| Политичке анализе |
|
Емил Влајки пише о новом
хладном рату и српском питању Буђење Србије Без обзира да ли ће то бити за мјесец дана или нешто више, рат Србију, изгледа, неће мимоићи. Комадање Србије и наставак демонизација Срба већ су уцртани у планинг „међународне заједнице“ предвођене све мањим Великим Братом.  Сценографија
је постављена, а ТВ гледаоци широм „цивилизираног свијета“ већ су
засјели у својим фотељама да виде нову рунду насиља међу „балканским
дивљацима“. Видео игре са оваквим садржајима већ су преплавиле Запад.
Произвођачи оружја у САД задовољно трљају руке јер се најављују огромни
профити. Чини се, да ће Божић и Нова година бити пуни ратних прскалица и
гладијаторских борби уживо.Чудна је судбина Косова тог изворишта српског идентитета. Стољећима је важио као симбол еуропског отпора исламу, а сада једна надобудна земља без хисторије с оне стране „велике баре“ жели, као важан корак ка разбијању Еуропске Уније, дефинитивно устоличити ислам на самом југу „старог континента“. У том су циљу САД преко своје војне организације НАТО-а постигле војном интервенцијом дјеломичну побједу 1999. године. Формално, тада су убијале српски народ (којег иначе „јако воле“) због Милошевића, а сада ће, чини се поново почети са убијањем истог народа због Коштунице, тог „подмуклог“ и „лажног“ демократе! Али Амери нису никакве поуке извели из 1999. године. Косово је за Србе исто оно што и Израел за Јевреје, истовремено светиња и осињак! Да је Милошевић имао више живаца прије осам година, могао је нањети један од најтежих пораза Великом Брату. Али једна изгубљена битка не значи и изгубљени рат. Коштуница, којег је Бијела Кућа довела на власт 2000. године и који никад ни о чему „није био информиран“, има исте рефлексе као и Милошевић, рекао је: доста, ову границу не смијете прећи! Тиме се супротставио не само најмоћнијој држави на свијету, него и својој моћној плаћеничкој браћи: Тадићу, Јеремићу, Драшковићу, Човићу, Свилановићу и нима асистираним „хуманитаркама“ типа Кандић, Бисерко, Вућо…. Али снага Коштуничина лежи, као и за Милошевића 1999. године, у народу. Већина српског народа не да Косово јер зна да се дајући Косово, одриче своје душе. Међутим, шансе Србије, у стриктно војном погледу, а гледе конфликта са Албанцима и НАТО-ом, су слабије него 1999. године. Југославија/Србија је тада имала једну од најснажнијих армија у свијету. У периоду након „октобарске револуције“ 2000. године, армија је систематски уништавана од стране САД-служинчади. Поврх свега, након што су сви српски генерали-хероји кукавички предати Хагу, на челу армије се у овом часу налази плаћенички генералштаб. То није случај са жандармеријом и (специјалним) полицијским снагама које би у евентуалном конфликту могле одиграти значајну, ако не и одлучујућу улогу. Ипак, у првом налету евентуалног конфликта, веројатно ће најзначајнију улогу одиграти паравојне јединице са једне и друге стране. Предност Срба је у томе што ће, поред (пара)војних снага у конфликту учествовати народ који брани своју земљу и своја огњишта. Напаћени српски народ нема више куда бјежати. Побјегао је из Хрватске, из БиХ (посебно из Сарајева), највећим је дијелом побјегао са Косова, тако да у ужој Србији сада има око милијун избјеглица. Ако се конфликт прошири, па Албанцима буде помагао НАТО, онда постоји вјеројатност да ће у Србији доћи до пуча нижег официрског кадра који ће с војском стати у обрани територијалног интегритета Србије. Напокон, не би требало заборавити и Русију. Није познато које је гаранције и какву је помоћ дао Путин Коштуници, али је извјесно да ће, у случају проширења конфликта, Србија бити полигон за руско војно дјеловање; ако конфликт не буде „ниског интензитета“, вјеројатно ће се у њега укључити руска авијација. Није неважно ни како ће се, у случају конфликта, понашати милијун и пол Срба Републике Српске. Да би спријечили евентуално српско уплитање са западне стране Дрине, САД су прво фаворизирали Додика тијеком изборне кампање. Како се косовски конфликт ближио, измишљене су „Лајчакове мјере“ као вид притиска на Републику Српску. У ствари, пријетњом наметања тих мјера, којима би се фактички укинула Република Српска, САД су тражиле од Додика да јавно порекне било какво евентуално учешће овог БиХ ентитета у косовском конфликту. САД су то увјерење добиле и сада се (до даљњег) политичка криза у БиХ смирује. Али Додик је стари фајтер и не мора се држати изнуђених одлука које значе напуштање српске браће с оне стране Дрине. Било што да било, ако се косовски конфликт распламса, тешко ће се било што моћи држати под контролом. Најбоље би било, када би све ово што је овдје написано била врст ненаучне фантастике проистекле из пера једног фрустрираног, доконог интелектуалца, геополитичког аналитичара. Али и у том случају, остаје неоспорна чињеница да се Србија буди, да је та земља након проживљене калварије, сатанизације и пораза у посљедњих петнаест година смогла снаге да још једном каже НЕ најмоћнијем војном пакту на свијету. Србија има дугу и болну традицију у том погледу. Била је брана исламу, аустроугарском диктату и геноцидном фашизму, а сада поново ставља у питање „нови свјетски поредак“. Она, као таква, обиљежава свјетле странице свјетске хисторије и показује вриједност старог правила да се један народ који је одлучио да брани свој идентитет, своју душу, можда може уништити али не и побиједити…. Емил ВЛАЈКИ |
Предходна страна |
