| Политичке анализе |
|
Косово и Метохија као и
уништење РС два су вида убијање Срба као народа
Револт против западњачког тероризма  У
оквиру тзв. Контакт групе, бије се битка око тога да ли Срби и косовски
Албанци могу да нађу једно споразумно решење статуса Косова и Метохије,
које би задовољило обе стране.
Срби су практично понудули Шиптарима буквално независно Косово, изузев
што оно не би имало своју војску, чување спољних граница и спољну
политику (седиште у УН). Пошто САД, и поред своје обавезе да о крајњем
статусу Косова, за време ових преговора, не дају никакве јавне изјаве,
оне Шиптарима, упркос томе, стално обећавају независност. Доследно томе,
Шиптари на тим преговорима са Србима учествују, али су потпуно
незаинтересовани српским предлозима. Изгледа тако да ће се, због САД
опструкционог става по овом питању и ова рунда преговора завршити
неуспехом. А онда, са десетим децембром, почиње српска завршна битка да
се једнострано проглашење независности Косова -онемогући! Где то може да
одведе Косово, Србију, Балкан, али, могуће и даље (рецимо, ЕУ), тешко је
предвидети. Ако се САД план о једностраном проглашењу независности
Косова оствари, једно је сигурно - цело ово балканско подручје, у
безбедносном смислу, постаје - буквална рупа односно вакум...
Завршна битка око уништења Републике Српске
На једном другом српском меридијану, нешто западније од саме Србије,
одиграва се, баш у овом моменту, једна другојачија битка, али која,
међутим, у извесном смислу, много личи, оној око Косова у Србији. На
пример, као што битка око Косова, улази у завршну фазу, тако и она
српска у БиХ, изгледа, примиче се свом драматичном расплету.
Ове се две битке, међутим, драстично разликују својим почетком. Она у
Србији, косовска, мада је годинама тињала, започиње тек једно годину
дана после Дејтона. Започиње она западњачким обучавањем, финансирањем и
наоружавањем тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) 1997. Од тада почиње
оружана битка ОВК за отцепљење Косова од Србије. Она друга, око
Републике Српске (РС), у Босни и Херцеговини (БиХ), започиње са почетком
1992. године, ратовима око разарања Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије (СФРЈ). Иронично, она се завршила Дејтоном да би баш ових
дана букнула свом својом жестином покушајем да се Дејтон разбије.
Чињеница, међутим, да је Дејтон, с једне, зауставио рат крајем 1995.
године, а да се, сада, 2007, с друге стране, његовим разбијањем,
најављује могућност новог рата, заслужује да се накратко вратимо за
скоро четири предејтонских година уназад; тачније, на почетак 1992.
године.
Рат у БиХ 1992. године
Рат у Словенији је већ био историја. Југословенска народна армија (ЈНА)
се повукла из ње. Рат у Хрватској, стварањем Републике Српске Крајине
(РСК), примицао се крају. Словенија и Хрватска, на ултимативни захтев
Немачке Европској заједници (још није постојала ЕУ), проглашене су од
стране ЕЗ за независне државе. Разбијањем Савеза комуниста Југославије (СКЈ), у БиХ већ је постојао вишепартијски систем, али на етничкој основи. Срби су под Радованом Карадзићем основали своју Српску демократску странку (СДС); Хрвати, по угледу на Туђмана у Хрватској, своју Хрватску демократску заједницу (ХДЗ); Муслимани, под Алијом Изетбеговићем, своју Странку демократске акције (СДА). Врло је, међутим, симптоматично да СДА није имала свој етнички предзнак. Ваљда због тога да се “Власи” не би “досетили” да Муслимани имају претензију на целу односно - како је назва Алија -„цјеловиту” БиХ. Ово о муслиманској странци СДА без етничког предзнака, међутим, јесте кључни податак за разумевање трагедије целокупне БиХ, како оне ратне, тако и ове садашње. Срби су одувек били већински народ БиХ. После, пак, Другог светског рата, због усташког геноцида над Србима, већински народ су постали муслимани. Кад се разбијање СФРЈ пренело и на БиХ, Муслимани су, упркос општег рушилачког тренда, стали на становиште да БиХ мора остати „цјеловита”. То, изгледа због тога, да би они као већински народ суверено владали њоме. То је, наравно, одмах изазвало подозрење како Срба тако и Хрвата. Претио је етнички рат. При тој чињеници, срећом, хладне главе међу Муслиманима, Србима и Хрватима, да би се превазишла транзиција од комунизма, договориле су се, да се државна власт БиХ организује на етничком принципу. Ни један закон не може да прође уколико у њему није уграђен тро-народни консензус. Сличан консензус је постојао и по кадровској линији у свим органима власти. То је добро функционисало неколико месеци, све док није покренуто питање независности БиХ тј. издвајања из СФРЈ. Срби су били одлучно против, Хрвати и Муслимани су били за издвајање. Како закон о референдуму по питању издвајања БиХ из СФРЈ, због консензуса, није могао да прође, Хрвати и Муслимани, рушећи уставни принцип консензуса, такав закон су протурили преваром. „Референдумом” је тако БиХ постала независна; Срби су референдум бојкотовали и основали своју аутономну републику, која се определила за останак у СФРЈ. Ратне чарке су већ отпочињале и узимале све већи мах. Рат у БиХ омогућиле САД Пред само избијање пуног рата, опет срећом „хладне” главе три народа БиХ су у Лисабону потписале споразум о конфедералном уређењу БиХ, по коме сваки народ има своју државу (ентитет), са слабом конфередално уређеном централном влашћу. Није, пак, прошло дуго кад је САД амбасадор Зимерман, по америчком новинару Бајндеру, наговорио Изетбеговића да повуче свој потпис са Споразума из Лисабона. Отприлике једновремено, 6. априла 1992. године, тачно 51 годину од почетка распада краљевине Југославије, отпочео је крвави грађански рат у БиХ. Тог дана је Запад (тачније: ЕЗ и САД) признао независност БиХ. Рат у БиХ трајао скоро 4 године - због САД! Било је, у међувремену, неколико озбиљнијих покушаја да се рат заустави (бивши предсеник САД Картер, на пример, то је покушао) али су се сви они разбијали о Алијиној непопустљивости у погледу „цјеловите” БиХ са доминацијом Муслимана у њој. Ову Алијину тврдокорност према миру, омогућиле су обе САД администрације: Буша старијег у 1992, а наставила је, с специјалним „жаромч у том погледу, од почетка 1993. она Клинтонова. Харис Силајдзић, тада председник владе Алијине БиХ, иначе човек који је свој, мислим, докторат из политичких наука добио на неком иранском исламском универзитету, „продао” је идеју „цјеловите” БиХ Американцима, специјално Клинтону, те је овај стао стопроцентно иза ње. Силајдзићев аргуменат је - „упалио”! Наиме, САД својским подржавањем Алијине „цјеловите” БиХ „искупљују” себе пред исламским народима света за свој иначе очевидни произрајиљски а противарапски став у Палестини!? Клинтонова непопустљива подршка Алијине „цјеловите”, натерало је изгледа, фрустрираног Дејвида Овена, главног преговорача ЕУ за у мир у БиХ, да овог, Клинтона, јавно оптужи да је он препрека миру. И стварно је тако било. До мира ће, међутим, доћи тек пошто се Клинтон уверио да је Република Српска довољно војнички уназађена а политички-пропагандно потпуно демонизирана, те да Срби неће имати друге већ да пристану на мир под Алијиним условима - доминиција Муслимана у пост-дејтонској БиХ. После трогодишњег рата - назад у Лисабон?! У Дејтону, где се тад ова битка водила 21 дан, Клинтон је, најзад, 20. новембра 1995. године, дошао до уверења да је Алијина „цјеловитост” тренутна немогућност (обећао је ипак Алији да ће је добити под демократским условима), пошто је једини начин да се рат трајно обустави у БиХ, ако се она устроји на принципима сличним оним Лисабонског споразума кога је, иронично, као што смо већ напред видели -омогућивши тако скоро четворогодишњи рат тамо - „торпедовао” САД амбасадор Зимерман. И тако је било. Клинтон је ликовао - миротворац. При том, међутим, иако ју је створио, Клинтон, наравно, није себе оптужио за трогогодишњу трагедију БиХ - физичко разарање њено, индивидуалне патње преко милион избеглица, смрт око сто хиљада људских бића, а и да не говоримо о истом броју, ако не и већем, унакажених инвалида. Пошто, дакле, себе није могао (тачније: није хтео) - оптужио је Србе за ову трогодишњу, а непотребну, ратну трагедију, коју је омогућило Алијино повлачење свог потписа са Лиса-бонског споразума. Силајдзић -1992. разбио Лисабон; сад разбија Дејтон  У
овим драматичним данима који се данас, тачно дванаест година после
Дејтона, одигравају у БиХ, видимо да је главни актер иза Мирослава
Лајчака, садашњег наметнутог од ЕУ „вице краља” БиХ, и разбијања Дејтона
односно укидања Републике Српске, онај исти Харис Силајдзић који је
заједно са Клинтоном проузроковао трогодишњу ратну трагедију БиХ. Вице-краљеви се у БиХ мењају, али он је, у својој разбијачкој делатности против Дејтона - а да би остварио „цјеловитуч БиХ - стајао иза свих њих. Откуд му таква моћ? Наравно, из Вашингтона! Онај „опијум” о САД «„искупљењу” „цјеловитом” БиХ, опио је, изгледа, и Буша млађег. Опет, да се «„Власи” не би „досетили”, Силајдзић је напустио СДА (мисли: подсећа на рат, Алију, Ислам) и основао је своју странку; баш тако је зове - за БиХ! Није је, истина, назвао „цјеловитом”, јер она, под демо-условима - мисли - мора да дође некако «„спонтано”. Шапнуо је, најпре, у ухо тренутног „вице краља” да БиХ овако нефункционална - два ентитета, три народа - не може да уђе у ЕУ. Генијално, г. Силајдзићју, поручено му је из ЕУ. Тренутни „вице краљ” - беше то још Ешдаун - бахатно наређује, под изговором да је то захтев ЕУ, Републици Српској да се њена војска и полиција морају „утопити” у централну војску и полицију БиХ, а да власти РС донесу писмену Резолуцију којом би признали да су починили геноцид над 8 хиљада Муслимана у Сребреници. Власти РС, шта ће, пристадоше на војску, јер она практично и не постоји више - САД су је дејтонским миром темељно разориле; за полицију, рекоше, треба преговарати; што се тиче Резолуције, саставише неку, коју је - кажу - Ешдаун одмах поцепао; тек је друга, признавајућа, прошла. Пре отприлике две године, Кондолиза Рајс је у Вашингтону окупила представнике свих парламентарних странака БиХ - Силајдзић је наравно био међу њима - очитала им је лекцију о нефункционалности ондашње БиХ и дала им је шест месеци да се сложе о неопходним уставним променама БиХ, како био она постала функционална. Прошло је шест месеци, а никавог помака није било по захтеваним о уставним променама. Изгледало је као да је Вашингтон заборавио шта је тражио. Негде пролетос ове године, на Силајдзићево инсистирање, опет су у Вашингтон дошли он и Милорад Додик, премијер РС, да би Конди Рајс, извршила притисак на Додика у погледу полиције РС. Обоје, Силајдзић и Рајсова, доживели су пораз, јер им је Додик право у лице рекао да укључивање полиције РС у полицију БиХ под никаквим условима не долази у обзир. Јер - рекао је - полиција је последњи симбол РС; а, ако РС нестане, нема ни БиХ. Хтео је рећи да ви - г-це Рајс и г. Сиљајxићу - стварањем „цјеловите” (под муслиманском доминацијом) БиХ а укидањем РС, поново остварујете тачно оне услове у БиХ због којих је и отпочео рат 1992. године. „Вице краљ”, Лајчак - ствара „цјеловиту” БиХ!? Најзад је Лајчак, тренутни „вице краљ”, без великих речи о потреби уставних промена, тако рећи, путем праксе «„малих врата”, практично их је остварио. Он је само променио процедуру доношења одлука у савету министара БиХ (централна влада) и у Парламенту. Наиме, седница савета министара, по Лајчаковој новој процедури, може бити одржана кад је присутна већина њених чланова. Одлуке се доносе простом већином гласова присутних министара, уколико проста већина укључује бар по једног представника (до сад је било два) сваког конститутивног народа. Слично је урађено и са Парламентом, сем што је у Парламенту обавезна присутност једне трећина присутних посланика из сваког народа (Пример: ако претпоставимо да Парламенат БиХ има, рецимо, 99 посланика; 33 посланика из сваког народа; по старом пословнику, да би закон прошао морало је бити присутно 11 српских посланика; по Лајчаковој процедури, ако је седници парламента присутно, рецимо, 12 српских посланика, довољно је свега 4 српских посланика који би гласали за закон да би он прошао). Формално гледајући ове Лајчакове мере, нису повреда слова Дејтонског уговора, али - јер омогућује прегласавање - јесу повреда његовог духа. Тако у пракси, због стриктног спровођења етничког принципа у РС, у српским делегацијама при централним институцијама БиХ, може бити не само Срба већ, такође, Муслимана и Хртвата који сад слове, јер су у српској делегацији, као „Срби”. Да би спречио чак и теоретску могућност прегласавања, а сва та гласања у централним установама БиХ су искључиво уперена против интереса РС, Милорад Додик је, као Коштуница у погледу Косова, одбио Лајчакове мере и стварно изнео питање РС на међународну сцену. Србин Никола Шпирић, тренутни премијер БиХ, поднео је оставку. По садашњем Уставу БиХ, влада БиХ је пала (не управља већ само врши техничке послове) док се новим изборима не формира нова. Два вида уништења Срба као народа Ако сад сагледамо судбину Србије од Милошевићевог пада (5. октобар 2000) и судбину Републике Српске од Дејтонског споразума односно Париског мира (децембар 1995), у оба случаја, значи, од њиховог живљења под тзв. демократским условима, може се видети да у оба случаја постоји идентично исти тренд, наравно, различито изражен у Србији односно РС. У основи тај се, пак, тренд да окарактерисати настојањем тзв. међународне заједнице да се Срби униште као политички субјект - градитељи своје сопствене судбине! Потрошачи могу бити, али политички субјект своје историје не смеју бити. Тај тренд се постепено испољавао, па тек кад се један степеник у том процесу убијања српског идентитета оствари, иде се даље на нови захтев односно нови степеник. И тако у недоглед... Послушне српске власти, у оба српска ентитета - Србији и РС - такве САД (јер оне су у тим настојањима Запада предњачиле и још увек предњаче) захтеве су без и најмањег отпора прихватале и тиме охрабривали њихов - западњачки - буквални политички тероризам над сопственим народом. Озбиљни политички мислиоци, странци, међу којима на прво место долази Хрват, др Емил Влајки, с правом, су изражавали своје гнушање на моралној нискости српских власти; оволиког пада - са жалошћу вели др Влајки - нема ни код Хрвата ни код Муслимана. И логично предвиђали српску катастрофу - чак и физичко ишчезнуће Срба као народа. Преокрет Срба на изазов свог уништења Срећом, међутим, постоји једна доња граница докле један народ односно његово вођство може морално да пада. Кад се та граница досегне, јављају се неслућени отпори споменутом тероризму. У Србији је та граница досегнута захтевом САД за независно од Србије Косово. Да није било др Војислава Коштунице, по осталом српском вођству, та би битка унапред била изгубљена. Он је питање Косова избацио на међународну сцену, добио подршку Владимира Путина и то питање витла сад савешћу света и тешко да ће моћи проћи по САД укусу - без великих и виолентних поремећаја безбедносног система света. И у Републици Српској тај доњи праг је досегнут Лајчаковим споменутим мерама. Овај је, међутим, само извршилац, САД политике. А ова је, како нам је недавно, јер он то сигурно зна, обзнанио САД амбасадор Болтон, инспирасана „антисрпством” још од 1992. године. У том „анти-српству” Стејт Департмана, потпуно се препознаје „рукопис” прикривеног али најтврдокорнијег исламисте Хариса Силајxића. Варам ли се? Целокупно ратно вођство свих народа бивше СФРЈ, углавном на САД захтев, смењено је. Остао је да и даље „ведри и облачи” судбином БиХ још једино тај господин. И још нешто - најважније, можда. Ко су носиоци овог српског преокрета? У Србији др Воја Коштуница. Убеђени демократа, унапред предодређен да прихвати све „партнерске“ молбе Запада. Он је, пак, на питању Косова препознао недемократску суштину САД и успешно јој се супроставио целим својим бићем. У РС то је Милорад Додик. Због његове, још из ратних дана, опозиције Радовану Караxићу, њега су САД изгурале у први политички план у РС, да би водио САД политику у њој. И он је био спреман на партнерство са САД. Кад се, међутим, уверио да оно води у уништење саме РС, и он се, као и Коштуница, окренуо против тог „партнерства” целокупним својим бићем. Њихова, дакле, истинска демократска прошлост, тако постаје најзначајнији сведок праведности њихових респективних „побуна” против западњачког тероризма. Н. Љотић ИСКРА |
Предходна страна |
