола који другим
земљама намеће, Америка данас има и огроман проблем људског војног
фактора. Фигурира званична цифра од 3.792 мртвих само УСА војника
(односно 4091 коалиционих) у Ираку, без урачунатих изгинулих плаћеника
којих је било дупло више, и не рачунајући рањене војнике других земаља,
уз 27.936 званично рањених регуларних УСА војника. Будући да се све то
дешава у тренутку док се рату не види крај, команда УСА, односно Нато
апсолутно је дефицитарна пре свега у људском фактору за учешће у
предстојећим ратовима. Ова чињеница је у суштини највећа цена чланства
сваке, а посебно нове земље чланице у Нато савезу. Наивно је такође
мислити да у таквим условима једна држава лако може да одбије да шаље
своје контингенте војника на нова ратишта. С друге стране, сто се
плаћеничке професионалне војске тиче, она постоји одавно,
интернационална је и структурирана, и њену адресу у једном правцу сви
одавно познају, те у таквом случају нису потребна никаква проводаџисања
одређених држава, чланица Нато савеза.
Понеки цивил је Европљанин, али војна врховна команда је увек америчка
Али, вратимо се са рата и потребе за «топовским месом» на «меку
трговину», за коју су етички утилитаристи одувек мислили да решава
апсолутно све конфликте у људском друштву. Онај ко у Србији сматра да је
тржиште са Америком «равноправно», или барем «демократско», поготово у
оквиру данашњег Нато савеза, тај заиста не познаје ништа од онога сто се
у Европи догађа. Исти мит прати и наивна претпоставка да «демократским
гласањем» у Нато-у Србија у нечему може равноправно да учествује. На
жалост, у оваквим ситуацијама, «демократичност» је пропорционална снази
и значају земље. Једноставно, свуда је на делу неравноправни физички
однос снага и од њега апсолутно зависи све остало. Такође, у данашњем
Нато савезу понеки цивил, понеки «генерални секретар» можда може да буде
именован међу Европљанима, али врховна војна команда је увек и искључиво
америчка, без одступања.
Међутим, као што ћемо видети, тај однос снага, нарочито у нужној,
односно наметнутој купопродаји опреме и наоружања, негативан је цак и за
богате европске земље. Зато без неког већег оптимизма можемо
претпоставити какав би он био у односу на Србију, као потенцијалну
новопридошлу чланицу војне алијансе.
Финансијске манипулације команде Нато-а не одговарају ни богатој Европи,
а камоли сиромашној Србији
Они који у данашњој
новој реторици дела српске Владе о неприступању Нато-у виде искључиво
жељу да се Србија пред решавање статуса КИМ приближи Русији, или да се
барем од ње не удаљи, и који тврде да је окретање леђа Нато алијанси
порука западу да смо стратески окренути само Русији и Белорусији, у
сустини уопште не познају стварне политичке, економске и војне проблеме
унутар европске
Уније.
Не само да европска Унија са Нато савезом нема (и није имала) никакву
нужну везу, него јој је цак била (и јесте) супротстављена. Чињеница да
су неке земље тзв. транзиције, прво тражиле улазак у Нато војну алијансу,
а затим улазак у Европску унију, просто је њихов избор редоследа, кратко
је, још у доба министра Драшковића у Србији, дефинисала чиновница
европске уније Дорис Пак. Међутим, упркос овој краткој и јасној
дефиницији, у Србији није јењавала пропаганда званичних «демократских
власти» о нужности уласка државе у Нато војни савез.
Оно сто нико, при томе, није пратио, то је питање зашто је приступање
Нато-у, односно остајање у њему, све висе непожељно и са становишта саме
Европе. Подразумева се, наравно, да је све сто је везано за финансијске
спекулације или неповољности, итекако релевантно за сиромашну Србију.
13. и 14. септембра 2005. године, избио је у Берлину латентни сукоб око
војног буџета чланова Европске Уније који су уједно и чланови Нато војне
алијансе. Формално, овај проблем неповерења постоји од краја хладног
рата, а појачан је 1960. са стварањем посебне европске политике. Тадашњи
француски председник Шарл Де Гол сматрао је да је првобитни Вашингтонски
споразум из 1949. године превазиђен, а њиме је било и предвиђено да већ
после десет година, ако се прилике у свету промене, исти може да се
ревидира, на ста се генерал први позвао. Већ педесетих година прошлог
века, он је тврдио да је војна организација Нато савеза потпуно
превазиђена јер висе не постоје исте околности које су је произвеле. Де
Гол је јасно видео и јавно саопштио да Нато војна организација од тада
постоји само зато да би штитила амерички војни и економски хегемонични
интерес и да се већ тих педесетих година она претворила у војну и
економску хегемонију. 1954. генерал поставља питање смисла члана 18 у
тзв. «ЦДЕ» као делу Нато-а, који предвиђа да у ратним околностима
команду аутоматски преузима амерички генерал, без икакве сагласности
осталих чланица. Де Гол је први већ тада јавно изговорио да Нато
предвођен Америком контролише цео свет, али да «Американце нема ко да
контролише», при чему се воде ратови у које Француска не жели да уђе.
Ово је било прво европско демистификовање Нато војне «савезничке
алијансе и свакако врло видовито генералово гледиште, далеко пре распада
Совјетског Савеза. Као сто сви знају, оно це резултирати повлачењем
Француске из Нато војног савеза 1966. године.
Много је воде испод моста од тада протекло, како то Французи кажу.
У јулу месецу 2004. године формирана је европска одбрамбена агенција
(«European Defense Agency», «Agence européenne de défense»).
Три највећа европска произвођача наоружања који имају заједнички
индустријски интерес, Француска, Немачка и Енглеска, незадовољни
чињеницом да војни савез Нато северној Америци служи само зато да
европске фондове преусмери ка америчкој индустрији, кренуле су на пут
стварања заједничког европског тржишта наоружања. Притисак да Европа
буде купац од Америке постајао је све јачи, а праћен је и потпуном
неприступачношћу тржишта америчких технологија за европске партнере.
Због свега овога директор европске одбрамбене агенције, Британац
Nick Witney,
пустио је у пробни лет 3. јуна 2005. у часопису
«Defense News»
идеју «европске преференције и унутрашњег одбрамбеног тржишта».
Мила Алечковић – Николић на
интернационалном научном скупу у Пекингу
|
Нагло забринути и увек будни Доналд Рамсфелд извлачи потом из подсвести
чувени филозофски, али овога пута варијабилни и колонијални аргумент о
људској «рационалности». Он се, том приликом, пита зар није
«рационалније» да војне потребе Европа набавља (купује) од SAD? При томе
овај инстант-рационалиста заборавља да прецизира за кога би то требало
да буде рационалније, за Европу купца или за Америку продавца?
Ако све то имамо у виду, можда би било сврсисходно питати се како би
овај однос снага изгледао када је у питању једна мала и сиромашна
Србија, ако он већ није одговарао богатој и релативно уједињеној Европи?
Питање је да ли на српској политичкој владајућој сцени уопште има људи
који на такав европски начин данас (2007.) могу да размишљају.
Потом је тадашња француска министарка одбране Мисел Алио – Мари у
сусрету са генералним секретаром Нато војног савеза у Паризу, пружила
отпор америчкој војно-индустријској логици и филозофији живота присиле.
Њој су се придружили аналитичар
Philippe Grasset,
директор европске одбрамбене агенције
Nick Witney,
белгијски представник
Philippe Monfils,
председник француске аеронаутичке и специјалне индустрије
Charles Edelstenne
итд... Сви они тврдили су (сто у Србији изгледа нико није пратио) да УСА
троше пет пута висе него Европа за војна истраживања, да је у војној
индустрији права транс-атлантска кооперација између Европе и Америке
само бескорисна илузија (јер УСА своје тржиште не отварају за Европу ,
нити хоће да деле технологију са Европљанима). Тврдили су, заправо, да
је реч о класичном наметању анти-капиталистичког економског монопола,
присиле и експлоатације.
«Нато војна
алијанса је у ствари америчка ратна авантура коју финансира европски
порез», писао је бивши француски
шеф
канцеларије Нато у Бриселу,
Пјер Анри Бинел.
Али, сви ови
Европљани слагали су се још у једној важној ствари, а то је да : Европа
уме да ради уједињено, за шта су примери данас већ снажни и бројни:
супериорни
Галилео систем,
Air-bus чудотворни авиони, укључујући и онај са 900 путника који управо
постаје путнички, моћна евро монета (један евро је данас, у јесен, 2007.
године већ 1.41,30 долара), Линукс рачунарски систем, војно ратно
новорођенче, авион «Неурон» и ...ко зна шта још у будућности... једне
другачије, велике, највеће могуће Европе у тесном савезу са Русијом.
Тако се реторика Неодеголизма, а данашњег антиглобализма, како за оне
који су знали ста је она стварно значила , тако и за оне који то нису
знали, преко финансијских проблема европских војних структура, на мала
врата озбиљно вратила на политичку и економску сцену.
Лук Париз-Берлин-Москва, о коме смо ми Срби Европе дуго говорили и
писали, данас је, упркос покушају да се Француска под мандатом Николе
Саркозија врати на шине америчке провинције, упркос свему и даље веома
јак. Путин, Ширак и Шредер су га на неки начин, сећајући се Де Гола и
Аденауера, поново трасирали. Будућа Европа поларише се на избору између
проатлантске линије наспрам континенталног великог лука у коме врло
битно место има Русија као сила будућег уједињења великог евро-азијског
континента. У међувремену, чиновничком Бриселу ударен је озбиљан самар у
гласању за технократски Устав. Канцеларка у Немачкој није тако суверено
и једногласно устоличена, како је очекивала и најављивала. Француска,
упркос номиналној победи атлантског фаворита Николе Саркозија, не жели
владу која ће укинути остатке социјалне државе и крунисати искључиво
олигархијске кругове, модел који је иначе већ опробан у Реган-Бусовој
Америци и у Пиночеовом Чилеу. Најновија ситуација показује да
Саркозијева Француска неће живети онолико дуго колико би желела. Потпуно
је, такође, извесно да би данашња Француска, као и некадашња земља из
шездесетих година, већински иступила из војног дела Нато организације
само када би председник републике имао храбрости да расписе референдум.
Међутим, Саркозија (који је најавио раскид са деголистичком парадигмом
Француске) северна Америка на председничким изборима подржава управо
зато јер зна да он није присталица и поборник референдума, као што су то
били његов велики претходник, генерал Шарл Де Гол, или Франсоа Митеран.
Најзад, свима је јасно да моћ Евро-Азије на глобусу све више расте.
Шангајска организација, затим све шира и бројнија руска безбедносна зона
(насупрот бившем «ГУАМ»-у, сада све мањем, односно са све мање чланова),
руска политика придобијања јужне Америке и арапског света, организација
БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина) и тд., све то упућује на видовитост
речи да је војна организација Нато таква каква је данас, заиста
превазиђена. Наравно, није превазиђена технологија, превазиђена је
политичка позадина Нато војног савеза. Читава прича о борби против
тероризма, која је требало да из пепела подигне и ревидира нужност и
идеологију Нато пакта под већинском америчком командом, успела је у томе
само до своје опасне половине. Половину човечанства она је управо
пробудила у супротном размишљању и закључку, створивши аверзију према
свакој «борби» коју, из овог или оног разлога, води северна Америка. Као
у Лафонтеновој басни, после очигледне лажи о ирачком хемијском оружју,
ниједном новом америчком закључку, у свету више нико није веровао.
Сви они који знају да је важно излечити узрок болести а не само њен
симптом, нису нимало убеђени у доктрину «борбе против тероризма»,
односно у узрочну везу «нападач-жртва», како је северноамеричка спољна,
односно војна (будући да ова земља више и нема спољну већ само војну )
политика види.
Став дела данашње српске владе је формално исправан, али кохеренција је
друга тема
Најзад, намерно или ненамерно, свесно или несвесно, у Србији се
недовољно инсистира на различитим доменима сложене Нато организације, те
се отуда ствара опста збрка. Извесно је да унутар Нато организације,
поред војног дела има и веома много других организација , економског,
научног, дипломатског или цак туристичког карактера. Све оне могу бити
припрема уласка у војни главни (некада једини) део, али нужно не морају
то да буду. И партнерство за мир је првобитно иницијатива самог Нато
савеза (заједничке вежбе са другим земљама и слично), али оно никако не
мора да значи и степеницу за улазак у Нато пакт, сто је Русија, као
велика сила, одмах схватила и раздвојила.
Из свега реченог, може се закључити да је новозаузети став дела српске
владе данас (септембар, 2007. год.), а иначе дугогодишњи став Српске
Радикалне странке и Социјалистичке партије Србије, о неповољности уласка
Србије у Нато војну алијансу, став који це послужити као основа за
народни референдум , али који је већ у ствари изведен из неке «ослушнуте
емпирије», потпуно исправан. Међутим, кохеренција је сасвим друга ствар
и у том смислу су у праву они који тврде да ње у Србији данас нема.
Сасвим је извесно да је некохерентно тврдити да Србија не треба да уђе у
Нато алијансу , а не поништити (или барем не тежити да се то учини)
уговор о потпуно слободном и српским властима правно и финансијски
неодговорном кретању Нато трупа на српској територији, јер би такав
уговор , у сустини била (могла бити ) обавеза искључиво чланице Нато
алијансе. Такође је некохерентно тврдити да Србија не треба да уђе у
Нато савез , а истовремено отварати (или барем не тежити да се то
спречи) канцеларију јужног напуљског крила Нато пакта у Београду,
канцеларију која није ни научна, ни економска, ни «политичка», већ
строго војног типа, што би опет била обавеза искључиво чланице Нато
пакта. Данас таква војна канцеларија не постоји цак ни у другим земљама
у окружењу које јесу чланице Нато савеза. Ако бисмо ствари посматрали на
овај начин, могли бисмо да закључимо да је Србија «привилеговано» и
«пречицом» већ незванично приступила Нато савезу, отворивши једну такву
канцеларију у свом главном граду, у срцу Балкана. А тада би се борба у
ствари састојала , не у томе да се спречи да Србија уђе у Нато савез,
већ да Србија, која је у тај савез фактички већ закорачила, из њега што
пре искорачи.
Наша обавеза је да прво наплатимо штету која не застарева
На послетку, читаво збивање око распада Совјетског савеза, а затим око
распада Југославије послужило је да се Нато савез прошири на исток, што,
наравно, нико не крије. Шта је овде узрок, а шта последица друго је
питање. Сада се све то само наставља са планираним распадањем преосталог
дела српске територије (КиМ), чиме би се Нато и даље, на исти начин,
ширио и утврђивао. Оно што данас део српских власти увиђа у «анексу 11
Ахтисаријевог плана», процес је који је почео пре више од две деценије.
Можда треба рећи да за рушену, затровану и понижену Србију, остаје
важеће и неподмирено једино егзистенцијално и морално питање. На крају
20. века Србија је бомбардована на начин потпуно недостојан европске
цивилизације. У том бомбардовању Србија је демографски оштећена,
разрушена, опустошена и озрачена штетним зрачењима. Држава је добила
нову владу, али та влада живи са истим тим народом, на истој тој
загађеној и контаминираној територији.
Данас, држава Србија покушава да установи живот према идеологији оног
дела капиталистичког размишљања који је релативно здрав: однос рачуна и
надокнада произведене штете. Ако би актуелно српско друштво било
комунистичко и идеолошко друштво, оно би у име неке више идеологије
могло нападачу на њену имовину да опрости одређени рачун, односно
одређену нанету материјалну и моралну штету. Међутим, будући да данашње
«демократско» српско друштво тврди да више није идеолошко друштво, оно ,
дакле, штету која није нанета само бившем режиму, већ читавом народу и
читавој инфраструктури, мора да третира онако како се то чини у односима
капиталистичке парадигме: да је израчуна и наплати.
Зато би, у суштини , питање које ће на
будућем референдуму српске власти морати да поставе српском народу и
грађанима, требало да гласи отприлике овако: Да ли сте за то
да држава Србија, пошто наплати ратну штету произведену нато
бомбардовањем 1999. године, када се њеној потражњи удовољи, приступи
Нато савезу који јој је штету надокнадио. Или сте против тога да у било
којим условима Србија приступи Нато војном савезу , чак и ако исти
Србији читаву материјалну ратну штету надокнади?
Власт која не расписе референдум и на њему не постави овакво питање,
није заслужила да у Србији носи придев «демократска». У том случају
радикални расцеп биће нужан.
Др Мила Алечковић – Николић
Париз –
25.
септембар 2007.
|
