За Независну Војводину
Који бре фашисти, који..?
•
Смрт
фашизму-урлали су млади комунисти и еврослинавци србским Новим Садом.
Сатански црвени барјаци са жутим пентаграмима вијорили су се у србској
Атини подсећајући нас још једном у каквој држави живимо.
 У
„анти-фашистичком“ маршу марширали су србомрзци, потомци оних чији су
очеви поубијали Србе и Јевреје у мађарској рацији. Исти они данас
бранили су тобож сећање на те исте жртве полажући венце и цвеће испред
споменика жртвама на Дунавском кеју. Шта је то са овим народом? Пита ли
ико овај народ како се осећа док му комунистички и усташки кадрови
марширају градовима. Пита ли ко овај народ како се осећа док му учесници
„антифашистичког“ марша врше метаније пред усташом Антом Ђапићем, попут
оне несрећне Дулићке и тадашњег председника Скупштине Србије Предрага
Марковића. Ово двоје изрода је присуствовало свечаном ручку са новим
усташким поглавником.
Симптоматично је да је та посета команданта усташких „постројби“(ХОС) и
следбеника политике Анте Павелића од осталих неокомунистичких
аутономашких србомрзаца прошла потпуно неопажено. Овде
мислим на Чанка и остале што наивнима продају антифашистичке пароле.
Где су тада били протести? Где је тада била њихова лажна политика
антифашизма? Анти Ђапићу власти Израела нису дозволиле улазак само
годину дана пре његове посете Србији. Погађате који је разлог? Упутили
су га да одговор на питање о забрани уласка потражи у центру Симон
Визентал. У овакву квислиншку Србију зликовац не само да је добро дошао,
већ су му почаст указали и чланови Владе и Скупштине квислиншке Србије.
Дакле, вођа и командант злогласних усташких паравојних формација , чији
су одреди харали по Крајини у црним униформама са усташким обележјима и
вршили нај страшније злочине над Србима, за квази антифашисте је радо
виђен гост, док им са друге стране сметају србска деца. И шта раде?
Позивају на линч! Кажу: „Отпор по сваку цену“.
Траже крв србску.
Није им доста оне проливене од стране
њихових пријатеља и србских крвника, фашиста попут овог проклетог
Ђапића. Није им доста што су им преци, да ли у мађарским, усташким или у
комунистичким униформама исту ту крв србску у потоцима проливали. И не
само да им није доста, већ данас потомке жртава приказују као џелате, а
себе као поштоваоце и бранитеље части и мирног сна тих жртава. Треба ли
понављати антисрпске ставове водећег фашисте међу самозваним
антифашистима Ненада Чанка, о томе како је
„побуна Срба у Хрватској имала искључиво улогу обарача за активирање
рата у Босни“, док се
србски народ борио за опстанак и останак на својим огњиштима. Фашиста
који се залаже за “Војводину
Републику” организује демонстрације против оних Срба
отрежњених од деценијског мамурлука који јасно и гласно говоре да се то
никада неће и не сме десити, против оних којима је усташтва и
коминтерноваца попут Чанка, преко главе.
Док сам гледао ову параду фашиста усташког типа, са којима су руку под
руку ишле све антисрбске организације које тренутно делују на подручју
вазалске Србије, приметио сам да су се над њиховим главама вијориле неке
веома чудне заставе. Занимљиво је и то да се србска застава могла видети
једино код оне групе младих људи које су ове усташе оптужили за
неонацизам и због којих су тобож и изашли на улице да „просвједују“.
То што
фашисти глуме антифашисте,
можда и не треба да нас чуди. Довољно је да погледамо делове биографије
данашњих „антифашиста и бораца против национализма“, па ћемо видети о
каквим се типовима ради. Неки од њих који су данас на водећим позицијама
у антисрбским странкама и покретима, попут клероусташког покрета ЛДП,
који све своје снаге упињу да нам докажу да се морамо стидети сами себе
јер смо Срби, у прошлости су, веровали или не, били националисти. Бар су
се тако представљали док им је то одговарало.
Никола Самарџић и Чедомир Јовановић
|
Узмимо за пример истакнутог функционера и једног од главних идеолога
Либерално Демо(но)кратске Партије – историчара Николу Самарџића, који је
на овогодишњим изборима био кандидат за посланика антисрбске коалиције
окупљене око ове партије. Текстови и изјаве овог новопеченог
„антифашисте“ потпуно су у складу са програмом партије којој припада,
тако да ако сте упознати са тим, знате да се ради о: критици србског
национализма, либерализму у сваком виду, заговарање приступања ЕУ по
сваку цену, добровољно одрицање од дела територије државе Србије (Косово
и Метохија) итд.
Међутим, већина није упућена да је овај вазал деведесетих година
подједнако жустро заступао дијаметрално супротне ставове од ових горе
наведених. Наиме, у периоду од 1991 до 1994 је био стални сарадник
националистичког, прочетничког (а неко време и прољотићевског) часописа
„Погледи“, у коме је заступао изразите анти-европејске (у смислу против
ЕУ), националистичке а понекад и расистичке ставове.
Тако рецимо данашњи „европејац“ Никола Самарџић у Погледима од 27.
новембра 1992, у чланку под називом
ЗДАЊА ЕВРОПСКОГ ВАВИЛОНА
између осталог каже:
„Историја европског уједињења је прича о диктатури мултинационалне
бирократије и њеном поступном преузимању власти од институција
националних држава, перфидно увучених у лавиринт европског уједињења,
којем као да нема излаза“.
Даље у истом тексту овај данашњи србомрзац и „анти-националиста“ вели:
„Већ трећи пут у истом столећу, подвргнути смишљеним погромима, Срби су
стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија
одбрана.
То право, пошто им га није признао нико, они су почели оспоравати себи
самим. Необично покајање које се увлачи у народну душу, макар у оним
пределима који су поштеђени ратног разарања, само је почетак прихватања
логике диктатора светске моћи, будући да је потискивање националних
осећања, као и очигледно растурање националних култура један од основних
предуслова конституисања универзалистичког царства. Управо на србском
случају, за оне непоћудне се разграђује систем принуде чија је
свеукупност метода брутално најављена још у данима Заливског рата“.
Видите како Самарџић говори о прекорачењу поступка које намеће
самоодбрана, и закључује како су Срби стекли право на то, а данас као
вазал истих оних против којих је до јуче говорио и писао, то право жели
да оспори србским младићима оптужујући их за фашизам, или ајде да овде
искористим управо Самарџићеве речи:
„Претећим лавежом он заправо настоји заглушити све који подижу глас у
корист сопствене националне еманципације, аутономне и аутохтоне,
одбијајући да признају диктате
иностраних центара моћи, најзад и да се занавек потчине нехришћанском и
антиевропском мраку и чамотињи, начелима бескрајног
обрта финансијског профита и наднационалне просечности, ропском принципу
једнакости у истом“.
А што вам данас сметају борци против тих ропских принципа господине
Самарџићу?
Да нисте уштинули које парче у оном „бескрајном обрту финансијских
профита“ о којима сте говорили, па сте и сами постали обртник и јуришник
на оне који се тим диктатима не мисле покоравати.
Свима је јасно да клероусташка партија ЛДП на сва звона звони о србским
злочинима у протеклом рату.
Поменух на почетку овог мог кратког осврта да је управо Самарџић један
од главних идеолога ове (још увек незабрањене) антисрбске партије, па
није згорег да видимо шта је овај данашњи „заштитник жртава србског
национализма“ писао за време рата у Босни:
„У званично необјављеном светом рату,
увезени мухамедански талог
сакупљен по бескрајним пустарама Блиског и Средњег истока, самом својом
појавом на европском континенту, а нарочито бестијалним зверствима,
бацио је под ноге најсветлије симболе хришћанске и витешке традиције, те
најчаснија ослободилачка начела, уткана у темеље модерне европске
цивилизације. Распламсавање ратног сукоба у БиХ, а нарочито
рехристијанизација поменутих предела зачудо се, међутим, противно
базичним европским интересима у ложама европских моћника проглашавају
србском агресијом. Делимично кривицом србокомунистичког естаблишмента,
србско питање је заобилажено у међународноправној пракси, без обзира што
су Срби, поглавито у областима Херцеговине и Босне, у међувремену, од
1941 до данас, постали мањина или сасвим нестали, подлегавши геноцидним
погромима у годинама Другог светског рата, да би у потоњем раздобљу мира
и даље били изложени политичким прогонима, те насилном и перфидном
протеривању.(Не
заборављајући оне процесе у којима се један део србског националног
корпуса у БиХ утопио у мешовитим браковима, комунистичкој тупавости или
менталној исламизацији)“.
Ето какви
се људи крију међу данашњим „антифашистима и антинационалистима“.
Голубови прелетачи, превртљивци и лажљивци, који своју веру дају за
вечеру а отаџбину за шаку евра и нехлађену кока-колу на међународним
брифинзима.
Они који се окрећу како који ветар јаче дуне прогањају оне који се
својих националних убеђења не одричу ни за какве паре и привилегије
овога света. Вероватно ће читаоцима бити невероватно када чују да је за
Погледе у исто време када и Самарџић, (до душе ређе него он који је био
стални сарадник), писао још један србски изрод – Биљана Србљановић. У то
се можете уверити прелиставајући архиву ових националистичких новина.
Како би показали лукавство данашњих „бораца за људска права“,
позабавићемо се овде још једним изродом, овога пута из сепаратистичке
усташке Лиге Социјалдемократа Војводине. Реч је о садашњем менаџеру
општинског одбора ове црнокошуљашке Лиге из Вршца, Драгославу Алексићу,
који је исто као и Самарџић био кандидат за посланика на листа
антисрбске коалиције, и који је, исто као и он некада заступао
националистичке ставове.
До 1996 године, тачније до почетка масовних протеста против режима био
је члан СПС-а.
Као кандидат Милошевићеве партије био је и градоначелник града Вршца.
Учествовао је као србски добровољац у ослобођењу Вуковара, и ево како је
тада у изјави репортеру РТС-а објашњавао своје виђење рата и његовог
добровољног учешћа у истом:
„- Водитељ вести: “Међу добровољцима и резервистима који одлазе на
ратишта у Хрватску налазе се и народни посланици Скупштине Србије. До
сада је више од двадесет посланика обукло војничку униформу. На
територији западног Срема је и народни посланик Драгослав Алексић.”
- Драгослав Алексић: “То је патриотска дужност и зато сам и ја ту, и са
намером да се изборимо заједно сви са Југословенском народном армијом,
да се изборимо за Србе ван Србије, као и да спречимо евентуалне упаде
непријатељских јединица на територију Републике Србије, што се сад
нажалост дешава у последње време. Али сматрам да уз одговарајућа
дејства, као и уз једно јединство које је неопходно, јединство у Србији,
да можемо да остваримо циљеве које имамо.”
- Репортер: “Где је теже, у Скупштини или на фронту?”
- Д.А.: “У Скупштини.”
- Репортер: “Зашто?”
- Д.А.: “Зато што је овде јединственије. Тамо је сасвим другачија
ситуација, нажалост.”
Ненад Чанак као главни гласноговорник противу само њему
знаног фашизма у Србији. Да ли то прави фашисти хоће да
скрену пажњу на себе или су од неког „Сороша“ добили паре да
Србију прогласе фашистичком државом
|
Данашњи
“борац против фашизма и национализма” и “борац за људска права”,
војвођански аутономаш и следбеник политике “Срби су криви за рат-Срби су
криви за све”, крајем децембра 1991 године са скупштинске говорнице у
Народном Парламенту позива на стрељање дезертера и изјављује следеће:
“Мора се престати са давањем малтене
моралне и сваке друге подршке таквим људима. И не само људима већ и
таквим организацијама и кренути са једном озбиљном акцијом пропагандне
природе; то је најбоље, дакле политичким средствима. А тамо где је то
јасно, где не може да помогне ни то, онда спровести мере које свака
држава које држи до себе И која има одређене циљеве, мора да учини, а то
је затварање, а ако треба и стрељање.
Јер
ако ми не стрељамо њих, они ће нас”.
И Стаљин би позавидео Алексићу на овоме. А шта би се којим случајем
десило да је овај Алексићев предлог усвојен у Народној Скупштини. Данас
би прво стрељали њега и шефа његове црнокошуљашке Лиге, а онда и сву
њихову антисрбску коалицију која се залаже за независност Косова. Па зар
није управо Ненад Чанак позивао на дезертерство и отворену издају
националних интереса?
Има још много примера ових данашњих “суперграђана” и еврослинаваца,
попут оног Милутина Петровића који је некада писао за
ултранационалистичке “Нове Идеје” Драгослава Бокана а данас осмишља
кампању за србомрзачки клан ЛДП, али њима ћемо се позабавити у неким
будућим чланцима. Циљ овог кратког осврта је да макар малчице дотакнемо
профиле личности оних који би данас да забрањују и затварају све оне
који се њима не свиђају, то јест све оне којима је национални интерес
још увек битан и који се својих корена и своје традиције не одричу тако
лако. Такви се данас проглашавају фашистима и непријатељима, док се они
прави фашисти и истински непријатељи србског народа сакривају под
плаштом “грађанских опција” и “бораца за људска права” потпомогнути
медијским десантом антисрбске хистерије. Немојмо се чудити ако ускоро у
србским школама избаце Његоша јер би ови слинавци због “Горског Вјенца”
могли лако да га окарактеришу као фашистичког песника.
Они неће стати, и њихове подле, лажне хајке неће престати док год им
народ србски не стане петом за врат и док год им из тих змијских уста не
истисне и последњу кап тог поганог антисрбског отрова којим слабе трују
а просте вређају. Што их пре будемо најурили то ћемо се пре излечити од
последица отрова који су до сада испустили. Не заваравајмо се што их је
мало.
Отров се држи у малим бочицама, али трује многе.
пише Саша Вукичевић
|
