| Политичке анализе | |
Слободан Самарџић, министар за
Косово и Метохију у Влади Србије
Америка подстрекава Албанце на радикално решење
Албанци
су одушевљени оваквим понашањем САД, јер сматрају да неко Србима мора
стално да прети батинама, па и да их употреби, ако треба. Док таква
претња постоји, реторика независности може имати снагу убедљивости код
албанске популације у Покрајини. Америчка политика силе и албански
сецесионизам су овде као месо и нокат. Обе су ствари, међутим, поразне
по мир и стабилност у овом делу Европе
 Њујоршка
декларација усвојена пре недељу дана на првим директним разговорима
Београда и Приштине у новој фази преговора о будућем статусу Косова и
Метохије, у којој је улогу посредника преузела "тројка" Контакт групе,
према оцени Слободана Самарџића, министра за КИМ у Влади Србије,
представља "ињекцију добре воље са брзим, али кратким дејством".- То је текст који има краткотрајно значење и важење. Овако сложен преговарачки процес по правилу прате сличне реторичке бравуре. Не кажем да је небитно, али свакако није од одлучујуће важности, као што је то, на пример, Резолуција 1244 Савета безбедности УН - објашњава министар Самарџић у интервјуу за Данас у коме, између осталог, говори о претњама Приштине једностраним проглашењем независности, предстојећим косовским изборима, односима Србије према НАТО, Русији и Кини. • Шта је све за Београд спорно у саопштењу Контакт групе са састанка уочи преговора у Њујорку, чији је садржај већим делом преточен у усвојену "Њујоршку декларацију"? Да ли сама чињеница да су делегације Београда и Приштине предводили председници и премијери не указује да се разговара на равноправном нивоу? - За нас су спорне три ствари на које смо указали "тројци": прво, став да свако решење треба да прихвати "народ Косова". Друго, да решење статуса треба да се усредсреди на развој специјалних односа између две стране, и треће, став да иако Ахтисаријев предлог остаје на столу, Контакт група изражава спремност да подржи свако решење које постигну стране. Мада се сва три става могу различито тумачити, сматрали смо да у овој фази треба избегавати амбивалентности. Иначе, нетачно је да је већи део овог саопштења преточен у такозвану њујоршку декларацију. У најмању руку, у њој нема ставова на које сам указао. Други део Вашег питања ми је чудан. Оваква врста преговора, по дефиницији се одвија на равноправном нивоу, ако то треба да значи да су стране у преговарачком процесу равноправне. Штавише, наша страна је била изложена неравноправном третману током бечких преговора, јер је медијатор непрекидно навијао за албанску страну. Тога сада заиста нема. Бар не до сада. Али, равноправност у преговарачком процесу не значи да Србија и КИМ имају једнак статус у међународним односима, или да се једнако третирају од стране различитих међународних субјеката. Да је тако, преговора не би ни било. • Иако су у Њујорку обе стране пристале да се озбиљно ангажују у преговорима и да се уздрже од изјава које би могле да поткопају безбедност у Покрајини, председник и премијер Косова су одмах по повратку кући изјавили да "поштују распоред међународне заједнице, али да не одустају од концепта независности", чије проглашење у "координацији са САД" наводно треба очекивати после 10. децембра? Да ли је то реторика за кућну употребу или реално стање? - И једно и друго, нажалост. Сједињене Државе заиста и подржавају и подстрекавају Албанце на радикално решење и не осећају проблем одговорности, јер у овој ствари од почетка до данас делују као гола сила. Што је још горе, Албанци су одушевљени оваквим понашањем САД, јер сматрају да неко Србима мора стално да прети батинама, па и да их употреби, ако треба. Док таква претња постоји, реторика независности може имати снагу убедљивости код албанске популације у Покрајини. Америчка политика силе и албански сецесионизам су овде као месо и нокат. Обе су ствари, међутим, поразне по мир и стабилност у овом делу Европе. • Ако се ни после безмало половине предвиђеног рока за ову фазу преговора не зна шта је њихова тема, да ли се може закључити да Запад и Приштина купују време до 10. децембра, како би на преговарачком столу остао само Ахтисаријев предлог, за који Контакт група тврди да је још актуелан? - Тих 120 дана смишљено је да би се Европа сабрала и коначно стала на америчко становиште. Као што је познато, њихова основна међусобна разлика је у томе што Американци не држе у овој ствари до Савета безбедности, односно до Уједињених нација, а Европа, то јест ЕУ још увек држи. Због те разлике прошлог јула није могло да се крене на једнострано признање независности КИМ. То ЕУ једноставно није желела, јер она треба да преузме и одговорност и трошкове око КИМ за недогледно дуго време. Када је већ тако, њој је потребан бар елементаран правни основ за такав подухват. А то је могуће само посредством Савета безбедности УН. Американци ово нису суштински прихватили, него су само пристали на време потребно Европи да се усагласи око америчке политике. Волфганг Ишингер добио је улогу да ово време испуни надом. Као што сте приметили, време неумитно пролази, а прави преговори никако да почну. • Колико међународно право даје простора ЕУ да новом резолуцијом СБ УН или без ње преузме међународну мисију на КИМ од Унмика и како Београд гледа на то? - Међународно право даје простора да ЕУ или било ко други преузме мисију од Унмика само, и стриктно само, уз нову резолуцију СБ. Чуо сам наговештаје да се тражи неки други правни основ, али такво "право" било би само у директној функцији силе, односно неправа. Пристанак на тако нешто био би погубан за ЕУ - њен међународноправни, па и унутрашњеправни кредибилитет. • Спекулише се да би Запад могао да, као "доскочицу", у прилог независности КИМ искористи прошлогодишњу одлуку Београда да косовски Албанци не гласају на референдуму о Уставу, чиме је, како се тврди "прећутно прихватио да они нису грађани Србије". - Таква одлука не постоји. То што Албанци нису гласали није последица става, а још мање одлуке Београда, него става самих Албанаца. Ако би то што кажете имало било какав основ, то би значило да би Запад прихватио став Београда да је КИМ део Србије, рачунајући и Албанце, само да је Београд јавно позвао Албанце да гласају за нови Устав Србије. Значи, измаче нам историјска прилика због тактичке неопрезности...
- О Родезији не знам ништа. Што се Хонгконга тиче, ту постоје два система зато што један део државе има претежно либералнокапиталистичку привреду, а други, већи део има мешовиту државносоцијалистичку и државнокапиталистичку привреду. То са Србијом и Косовом нема никакве везе. Ваљда су нам ближи неки европски примери, као Јужни Тирол, Аландска Оствра, Баскија... • Како коментаришете изјаве Живорада Ковачевића, председника Спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије, да "не треба много очекивати од преговора", јер ће "решење бити наметнуто" и колико овакви ставови утичу на креирање спољне политике Србије када је реч о косовском питању? - Ако сте господина Ковачевића тачно цитирали, онда могу да кажем да је таква врста изјава јако присутна у нашој јавности. Њихови носиоци треба да оставе утисак инсајдера, а то се постиже аподиктичком формом изјаве. Пошто изјава има изразито песимистичку, па чак и дефетистичку ноту, она се лако заборави ако се не оствари. Тако је њен носилац слободан од било какве одговорности. При том мислим на (само)одговорност јавне речи. То је, рецимо, био случај са изјавама којима се исто тако поуздано тврдило да ће Косово бити независно до краја 2006. године. Таквих ставова је у нашој јавности јако много, а заједничка им је претензија на оригиналност која се неким случајем у длаку подудара са америчким званичним ставовима. Разуме се да такви ставови немају никакав утицај на државну политику о КИМ. • Имате ли одговор на домаће критике упућене на рачун државног врха у Србији да "више енергије троши на креирање домаћег јавног мњења него на дипломатску офанзиву"? - Носиоци такве "критике" највише би волели да државни органи у потпуности препусте креирање домаћег јавног мњења њима. Што се државе тиче, дипломатска офанзива и креирање домаћег јавног мњења су две стране истог процеса. • Колико предлог Београда за решавање будућег статуса КИМ - Приштина добија 95 одсто надлежности, статус косовских Срба решава се кроз децентрализацију, специјалне везе с Београдом и заштитне механизме у косовским институцијама - отвара простор да се у фази решавања коначног статуса подела КИМ наметне као једина могућа варијанта? - Тај се предлог никако не може довести у везу са поделом КИМ. Он даје могућносту двоструке коегзистенције - КИМ и остатка Србије, као и Срба и Албанаца у Покрајини - у оквирима целовите Србије. То је системско решење које највише одговара реалности, ако реалност схватимо комплексно, каква јесте, а не само као интерес једне стране. Ако хоћете, на оваквом се искушењу тестирају европски приступи и европске вредности. Насилно мењање граница припада, додуше, европској историји, али никако европским вредностима. • Поједине западне дипломате тврде да се тајни преговори о подели КИМ увелико воде и да је, наводно, главни партнер Београда са албанске стране Хашим Тачи, председник Демократске партије Косова, који себе, после најављених косовских избора види као будућег премијера КИМ. Шта Ви кажете на то? - То напросто није тачно. • Зашто се Београд о предстојећим косовским изборима огласио после истека рока за пријаву листа? Да ли тиме отвара нове поделе међу косовским Србима на кооперативне с косовским властима и родољубе? - Косовски избори се ни на који начин не дотичу ни Срба у Покрајини, ни Србије. Како их озбиљно схватити када ни после осам година и три изборна циклуса две трећине српског бирачког тела не живи на територији на којој, наводно, треба да гласа. А не живи не својом вољом, него зато што су брутално протерани и што им се не омогућава повратак. Даље, Унмик је својевољно препустио изборе привременим институцијама самоуправе, а да Срби о томе нису били ни консултовани. О Београду да и не говоримо. Потом, спојени су парламентарни и локални избори с намером да се евентуални излазак Срба на локалне изборе прикаже и као њихово учешће на парламентарним изборима. Најзад, на покрајинском нивоу Срби треба да уђу у органе који само што нису прогласили независну државу Косово. Ко не мисли да је ово довољно разлога за неизлазак, а има их још, нека изађе на изборе, нико га не спречава. Али, сасвим је јасно да српско бирачко тело није заинтересовано за ове изборе. Ако су Срби 2004. гласали у тако минималном броју - 0,3 одсто бирачког тела, зашто би се сада очекивао масовнији одазив. То је слика о ставу српског становништва према привременим институцијама самоуправе: за њих су оне то што јесу - албанске институције. Све остало је ситан и бедан ћар који понеки Срби хоће да ухвате у општој атмосфери обећања и љубави. • Како коментаришете тврдње већине лидера Срба са КИМ да између њих и државе нема довољно комуникације? - Наша комуникација са Србима у Покрајини сразмерна је њиховом утицају, угледу и представљачком капацитету међу покрајинским Србима. То можда није најправичнији критеријум, али јесте реалан. Мој став је да треба комуницирати са свим политичким представницима који бар нешто значе у локалним оквирима и то ћу настојати да спроведем. Док прихвата Ахтисаријев план НАТО нам не може бити савезник • Став премијера Коштунице да би Србија требало да буде војно неутрална, у неким круговима схваћена је као "глас Москве кроз уста Београда". Да ли је ово прави тренутак за изјашњавање о уласку у НАТО и колико ослањањем само на Русију и Кину у решавању косовског проблема власт понавља, како неки тврде, Милошевићеву стратегију? - Помешали сте две ствари. Ми се не ослањамо на Русију и Кину војно, него дипломатски и политички. На НАТО се можемо ослонити само војно, јер је то чисто војна организација, али то не можемо будући да НАТО подржава албанску страну у косметском спору. НАТО је прихватио Ахтисаријев план и све док је тако, он нам не може бити савезник у овој ствари. Тако ствари стоје чисто практично гледано. Стратешки, зашто би Србија улазила у дубље везе, интеграцију са једном војном организацијом? Рационалан одговор био би: само ако има интереса за то. За једну малу земљу као што је Србија једини рационалан интерес био би да је таква војна организација штити од потенцијалног и стварног непријатеља. Да ли Србија има таквих непријатеља? Колико знам, нема. Њен једини озбиљан и стваран проблем у том смислу јесте албански сепаратизам на Косову и Метохији. Али, на несрећу по наше блиске везе са НАТО, управо та војна организација подржава сецесију Косова од Србије. Значи, и на краћи и на дужи рок једини стратешки одговор је војна неутралност. За разлику од Милошевића, који је прижељкивао војни савез са Русијом, у садашњем случају реч је о правој војној неутралности. Ми не треба да учествујемо у могућем рату цивилизација, који би избио због енергетских извора. У таквом рату Србија може само да испоручује топовско месо за туђе топове и туђе интересе. Неутралност је једини стратешки одговор мале земље као што је Србија. Јелена Тасић Улога Русије у Контакт групи за Косово Принуда на компромис Москва се не бори за обавезно очување Косова у саставу Србије, она ће прихватити оно решење које ће бити прихватљиво и добровољни компромис за обе стране Руска дипломатија је по питању Косова постигла оно што је желела. Резутат одржаног заседања Контакт групе у штабу УН на министарском нивоу у суштини је принуда косовских Албанаца на преговоре са Србијом. Они су и одржани тамо, у УН, наредног дана. За многе, који су упознати с расположењем косовских Албанаца, све што се догађало у УН изгледало је као непотребни ритуал. Албанци желе потпуну независност и изјављују да је бесмислено говорити о нечем другом. Срби су управо с трибине УН, преко свог председника Бориса Тадића, изнели нову идеју - најширу аутономију с посебним правима, који се темеље на принципима Европске уније. Албанци само слежу раменима. То се и догодило на преговорима под будним оком "тројке". Напори руске дипломатије били су, у суштини, усмерени у правцу да се елиминише илузија о осуђености Косова на независност. Како је изјавио, одговарајући на питања дописника РИА "Новости" министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, "када поједине земље, поред осталог и оне које улазе у ‘тројку’ дају јавне изјаве о томе да је, ма како се преговори завршили, независност Косова неизбежна, онда то провоцира једну страну у преговарачком процесу да не пристане ни на какве уступке". Циљ руске дипломатије успешно је досегнут. Према информацијама које су дошле иза затворених врата заседања Контакт групе, њени учесници су затражили компромис од Косова и Србије и на њих наложили подједнаку одговорност за исход преговора. То јест, све је било у духу Резолуције 1244. Поставља се, међутим, питање - а зашто то Русија чини? Земља коју је споменуо Сергеј Лавров и која отворено говори о неизбежности независности Косова су Сједињене Америчке Државе. Али и остали чланови Контакт групе мисле исто и говоре исто. Русија, у суштини, у тој компанији наступа сама против свих, што код тих "свих" изазива иритираност различитог степена. Јер је за коначно решење судбине Косова потребна нова резолуција Савета безбедности, а ње неће бити ако Русија стави вето. Цела та ситуација озбиљно компликује руско-европске и руско-америчке односе. Питање, у крајњој линији Европљанима, можемо поставити овако: распарчавање нација до бесконачности јесте тенденција наших дана, али се против ње може борити помоћу наднационалне структуре по имену Европска унија. То јест, ЕУ намерава да сажваће све проблеме Срба и Албанаца помоћу општеевропске интеграције. Чиме се Русија ту може супроставити? Можда је пред нама једноставно покушај да ослабимо јединствену Европу? Није тешко приметити, међутим, да од своје упорности Русија неће извући ама баш никакву непосредну корист. Њени пословни и политички интереси на Балкану и у Европи у целини неће узнапредовати због тога што ће Косово бити независно у реалности и део Србије на речима. Ствар овде уопште није у односима са Европом, већ у општим принципима како се могу и треба да регулишу последице таквих конфликата, какав је између Србије и становништва њене покрајине - Косова. Питање независности Палестине, на пример, решава се дуже од пола века. Али нико не каже да се не треба тиме бавити пошто је Палестина ионако две енклаве израелске територије и није способна да самостално егзистира. Не, у случају с Блиским истоком сви се некако слажу у томе да постоји такав принцип - две стране у конфликту треба да се међусобно договарају, а ствар је свих оних около да им у томе помажу. То је један од оних принципа на којима се гради међународно право и таква организација као УН (што је практично синоним, зато што се међународно право у УН и прави). Када неко покуша да нешто чини мимо УН, то се добрим не завршава, било да је реч о рату у Ираку или, у конкретном случају, Косову. И није важно ко је био у праву или крив у конфликту. Албанска страна је за конфликт крива по вишегодишњој тактици изгона Срба с њихових законских територија, поред осталог и путем подривачке оружане делатности. Срби су криви због покушаја да то спрече. Али у резултату обе стране треба да се договарају. Разговори с непосредним учесницима заседања потврђују: Москва се не бори за обавезно очување Косова у саставу Србије, она ће прихватити оно решење које ће бити прихватљиво и добровољни компромис за обе стране. При том моји саговорници нису нашли непосредне аналогије косовској ситуацији, који су се тицали или се могу тицати Русије у ближој будућности. Ако би, на пример, Русија желела да прошири своје територије на рачун непризнатих република, попут Јужне Осетије, Абхазије или Придњестровља, онда би се она, обрнуто, требала радовати косовској независности као преседану. Аналогије, поновимо то, нема, али ако се оне изненада и појаве, онда и Русија, и ма ко у свету треба да децидирано зна како се може и треба деловати у сличним случајевима. РИА "Новости" Дмитриј Косирев Одјеци косовског спора на босанскохерцеговачкој политичкој сцени Република Српска неће дозволити признавање независног Косова Британски војно-политички коментатор Пол Бивер неколико пута је за бањалучки дневни лист Пресс истицао да "Република Српска има велике шансе да у наредних десет година постане независна држава", оцјењујући да ће на ту одлуку утицати и одлука о независности Косова, а да ће "међународној заједници бити веома тешко да РС не дозволи независност уколико то исто дозволи Косову". Бањалука - од нашег специјалног дописника Веома категорични ставови британског аналитичара отворили су полемике и заоштрили ставове, како међунардне заједнице, тако и Сарајева и Бањалуке. Међународа заједница, инсистира на томе да бх територијални интегритет мора бити сачуван, јасно наводи да "неће дозволити да се Дејтонски споразум на тај начин преправља и да се Босна и Херцеговина поцијепа", а Србији је поручила да, уколико се томе нада, "само се заварава". Међународни медијатори сматрају да "Србија не би била у бољој позицији да се брине о својим грађанима, ако би међу њих укључила и оне из Републике Српске чија је будућност унутар БИХ". Међународна заједница подржава, позитивне везе Републике Српске са Србијом, сматрајући да у томе нема ничег лошег. Предсједник Скупштине Србије Оливер Дулић, током посјете Бањалуци, прије два мјесеца, рекао је новинарима да се питања Косова и Републике Српске не могу доводити у везу и да "свако ко покушава да доведе у везу статусе Косова и Републике Српске не чини добро ни Србији ни Босни и Херцеговини ни самој Републици Српској". Дулић је, међутим, упозорио да кад год се потегне питање будућег статуса Косова, неки кругови у Србији настоје да у ту расправу увуку и питање. Све чешће се чују, додуше иступања појединаца, да нема ничег лошег у томе да се, уколико Косово добије независност, и Република Српска изјасни и уђе у окриље Србије. Учестале приче о једностраном признавању Косова имају и те каквог одјека на бх политичкој сцени. Званичници Републике Српске истичу да уколико дође до унилатералног проглашења независности Косова и Метохије, представници РС у органима БИХ никада неће дати сагласност за њено признавање. Игор Радојичић предсједник Народне скупштине Републике Српске, а одскора и вршилац дужности предсједника РС, сматра да би, једнострано признање Косова, али и подршка неких свјетских центара оваквом епилогу, била преседан који би сигурно довео до ланчане реакције у региону. - Република Српска није директно везана за овај проблем али индиректно јесте јер било каква дестабилизација на Балкану, унутар Србије, доводи до дестабилизације цијелог региона. Таква једнострана одлука би сигурно довела до великих политичких проблема у БИХ, земље која не би могла признати једнострану одлуку о независности Косова. Нико из РС не би дао сагласност на такав акт. Цијели низ посредних догађаја директно би се тицао БИХ и РС, а посебна прича су емотивни набоји и осјећаји грађана БИХ односно РС, које би у случају једностраног проглашења независности Косова, имале своју, природну људску реакцију, а самим тим утицало би на одређено друштвено расположење. Јасно је да по питању Косова постоје различити ставови у сваком погледу између Бањалуке која има идентичне ставове са Београдом и Сарајева чија су размишљања веома блиска Приштини, односно косовским Албанцима. И, наравно, реално гледајући сукоб два центра по питању Косова имаће консеквенце на релацији Бањалука - Сарајево, КАЖЕРАДОЈИЧИЋ. По мишљењу предсједника Скупштине РС једини легитимитет у договорима о Косову могу дати Београд и Приштина, али то сада остаје само теоретски могуће. Друга реална ситуација, а која би била и правно задовољавајућа, јесте одлука Уједињених нација, али је и њу тешко очекивати због подјеле у Савјету безбједности тако да се све своди на реално очекивање једностраних акција. РС у овој причи је веома битно да и даље понавља важност Дејтонског мировног споразума као суштине, јер измицање изван терена Дејтонског споразума отвара празан простор и могућности за разна тумачења и сукобе, па чак и потпуну нестабилност, сматра Радојичић. Бранка Бранковић |
|
Предходна страна |
|
|
|
