| Политичке анализе | ||
|
Почетак насељавања Јевреја на Балканско Полуострво пада још у време
императора Аугуста, а за живота Тита Веспазијана налазимо их у приличном
броју на Балкану. Јевреји у Србији Ми Јеврејима не дугујемо апсолутно ништа. Њих 120 хиљада је у Југославији имало животни стандард тако висок да су као конзументи били важнији чинилац него 2.000.000 муслимана скупа, или 2.000.000 Срба или других просечних Југословена узетих на гомилу. Текст - Др. Лазар Прокић, писан 1941
Од протераних (око пола милиона) Јевреја из Шпаније крајем петнаестог века, највисе се населило на Балканско полуострво, Турска, односно сам Султан Бајазит ии, дао је Јеврејима широке повластице. и тако су Јевреји током XВи, XВии и XВиии века, уз помоћ турских освајача, продирали све дубље у Србију и преотимали још тад од српског народа главне полуге привредне моћи у Србији. Када је Аустрија почетком XВИИИ века држала једно време под окупацијом Србију, Јевреји су се, наравно снашли и у служби новог господара! Ових дана баш нам се пружила прилика да гледамо филм о Јеврејину Зису. Чудна је игра, али судбина је хтела да баш тај богати Јеврејин Зис одигра значајну улогу на територији Србије, а под Аустријском окупацијом! Јеврејин Зис успео је путем маске, коју му је вечити Израиљ, до танчина изразио, да поткупи и самог царског администратора фон Виртенбергера! Јеврејин Зис “фон Израиљ’’ урадио је своје, а принц Аликсандар фон Виртенбергер своје. Захваљујући томе и само таквом Зису “фон Израиљ’’ – Јевреји су под Аустријском окупацијом, а на територији Србије, врло лако освојили одличне позиције у целокупној српској привреди… У доба када су Турци почели запоседати Србију, Јевреји су се одмах нашли на страни освајача и били закупци државног пореза и разних монопола. Њихов положај под турском владавином био је врло добар, јер су “јарећим кожицама’’ и најсавршенијим маскама успели да од турских владара изнуде широке повластице (трговина робљем, разноврсна и свеколика трговина у Србији, везе са осталим трговачким центрима ван Србије и т. д.). Почетком XИX века Јевреји у Србији стичу све боље и боље позиције у привреди, трговини и финансијама. Под Милошем Обреновићем Јевреји уживају изузетне повластице од стране Турске. Јеврејима је била призната пуна равноправност са осталим грађанима хатишерифом од месеца новембра 1830 године. Хаим Давичо се наметнуо Милошу за неку врсту дворског банкара! Тај Хаим Давичо уживао је лично поверење турског везира (Милош своја одела набавља код Јеврејина Левинсона, капе код Јеврејина Тогинског; капелник његове дворске музике је Јеврејин Шлезингер). Под Кнезом Александром Карађорђевићем Јеврејима је било наређено (1846) да напусте унутрашњост Србије. Услед тога већина Јевреја морала је да распрода своја имања и да ликвидира трговачке и занатске радње. Кнез Михајло одлучио је да се против Јевреја употребе прилично строге мере. Наравно да то Кнез Михајло није радио на своју сопствену иницијативу, већ на притисак сената. Још тада је било разумних људи који су увидели неисказану опасност од Јевреја и њихове разорне акције на свим пољима људске делатности. Енергичном акцијом Сената (од фебруара 1861 године) уследило је друго протеривање Јевреја из Србије… Колико је моћан утицај Јевреја био у свету у доба Берлинског конгреса види се по томе што је “јеврејски свеопшти савез’’ преко својих добро познатих веза и преко угледних личности утицао на сам ток Берлинског конгреса (који је заседавао од 13 јуна до 13 јула 1878 године). У то време председник енглеске владе био је Бењамин Дизраели – Јеврејин. Србији, Црној Гори, Бугарској и Румунији призната је државна независност једино под условом ако те кнежевине изједначе своје Јевреје по грађанским правима (али не и дужностима!) са осталим становницима – домородцима! Да тако буде, захвалити треба поменутом председнику енглеске владе – Јеврејину, од чије је воље једино зависило да ли ће и на који начин Србији бити призната државна независност. Никад у нашим уџбеницима историје или у неким другим исцрпним историјским књигама није се могло прочитати да је наша државна независност и слобода (у то и то време) зависила од воље и расположења међународних јеврејских скакаваца!… Јеврејска клика није ни појма имала шта је и каква је Србија и какав је народ српски, већ се једино бринула да, по упутствима "вечитог Израиља’’, побољша привредне и остале позиције Јевреја и у том делу Европе. Са тих и тако побољшаних позиција Јевреји ће у Србији кренути дубље и пространије у народни живот Србије, што ће доцније имати претешких последица по морални, економско-привредни, социјални и културно-национални живот српског народа. Према томе, крајем XИX века Јевреји су у Србији били преовладали у свим гранама привреде, у области финансија и банкарства, а већ тада су прилично били поодмакли у монтирању пакленог строја за вршење етичке, моралне и националне дезагрегације снаге Српског народа… По неки мисле, а Јевреји се бусају у груди да су они велики Срби и српски националисти, али никако немогаше заборавити (погрешни) шпански језик којим се служе у Србији већ пуних 450 година… Сви европски народи су више мање подложни асимилацији, ако су у мањем броју и изван утицајне сфере своје нације, али Јеврејин никад и нигде неће подлећи асимилацији! Јеврејски прваци и борци за светско јеврејство прогласили су смрт асимилацији. У Србији је за релативно кратко време извршена асимилација Цинцара. Јевреји су успели да одрже своју индивидуалност и своје расне одлике које им је предао праотац – Јаков с “јарећим кожицама’’. Одржали су и ту чврсту веру у срцима својим да су они “изабрани народ’’; бранили су веру своју и залагали чак и животе за њу, а код других истовремено рушили веру и етику. Традицију и национални понос; породицу домаћина: све светиње других народа. Израиљ обилује савршеном аморалношћу према другим народима, религијама и светињама. С том вером у души својој и у срцу свом да је његова зора на помолу, Израиљ је у свакој средини деловао “као опасна, разарајућа киселина’’… иако растурени по целом свету, сви Јевреји су чврсто повезани међу собом: крвљу, талмудовским заветом, интересима и методама рада. За разлику од осталих народа чији се припадници могу крвљу мешати са припадницима других народа (тако да већ четврто поколење не зна за своје првобитно народно порекло), Јевреји остају Јевреји и без обзира чији пасош носе, без обзира којим језиком говоре, без обзира чији хлебац једу, без обзира какво име носе! Све су то спољне ознаке народне припадности којима се они служе према потреби. Оно што је за њих главно, то је крв. А крв Јевреји не мењају ни за шта на свету! Зато смо и запазили у њих нешто што нас испуњава беспримерним гађењем и одвратношћу: то је њихово познато родоскрвље. У интересу свога јеврејства они се орођавају у породици: не само са далеким сродницима (као на пример католици), већ често и најчешће са сродницима другог степена у правој линији. То кад се ради о браку. иначе нежење и уседелице одржавају интимне полне односе и са најрођенијима. То је правило, то је устаљен систем који и Талмуд допушта, чак препоручује. То дакле нису патолошке егзиберанције које се могу понекад наћи и код Аријеваца. Јер Јевреји и то раде из два разлога потпуно свесно и плански: да би очували своју крв која се не сме мешати са аријевском крвљу, и да би (у случају женидбе) очували капитале у породици! Значи појачати крвни и интересни блок јеврејства у борби против Аријеваца. Али, разуме се, то ипак ништа не смета да се што је могуће чешће јеврејским парам плаћају тела аријевских девојчица, да се “мало јеврејске крви даде и чистој аријевској крви’’. Јер чак и кроз најживотињскију насладу Јевреји раде по једном плану. И Талмудов завет држи на окупу Јевреје без обзира на којој хемисфери живе и раде. Њима је речено да ће они пре или после (већ према томе како и колико пораде) бити опет сви на окупу: у својој “светској јеврејској држави’’. То је писано у Талмуду. То су им поновили сви њихови пророци. То тврде сви њихови прваци на тајним конгресима Јевреја сакупљених на целом свету. Они у то верују, они према томе и делају: свуда, свагда и на разне начине. Јер њих освета према Хришћанима држи, освета које се они нису одрекли ни пред средњовековним шизмом Католичке цркве, ни пред ломачом: Увек у уверењу да ће Аријевци и Хришћани поклекнути кад тад и у својој наивности не видети своју расну, верску и државну пропаст! Као што је на пример случај са бројним земљама демократског поретка у којима су Јевреји, као несравњена мањина, држали сав политички, финансијски, економски и културни живот у своји рукама (републиканска Аустрија, Вајмарска Немачка, Трећа Француска република, Енглеска, Сједињене Америчке Државе и т. д.). Јевреје држе на окупу расни, верски и економски интереси. Снага демократије лежи у капитализму. Јевреји то знају јер су они кумовали демократији, јер су створили капитализам! Новцем се корумпира тело и душа, народни посланик и председник владе, издавач и професор, уметник и радник – све и свако. Зато треба имати што више пара, без обзира како. Али не где било: новац треба давати јеврејским новчаним заводима а ови ће знати коме и пошто дају кредит, они ће већ знати када и нашто ће га употребити. Зато никаква случајност да су највеће банке у Енглеској (друга палестина по властитом признању самих енглеских политичара) и у С. А. Д. у јеврејским рукама. И најзад методе рада држе све Јевреје на окупу. То су: корупција Аријеваца иначе економски слабијих, политичка интрига, сплеткарење, грађански ратови и међународни сукоби. Будући историчари сумрака демократије објасниће нашем поколењу да свака кап проливене аријевске крви у ратовима или револуцијама носи траг јеврејске освете! Само тако може се објаснити чињеница да Јевреји не воле тешке пољске радове. Зашто? Зато што тешким радом у њиви или фабрици човек се исцрпљује и не може мислити ни на своје име а камоли на неку освету или светске циљеве своје расе или сваког народа. То је једно; друго, земља и фабрика везују, локализују – а Јеврејима треба кретање, циркулисање, мешање, подривање и минирање… У првим деценијама двадесетог века Јеврејима је у истину почела да свиће зора. У Србији су постали готово потпуни господари у привреди – у целокупној трговини (унутрашњој као и у спољној); господари у индустрији (млинској, шећерној, дрварској, алкохолној, железној, рударској, хемијској, петролејској, текстилној, кожарској, графичкој, папирној и др.). Господари у финансијама и банкарству, а потпуни господари у осигуравајућим друштвима. исто им тако није измакла из виде ни једна манифестација из духовне области: позоришта (опера, драма, комедија) биоскоп и литература, (јудео-масонска, јудео-марксистичка, еротична, перверзна, порнографска, петпарачки романи, стрипови – отров за омладину и др.). Лукавством и преваром, наслеђено од праоца Јакова, маском коју је Израиљ дотеривао више од 5.000 година, дотеравши је не до савршенства, већ и више до постигнућа циља. – Јевреји су у Србији, као и у осталом свету, искористивши и злоупотребивши све невоље и патње измученог народа српског, унели дуго и систематички спреману пометњу и тако преотели кључеве не само сефова и каса, амбара и житница и другог блага српског народа, већ су преотели кључеве духовног живота! А та пустош у области духовног живота је најтежа бољка на телу српског народа. Све у свему јеврејско питање почело је код нас да се поставља углавном после балканског рата, кад је број Јевреја на повећаној државној територији био скоро устостручен. Сем тога, они су од тада почели да се економски јачају и истискују Србе из привреде и других водећих места (њихово гурање у Министарства, Народну и Хипотекарну банку и т. д.). Историја Јевреја у Србији до Берлинског конгреса је, као што рекосмо, оваква: у Првом устанку они су уз Турске, у Другом устанку опет и апсолутно уз Турске и за време владавине Кнеза Михајла. Кад је избила афера на Чукур-Чесми и почело “бомбардовање’’ Београда, они су делом отишли преко Саве у Земун, заједно са својим породицама и иметком, а делом под скут Пашин у београдски град. То је било 1862 год. Јевреји до тог тренутка нису сматрали за потребно да изједначе своју ствар и ствар српског народа, него су напротив говорили да су то две сасвим одвојене ствари: српска ствар и јеврејска ствар свака посебно! “Они су поданици турскога султана и немају са српским бунтовницима и разбојницима апсолутно, никакве везе’’. Они су чак за оштре мере према Србима. и, како их ни српски народ није нарочито присвајао, Јевреји су били једна засебна раса “корпус сепаратум’’. Јевреји су лиферовали најгадније податке својим саплеменицима, бечким новинарима оног времена, о Србији и о Србима. Тако да је Михајлова влада била од Јевреја у иностранству стално подривана и нападана као најгора влада на свету, и ако је тај Михајло био пријатељ са Бизмарком и Пруском, а премда је он као човек бивао приман у Европи тако да се мора признати да је баш он Србе и Србију увео у Европску породицу. Погибија Михајлова отуда нимало није ожалостила Јевреје. Односно ожалостила их у толико мање што није ожалостила ни блистателну Пороту, где је он био лоше обележен, а код које су београдски Јевреји желели да буду добро убележени… После тога су дошли Намесништво (Јован Ристић) и владавина Кнеза, доцније Краља Милана. У ратовима за “Крст часни и слободу златну’’ Јевреји не учествују, у толико пре што су то ратови вазалне Србије против Султана, чији су београдски Јевреји “покорни поданици’’. Како би се Јевреји солидарисали са Србима кад Срби ратују против Турака? Јевреји уопште нису били војни обавезници у Србији и они то нису хтели бити ни по коју цену!... А кад је Србији на Берлинском Конгресу призната независност за коју се она крваво борила, Јевреји су се нашли пред дилемом: Да ли да иду или остану у слободној Србији. Дизраели и Бизмарк су међутим на Конгресу донели једну норму која је ео ипсо постала део Србијиног уставног права од тога тренутка: Дизраели је октроисао једнакост Срба и Јевреја у Србији! Јевреји су онда одлучили да остану у Србији, али је маса њих задржала турско поданство.
До 1900 године Јевреји нису били с нама, нити су били с нама до 1914. Најгнусније ствари против Србије и Срба написане у Бечкој и Берлинској штампи и између 1894 (први април) и 1914 потекле су из јеврејског пера. Српска влада је трошила милионе и милионе динара (у злату) да их “ућутка’’ или омекне али у томе није успела. Србија је за њих остала “земља свињара и мечкара’’, Карађорђе и Милош су за њих били и остали “обични свињарски трговци’’, а српски народ један “инфериоран народ’’. Што је најинтересантније, Јевреји нису (све до 1918), уопште ни придавали значај српском језику. Они су међу собом говорили шпански, грчки, немачки и т.д. и бацали су се српским падежима тако да је било довољно да зину, па да се види ко су и шта су. Тај њихов нозални жаргон је сасвим ишчезао тек пре десетак година, али кад Јевреји пишу они и данас греше у падежима и неким глаголским конструкцијама на типично свој начин. За време прошлог европског рата Јевреји су једним врло малим делом прихватали ствар Србије као своју ствар, али је јеврејска маса себе опет оградила од те ствари. Јевреји су са аустријским окупаторским властима колаборисали најсрдачније, радећи против Срба, и истичући своје издвајање из српскога блока. Они су се зато за време прошле окупације толико богатили да су се са Јалије и Јерека раширили по целом Београду. Убацили своју децу у гимназије и друге школе и спремали ону своју интелигенцију, која ће после 1920 направити први налет на све наше позиве, отимајући сва лекарска, инжењерска и друга места Србима, чији су се дедови борили уз Вожда и Коџа Милоша, и доцније за своју националну државу. Ојачани јеврејским елементом из других делова Југославије, Јевреји су тако здружени, монополисали после 1918 године за себе дрварску и не знам коју још индустрију, новчарство, спољну (извоз и увоз) трговину, сва посредништва и све лукративне послове. Да би се обрачунали са Србима као најважнијом групом они су прогласили најбоље српске привреднике и политичаре, за Грке, Цинцаре и корупционаше и тако су створили мито “београдској чаршији’’, оглашавајући је за ругло и несрећу Југославије, премда је чекмеџе давно било у њиховим рукама, и само у њиховим рукама, а људи Михаиловог типа су давно лежали у својим гробницама, ако им потомци нису били принуђени да и те гробнице “уступе’’ новим ратним богаташима. Тако се још једном потврдила она стара: “Повика на вука, а лисице месо једу’’. Ко буде писао историју Југославије он би морао да се осврне на она велика јеврејска вршљања по тој земљи без националне, соционалне и привредне полиције, у којој су Јевреји после 1930 године почели да воде прву реч у штампи (иза кулиса или директно), служећи се сад већ и сродничким везама са Србима, које су упецали да се са њима сроде. Углавном Јевреји су помагали сваку демократску ствар у Југославији, а нарочито су то чинили они “из изрека’’ и јеврејска омладина сва листом, која је помагала сваки сепаратистички покрет, све што је деструктивно уопште. Шта више Јевреји су финансирали читаве странке, као што су “наводаџирали’’ кад ће ко од њихових експонената ући у коју владу и у који ресор, – где је наравно имао да свршава њихове јеврејске ствари. и док су тако Јевреји са једне стране задржавали положај дворског лекара, увлачили се у дипломатију па чак и у војску, односно у официрски кор, (кроз санитет и резерву), док су грабили све руднике, све банке и све фабрике у своје руке, дотле су са друге стране ступали у све илегалне организације и све могуће кругове, одатле су могли да руше “диктатуру’’ Краља Александра, поредак и ред у земљи. Али Јевреји су то радили на фин начин: као трговачки агенти и “заступници’’ који згрћу милионе и милионе и који држе “отворене куће’’ и дају политичке вечере као инспиратори дописника европске и америчке штампе, који су такође били Јевреји, као снобови који живе по бањама у земљи и на страни, оговарајући и критикујући Југославији, као људи којима су југословенски раздори ишли на руку да се домогну предоминантног положаја у привреди земље. И у томе су збиља успели. Домогли су се свега што им је пало за око. Успели су толико да је 120.000 Јевреја у Југославији живело као бубрег у лоју. Они нису имали ни неупослене, ни неписмене ни необезбеђене, или социјално незбринуте док је у Југославији било шесдесет процената неписмених, педесет процената социјално незбринутих. Они су имали своје болнице, своје пензионе фондове, своја добротворна друштва, своје потпорне дружине итд. Нису они као неки људи, капетан Миша, газда Илија Милосављевић-Коларац, Димитрије Стаменковић, Лука Ћеловић и “тути кванти’’ остављали своја имања Српству! Не, него су их завештали јеврејској вероисповедној заједници! Али су зато Јевреји ипак седели чак и у управном одбору друштва Св. Саве и отуда са заносом извикивали: “Брат је мио које вере био’’. У себи су у ствари мислили “Братство за братство, а сир за паре’’!… У чаршији су изигравали Србе Мојсијеве вере и понеки од старијих Јевреја чак и веровао у ту формулу и у то решење, радећи своје послове и неинтересујући се за политику, у јавности су били “Југословени’’ а не Срби. Понеки од њих је био трговац и само трговац. Њега није болела ни српска, а камо ли југословенска стварност. Ми смо 1919 имали у Југославији више врста Јевреја. Они су се делили на Сефарде и Ешкеназе, на српске, мађарске, немачке, руске и т.д. Јевреје, затим на Јевреје из Србије, на Јевреје из Војводине, из Босне, и Јужне Србије и т.д. Ови последњи апсолутно нису хтели ни минута да се солидаришу са Србима, односно са Југословенима. Десетак хиљада је из Приштине и Битоља отишло у Америку. Да су се осећали као Југословени, односно као Срби, они би свакако остали код нас, или бар тамо у Америци рекли да су Срби или Југословени. Не, они се нису хтели солидарисати са нама, они у Америци нису ни тренутка више говорили о каквој Србији или Југославији. Некултурни ти југословенски Јевреји видели су да не могу изаћи на крај са нама. У Турској их нису хтели, у Грчкој још мање. У Палестину они сами нису хтели. У Америку су отишли одмах као кад прхну врапци. Јесу ли бар њихови остаци у Битољу данас Срби мојсијеве вере? Је су ли Битољски Јевреји настањени у Београду, сада Срби? Рећи ће се: Па то је апсурд. Наравно да је то апсурд, а и ми то хоћемо да кажемо. Апсурд је заиста када се данас и мађарски, и немачки, и руски и сви други Јевреји по Београду “крсте’’ као Срби Мојсијеве вере. Јер шта би смо онда радили са Јеврејима који су атеисти, који уопште отворено веле “религиозност’’ (т. ј. безверници) и који уопште не иду ни у какву верску категорију? Најзад, шта ће мо са оним Јеврејима који данас говоре само српски, али који имају поред српског још увек и турско, бразилијанско или ко зна које поданство? Има у Београду, на пример, врло угледних јеврејских породица које су тек 1939 или 1940 дошле до југословенског поданства иако живе и раде сто година међу нама! Чарапари Елиаси су тако били грчки поданици све до пред крај овог рата, а данас желе да прођу као ак-Срби. За време прошле окупације, кад су могли слободно и несметано да раде своје трговачке послове, они се нису солидарисали са Србима, а сада хоће да се Срби солидаришу са њима, зато што данашњи окупатор неће да ради са Јеврејима. Обрнуто, када би данашња Немачка хтела да са њима ради они би се и данас одмах десолидарисали са Србима, а пошто немачка то неће, Срби значи треба да се солидаришу са Јеврејима!? За време прошлог рата Јевреја није било ни у Болдогисању ни у Нежидеру, и онда за њих то је било добро, данас кад је у присуству један други окупатор, који неће да зна за Јевреје, сви су Јевреји узели маску Срба Мојсијеве вере и сви желе да се Српски народ по сваку цену солидарише са њима. Зашто? Ради чега да се солидарише. Српски народ неће са њима да се солидарише. А то неће из више разлога. Први разлог је у томе што су ти исти Јевреји јако изишли из своје улоге кад су почели да раде против Немачке, па су и нас довели до 27 марта и 6 априла о. г. Други разлог је у томе што су сами Јевреји Југославије одмах после 1919 прихватили цинизам и узели за себе положај и права метека, дакле пословних странаца у нашој земљи, а не улогу њених синова. Трећи разлог је у томе што се и међу Србима јавио један аутоктони антисемитски покрет, који су Јевреји пре 6 априла 1941 некад вешто, некад силом угушивали, јер су финансијски и на друге начине били у Југославији тако јаки да су могли утицати на власт како су хтели. Тај антисемитизам је никао из разлога који су горе описани, и он нема везе са немачким окупатором. Није, дакле, окупатор донео то собом, него су за тај српски антисемитизам Јевреји сами криви, пошто се ради о једној самониклој српској ствари. Срби неће да се солидаришу са Јеврејима и то је исто тако природно као што Јевреји нису хтели да се солидаришу са Србима ни 1804, ни 1813, ни 1862, ни 1875, ни 1879 ни од 1894 до 1918. Јер су се Јевреји солидарисали са нама кад су 1940 почели да финансирају кампање и изазивања против Немачке и кад смо их ми молили: “Немојте! Немачка је јака. Она нас не дира. Није то добро ни за вас, ни за нас!’’… или су се солидарисали са нама 27 марта кад су пали у тако хистеричан бес и почели да урличу по београдским улицама: “Боље рат, него пакт’’! – И ако су знали да није тачно да је бољи рат него пакт, и да то уверење води распаду Југославије и новој Голготи српскога народа. или су се ваљда Јевреји солидарисали са Србима кад су бесомучно урликали: “Боље гроб него роб!’’ – Преврнувши у свом јеврејском незнању српску пословицу: “Робом икад, гробом никад’’, радећи само на томе да би Срби сами себи ископали гроб, доприносећи у борби Израиља за његов опстанак своје жртве? Треба се запитати: Ко погибе од тих славних Јевреја, антихитлероваца хукача по правосходству, којих је било у толиком броју у југословенској војсци? Ко је од њих ударио на немачки тенк и ко је положио живот за Југославију? Ко је од њих исечен као Рајић на топу или је одлетео као Синђелић у Чегру?… Сви су они и данас живи и здрави у официрским или војничким логорима за заробљенике ако се не налазе на Приморју као “реконвалесценти’’ или богати туристи, којима је чудно да се Југославија тако брзо распала и да се Срби нису борили бар годину дана! Али баш зато што се нису борили, данас Србе треба завадити са окупаторима да сви изгину, да се затре једна погана раса, раса која није схватила повезаност свога и јеврејског интереса, односно интерес Јевреја у овоме историјском тренутку. Лане, 1940 године Јевреји су дрекнули као бесомучни на ђенерала Недића што неком Алкалају и другима није хтео да полажу официрски испит. Онда су се бусали у груди, залажући се да ће сви изгинути за Југославију, за Србију, за своју “мајку отаџбину’’, само да им се даду официрске еполете, плате и повластице, а кад је дошао 6 април, они су сви аутомобилима похрлили к мору, чекајући тамо исход борбе коју су Срби водили са Немачком!  Шта
ми то онда толико дугујемо Јеврејима да се морамо солидарисати са њима?
То је питање на које треба да нам одговоре наши надри-патриоти,
фасцинирани или опијени јеврејским сугестијама. Ми им не дугујемо
апсолутно ништа. Њих 120 хиљада је у Југославији имало животни стандард
тако висок да су као конзументи били важнији чинилац него 2,000.000
муслимана скупа или 2,000.000 Срба или других просечних Југословена
узетих на гомилу. Да ли је њих 120.000 међутим привређивало толико
колико 2,000.000 оних других несрећника то је питање на које се одговара
само са не, не и не! Па откуд онда ми треба данас да се апсолутно
солидаришемо са “Србима Мојсијеве вере?’’
О каквом онда солидарисању Срба са Јеврејима не може бити ни речи. Србима је данас тешко око грла, да би могли помагати и коме другоме но себи. Они зато настоје да одвоје своју ствар од Јеврејске ствари. Јер, Срби апсолутно неће, неће да гину, за јеврејске идеале, а још мање желе да носе одговорност за јеврејске саботаже у окупираној Србији! Срби желе само једно: да самостално живе своју судбину, да буду индивидуални народ у својим радостима и патњама, народ који се разочарао и у себи ближима него што су Јевреји, народ уморан од политичких ортаклука и братстава који су га довели до данашњег разочарења и данашњег стања. Срби тиме не желе да погоршају ничију судбину, али они неће да се идентификују ни са ким. Пошто су Срби народ од речи, поштен народ – а Јевреји то нису, Срби желе да се суоче са Богом и својом стварношћу, сами као од мајке рођени, остављајући свакоме другом да ради за себе како најбоље зна и уме. Српски народ и Јевреји се морају одвојити, а Срби су свесни да то није у интересу Јевреја, пошто се ови до данас нису могли на Србе пожалити; обрнуто, Срби су ти који могу да се пожале на Јевреје и који апсолутно неће са Јеврејима и то не под притиском Немаца, него по захтеву логике. То мора да се зна и да се прими као основна догма нове српске политике и новога српскога курса. Од те догме Срби неће да одступају, нити хоће да мењају свој курс, пошто се код Срба искристалисало уверење, дубоко и неизменљиво, да су Јевреји криви што се српски народ нашао у опречности са Рајхом – што је било од фаталних последица за Србе све и свуда! Др. Лазар Прокић Текст писан 1941 Текст пренет са форума Српски националисти |
||
Предходна страна |
||
