| Политичке анализе | ||
Франфуртске ВЕСТИ - Са Караџићевим сином
на путу до Пала
Уместо Радована хапсили новинаре
• Репортери нашег
листа дочекали зору у бијељинској полицији чекајући да се Саши Караџићу
одобри улазак у Републику Српску
 Новинарска
екипа "Вести" имала је ексклузивну могућност да буде у пратњи Александра
- Саше Караџића, сина првог председника Републике Српске који је у
уторак напустио Србију, означен од власти у Београду као "персона нон
грата". Такође, екипа "Вести" је на својој кожи осетила на који начин се одвија потрага за најтраженијим хашким бегунцима, па је заједно са Караџићевим сином прошла голготу од вишесатних провера индентитета и информативних разговора. Прича која је завршена јуче, око пет сати ујутро, на Палама, започела је 24 сата раније у предграђу Београда где смо се нашли са Александорм Караџићем. Овај 34-годишњи младић био је видно уморан и исцрпљен, а са нама је кренуо само са једном путном торбом. - Од када сам ухапшен, па све до данас, значи ова четири дана, можда сам укупно спавао свега неколико сати - каже Александар. Њега су србијанске власти ухапсиле у суботу, у преподневним часовима и под образложењем да користи неисправна документа, протерали из Србије у трајању од годину дана. У Србију је стигао пре око две недеље како би у болници посетио петогодишњег сина који је имао веома компликовану операцију кука. Силом добровољци Све до границе са Републиком Српском, на граничном прелазу Шепак, нисмо имали проблема. Нисмо ни слутили да ће 20-минутно задржавање на србијанској страни, око 20 сати, бити тек увод у готово петочасовно малтретирање. Гранична полиција РС нас је најпре замолила да паркирамо возило, а онда смо били принуђени да чекамо око сат времена. Шта и кога нико нам није рекао. Међутим, у том периоду сва наша документа су уредно компјутерски проверавана и копирана, а затим је свако од нас морао да полицајцима каже подробне генералије. Тек на конкретно питање зашто смо задржани незванично нам је одговорено да смо у друштву Александра Караџића који је на списку осумњичених да припада мрежи подршке хашким бегунцима!  Питање
да ли смо и ми сада на том списку остало је без одговора...Александар је ову процедуру поднео поприлично мирно. Уз горак осмех објаснио нам је да му је тако последњих осам година. Сваки излазак са Пала се завршава вишесатним проверама. Нисмо ни слутили да је задржавање на граници било тек блага увертира за све оно што ће се касније догађати и што се у једној реченици може описати само као - малтретирање. Иронијом судбине, голгота је почела а да аутомобилом нисмо прешли ни двадесетак метара територије Републике Српске. Код оближње пумпе зауставила нас је саобраћајна полиција и уз широк осмех и још веселији коментар "нешто сте се пуно задржали на граници", наредила да паркирамо возило. Почела је игранка у којој су репортери постали део приче о томе на какав апсурдни начин власти у Републици Српској испуњавају своје хашке обавезе, али и покушавају да лоцирају хашке оптуженике и њихове помагаче. - Да ли смо ухапшени, да ли треба да позовем адвоката? - питао је стрпљиво Александар Караџић полицајце. - Не, нисте ухапшени - одговорио је полицајац. - Чекамо колеге које ће вас превести у Центар јавне безбедности у Бијељини. - Ако нисмо ухапшени онда можемо да кренемо даље - питали смо ми. - Не, не можете. Морате да кренете са нама. - Онда смо приведени? - узвратили смо питањем. - Не, нисте приведени. Репортери "Вести" затим су на сопственој кожи осетили шта значи "добровољан одлазак на информативни разговор" у полицију РС. Поједностављено, "добровољност" подразумева да вам све време пута полицајци најљубазније објашњавају да нисте приведени, мада су вам претходно наредили да паркирате своје возило, а затим пођете са њима у полицијским колима. Низ апсурдних питања Та добровољност се види и по томе што вас је тек у полицијској станици дежурни инспектор најљубазније замолио да потпишете да сте примили "позив да се тог дана, у то време појавите у ЦЈБ Бијељина (соба 22) ради прикупљања потребних обавјештења у вези кривичног дела".... Све у свему, око 21сат Александар Караџић је убачен у један, а ми у други аутомобил и тако смо пребачени у најближу полицијску станицу, у 30 километара удаљену Бијељину.
- Да ли смо то ухапшени или је Александар Караџић оптужен за нешто? - питали смо инспектора Синишу Радића. - Не, нисте ухапшени. Позвани сте на информативни разговор поводом познанства у кретању са Александром Караџићем. - Тешко да смо позвани ако сте нас спровели довде - поново смо питали, међутим и ово питање је остало без одговора. Елем, свако од нас је добио свог инспектора, своју канцеларију и касније, свог дактилографа. У укупно око два и по сата проведена у полицијској станици прочитана су нам наша права, делови из Кривичног закона Републике Српске, а онда смо морали да одговарамо на низ крајње апсурдних питања чија је суштина ваљда била да се открију наше везе са Радованом Караџићем! Међутим, сам третман инспектора је био више него коректан. Иначе, један од инспектора и дактилографкиња умало се нису "удавили" од смеха приликом писања наше изјаве. Наиме, последње питање је било да ли имамо још нешто да изјавимо. Новинари "Вести" су се мало нашалили и крајње озбиљно одговорили: "Ма ништа битно. Мислио сад да вам кажем где је генерал Младић, али видим да вас занимају само Караџићи, хајде то да оставимо за други пут". Инспектор се у нас просто забленуо, али после пар секунди дактилографкиња је праснула у смех који је заразио све у просторији... Саслушању је дошао крај, а овај део је ипак избачен из изјаве. Александар Караџић и екипа "Вести" из ЦЈБ Бијељина изашли су око поноћи. По киши каква се не памти у Републици Српској упутили смо се преко Власенице, Романије и Хан Пијеска на Пале - некадашњи главни град Републике Српске. Развили заставу на бензинској пумпи И док су званичне власти од Александра Караџића и нас у најмању руку видели његовог оца, дотле је обичан народ имао сасвим другачији однос према "непланираној посети". Наиме, радници на пумпи, како су нам рекли, Срби који су због рата избегли из Сарајева када су видели ко им је дошао најпре су били у потпуном шоку, а онда, брже-боље, неком мотком, развили српску заставу која се због ветра запетљала на кров пумпе! Интервју Соње Караџић-Јовичевић, ћерка Радована Караџића за франкфуртске ВЕСТИ Договор о предаји пропао 1999. Године • Мом оцу је нуђено да се само појави у Хагу где би, на основу више од 300 докумената, био ослобођен оптужби за ратне злочине, али је неко све стопирао  Претрес
кућа и привођење бившег председника Републике Српске (РС) Мирка Шаровића
у Лукавици код Сарајева, као и истоветан поступак према Радославу
Караџићу у Подгорици, догодио се само неколико дана пошто је Александар
- Саша Караџић, син првог председника Републике Српске, под крајње
сумњивим околностима протеран из Србије, а затим заједно са новинарима
"Вести" око пет сати провео на испитивању у Центру јавне безбедности у
Бијељини.Такође, почетком овог месеца, сличан "третман" имао је и остатак породице Радована Караџића која живи на Палама: супруга Љиљана, кћерка СОЊА са супругом, као и Александров таст, који су сатима саслушавани. СОЊА Караџић у ексклузивном интервјуу за "Вести" каже да су и ти притисци "наставак монструозних напада на породицу Караџића која се одвија без икаквог правног основа". - Апелујем на правнике, хуманисте, борце за људска права ван корумпираног Балкана да нам помогну и заштите нас. Као што је мој отац осуђен да је ратни злочинац, а да није било не само судског поступка већ ни доказа за те оптужбе, тако смо и ми, без права и правде постали помагачи ратног злочинца, па нас тако и третирају, као најгоре злочинце. У било које доба дана или ноћи било ко може да нам развали врата и да нас малтретира по налогу Хашког трибунала. Боље с јединственом полицијом • Ипак, ти притисци су ових месеци интензивирани? - На последњем саслушању у Бањалуци отворено ми је речено да је полиција РС кренула у акцију "додатних притисака" ма шта тај термин означавао. Могу само да претпоставим зашто се то ради. Ако је поента да би се доказало како је полиција РС способна да самостално обавља све своје обавезе, те да ово малтретирање наше породице буде још један адут да се полиција РС не утопи у полицију БиХ, онда морам да признам да ме присиљавају да пожелим јединствену полицију. • Зашто? - На сопственој кожи сте осетили како у Републици Српској тренутно изгледа потрага за хашким бегунцима или њиховим помагачима. На граници сте провели више од сат времена. Детаљно су проверена сва ваша и документа мог брата. На крају су вам се извинили због малтретирања и ви сте сасвим нормално, као и сваки други грађанин ушли у Републику Српску. Међутим, тада вас приводе припадници МУП-а РС, и раде све исто. Значи, дуплиран је посао зато што нико никоме од ових полицијских структура не верује. Са заједничком полицијом можда би нашој породици био олакшан живот, са мање упада у наше станове, испитивања... • Нисте први који тврдите да такав сукоб постоји? - Не знам и не занима ме да ли тог сукоба има или нема, али на саслушању у Бањалуци отворено ми је речено да нас саслушавају у Бањалуци, а не у Сарајеву зато што њихове колеге тамо не раде добро свој посао. Истовремено, како објаснити чињеницу да су приликом упада у мој стан и стан где живи мој брат, фебруара ове године, специјалци са фантомкама најпре ухапсили особе испред тих зграда. После се испоставило да су то били полицајци који су имали задатак да прате нас и чланове наших породица? Једна полиција је ухапсила другу што довољно говори о њиховој координацији. • Да ли сте читали књигу Флоренс Артман? - Не, нисам, али сам добро проучила неке њене делове који су били објављени у домаћој штампи и неки од изнетих детаља поклапају се оним што је наша породица знала, а посебно када је реч о именима неких људи који се појављују у књизи, а који су нам долазили. У сваком случају, веома је тачна умешаност разноразних тајних служби, од ЦИА, до МИ6. Управо и наводи из ове књиге показују да заправо постоји више доказа да су прави "помагачи" Радована Караџића разни међународни званичници и тајне службе. Породица Караџић је годинама изолована, стално праћена и прислушкивана. Видели сте и сами да нам нико не може прићи без последица. У таквим околностима јасно је да годинама не можемо комуницирати ни са ким, па ни са Радованом Караџићем. Они то добо знају и то су нам и рекли. Баш зато је моја мајка морала тату јавно позвати на предају. Начин другачији од тог одавно није могућ. Да апсурд буде потпун, сада нас малтретирају што сами нисмо "ископали неки канал комуникације".
• Ваша мајка је јавно позвала супруга да се преда и после тога сте били остављени на миру. - То затишје је трајало 19 месеци. Међутим, много је важније да смо ми тада добили чврсте гаранције да ће породице после оваквог чина бити остављена на миру. На моје конкретно питање шта ако се тата и после овог апела не преда, речено нам је дословце: "Није то ваш проблем. Његова је одлука да ли ће то учинити или не, али ако ваша мајка њега позове на предају ваш живот ће бити много, много лакши. И ви сте тиме одрадили свој део посла". Мој отац је без суђења већ проглашен за ратног злочинца и тај термин се већ усталио у изјавама многих званичника и медија, па у овом тренутку заиста мислим да је велико питање колико би му било у интересу да се преда. • Вратимо се књизи Флоренс Артман. Она тврди да је 1999. године постојала понуда да се Радован Караџић добровољно преда? - Та понуда је заиста постојала, и није једина. Међутим, потпуно је нетачно да је мој отац ту предају условио повлачењем хашке оптужнице. Понуда је била да се преда, значи да физички оде у Трибунал, да започне суђење, а да ће онда бити повучене све оптужнице против њега зато што постоје правне основе и докази за то. Још пре десет година хашки истражитељи изузели су више од 300 докумената из архива институција Републике Српске и сви документи обарају наводе оптужнице. У току тих разговора умешали су се неки други и тај договор је пропао, а документи су ваљда у хашком подруму. • Наводно је тражио и новац? - Не није, никада није тражио новац од било кога. У једној каснијој понуди стајала је цифра од пет милиона долара која би се, наводно, искористила за породицу и адвокате. Чак су обећавали да ће бити ангажовани адвокати који су бранили и одбранили О'Џеј Симпсона. Како је постала мода да свако ко напусти Хашки трибунал, али и Балкан, напише књигу, очекујем да ће то следеће године учинити и Карла дел Понте, па ћемо, сигурна сам, сазнати још много тога. • Све је више и оних који јавно тврде да је ваш отац постигао договор са тадашњим америчким званичником Ричардом Холбруком. Да ли сте ви тај споразум видели? - Тај документ нисам видела, али нас је тата обавестио када га је потписао. Сада је заиста све више оних који већ јавно тврде како документ постоји и како су чак видели све његове одреднице. Видите, тешко ми је да се питам да ли је мој тата уопште жив, али не могу да се ослободим слутње да га нека од тајних служби најмоћнијих земаља на свету одавно држи изолованог ко зна где. Нико се није упитао зашто Радован Караџић једини није био у Дејтону? Нека уживају у том луксузу • Званичници из међународне заједнице и РС најављују да ће ускоро бити замрзнута сва имовина породице Караџић? - Радован Караџић нема своју имовину и то је права и једина истина. Нажалост и та чињеница је сада предмет монструозних конструкција и подметања. Пре само неколико година јавно је саопштено да се замрзава сва имовина Радована Караџића и породице у САД, а ми тамо немамо ама баш ништа. Ево, свима који сумњају у ове моје речи безусловно поклањам све што породица Караџић поседује у Америци. Нека уживају у том луксузу. Ако се претходно не посвађају око поделе... • А када је реч о имовини у Републици Српској? - И то је такође велика спрдња која не служи никоме на част. Кућа у којој борави моја мајка није никаква Радованова вила или било шта слично, већ кућа мог свекра и њене сестре. Мој брат са породицом живи код свог таста. Једино је стан где смо супруг и ја са децом наше власништво. Ево им, нек упадају у моју половину, али за другу половину ипак морају да се претходно договоре са мојим супругом. Саша био у затвору ЦИА • Хапшење Вашег брата и одвођење на непознату локацију јула 2005. отворило је питање да ли је можда био у тајном затвору ЦИА? - По свему судећи, Саша је заиста био у затвору ЦИА. По његовом пуштању с тог непознатог места, скренута нам је пажња да о том хапшењу до краја године ништа не говоримо, а посебно да се не контактира са новинарима и са извесним господином из Савета Европе за кога се после испоставило да истражује тезу да је ЦИА имала своје тајне затворе по Европи. Састављамо крај с крајем СОЊА Караџић каже да је једно од редовних питања инспектора приликом саслушања и од чега породица живи. Уместо одговора, она их обично упути на директоре комуналних служби на Палама. - Ево, данас су ме позвали зато што хоће да нам искључе грејање, а зимска сезона почиње, а слично је и када је реч о осталим рачунима. Или смо пред тужбом или пред искључењем. Нас деветоро одраслих и четворо деце, чланова породице Радована Караџића која је на Палама, буквално живи од две плате које су минималне и пензија. Страх или аутоцензура - Мајци, Саши и мени је забрањено да радимо. Званичног документа за то нема, али је питање и да ли је потребан познајући српску аутоцензуру, односно безразложни страх људи да би могли имати непријатност ако нас запосле. Свако од њих најбоље зна да ли то ради из страха, по наређењу или по налогу странаца, али морају бити свесни да странци такве људе користе као папирне марамице - баце их после употребе. Горе него Бин Ладену - Свакоме је јасно да се користе двоструки аршини, али мени је најчудније откуда толико мржње Американаца и према нама и према мом тати. Уколико је тачно да је Бин Ладен учинио то за шта га оптужују, онда је још чудније да се према његовој породици понашају дијаметрално супротно него према нашој, зато што мој отац никада није учинио ништа нажао ни америчком народу ни држави. Зашто је прогон мог оца, наше породице и пријатеља витални интерес којим се баве и холивудски анонимуси. Зачарани круг - После сваког упада, НАТО нам уредно доведе неког свог правног саветника који дође са брдом формулара и напомене да се наша жалба због учињене штете неће узети у обзир ако не приложимо и папире да су то наше ствари, а ти докази се налазе управо заплењени код њих. То је зачарани круг. Али, имовина је мањи проблем. Нама су укинута буквално сва права и могућност да бар заштитимо децу на коју замаскиране сподобе репетирају оружје. Ђорђе Баровић |
||
Предходна страна |
||
|
|
