| Политичке анализе |
|
Америчка перспектива за
духовно наслеђе Косова и Метохије, и проблем политике САД Проблем политике САД према Косову Текст директора Америчког Савета за Косово, Џима Џатраса из Вашингтона, који је прочитан на међународном Округлом столу "Место српске духовне и културне баштине Косова и Метохије у европској култури", одржаном 30. новембра у Сава центру у Београду.  На
овом округлом столу учествовали су такође и Епископ Артемије, Митрополит
Амфилохије, Гордана Марковић из Министарства за Косово и Метохију,
Славенко Терзић, Срђа Трифковић из Чикага, Алексеј Лидов из Русије, и
други.
Данас бих желео да вам представим специфичан амерички поглед на духовно
и културно наслеђе Косова и Метохије. Верујем да ће се моје примедбе
разликовати нешто од других које су понуђене данас, које ће се нарочито
фокусирати на позитивне стране овог наслеђа. Мој несрећни задатак ће
бити да скренем пажњу на негативне стране ове ствари, у погледу чињеница
које су јасно одредиле политику моје земље, која представља највећу
претњу будућој егзистенцији српског древног наслеђа.
Не мислим да је ова опасност новост за било кога. Није тајна да влада
САД највише инсистира на такозваној „финалној резолуцији“ поводом питања
Косова и Метохије у корист насилне и нелегалне сепарације покрајине од
Србије и стварања опасне државе коју контролишу криминалци и џихад
елементи. Свакоме је јасно да такозвана гаранција за Србе представља
превару, и ту гаранцију неће поштовати ни Чеку, Тачи ни његови
следбеници, нити ће бити приморани за поштовање такве гаранције од
стране оних сила које инсистирају на независности као јединој могућој
опцији и исходу. Успех државне Америчке политике - коју узгред не
очекујем - може једино значити истребљење преосталих Срба са Косова и
Метохије и уништење њихових светих места.
Горе поменуте опсервације наравно воде ка очигледном питању: Зашто?
Зашто Вашингтон жели овакав исход? Под овим питањем не мислим посебно
на политичко издање Вашингтона које је усвојио у стратешком смислу.
Одговор на ово питање је комплексан и није посебно релевантан за намену
ове конференције. Више релевантно је следеће: Зашто Амерички ауторитети
не цене јединствено наслеђе Косова и Метохије, које је важно не само за
Српску нацију, већ за Европу, за Хришћанство, за светску цивилизацију?
Зашто су толико одлучни, или боље рећи малициозни или индиферентни, да
је униште?
Ово захтева неко предзнање о америчкој култури. У суштини, многи из
старијих нација сматрају да је израз „америчка култура“ сам по себи
апсурд, мислећи да смо ми народ без историје и без националности. Као
Американац, могу вам рећи да сам се много пута сусрео са овом примедбом
од представника многих нација.
Ове године прослављамо 400 годишњицу оснивања онога што су постале
Сједињене Америчке Државе, са искрцавањем првих енглеских досељеника у
Вирџинију, где и ја живим. Да будем јасан, Европски стандарди су да 4
века историје не представљају веома дуго време. Али то није ни кратко
време, напротив. И ово чак не иде на рачун претходне историје Енглеске,
која је формирала основу Америчке цивилизације. Као што је Семјуел
Хантингтон прецизирао, често понављања тврдња, која одзвања сада у
главама генерација америчких ученика, да је Америка „нацију имиграната“
није тачна.
Пошто сам и сам скорији имигрант, нисам увређен чињеницом да корени и
наслеђе Америке не потичу од каснијих имиграната већ од оригиналних
досељеника са Британских острва, који су донели са собом два стуба на
чијим темељима је и основана Америка : њихова протестантска вера и
Енглеско обичајно право.
Пре сто година,уколико би неко рекао било којем Американцу да не постоји
нешто такво као Америчка нацији или Амерички језик, добио би ударац у
нос. Данас, он би се односио према таквом питању са конфузијом или са
апатијом. Ако је он био производ скоријег едукативног система, он би вам
одговорио изричито негативно, и рекао би да смо ми мултикултурна,
мултиетничка и вишејезичка земља. Шта се променило? И какве то везе има
са Косовом и Метохијом.
Обазирући се на прво питање - шта се променило - не могу вам дати тачан
одговор, aли могу вам указати на неке важне чињенице. Прво,
денационализација САД-а је релативно скорашњи феномен. Она није заправо
започела све до краја другог светског рата и само је убрзана током и
после културне и моралне револуције 60 тих година.
Друго, ишла је руку под руку са променама у америчкој имиграционој
политици, која је у 1964. одступила од своје дотадашње политике у корист
западно европских имиграната, који су од овог момента почели да се
сматрају као најпогоднији за нашу постојећу социјалну структуру, на
штету земаља трећег света, поготово из Латинске Америке и неких са
далеког истока.
Америчко мењање етничке демографије се рефлектовало и на постојећу
нацију, која је почела да сматра да нема ничег „националног“ у Америци,
и да смо ми само насумична група људи са пореклом широм света, уједињени
само под америчким кредом - Декларације независности, Устава, и
Гетисбуршке адресе и тако даље. Парадокс овог становништва требало би да
је очигледан, будући да нико од „верника“ није произведен од стране
имиграната већ од потомака оригиналних енглеских досељеника и да је то
био израз њихових вредности и институција. Ипак, промена је дубока.
У овом разумевању Америка је пронашла принципе који нису јединствено
наслеђе појединачног народа већ израз универзалних применљивих
стандарда, што значи да су они доступни за извоз.
Једном ми је неко причао из Пентагона да је Весли Кларк, следећи своја
уверења као надређени НАТО командант, током једног приватног разговора о
светским пословима, погледао једног човека у очи и рекао му са
очигледном страшћу: “Ви морате да разумете - свако у свету жели да буде
Американац. Сви они желе да буду Американци!“
Мислим, да имам изузетну потребу да потсетим свакога овде у чему се
састоји методологија Американизације Балкана коју би предузео Генерал
Кларк.
Можда најкруцијалнији фактор у трансформацији Америке од онога што је
некада била до онога с краја Хладног рата, био наравно, крај комунизма и
глобална конфронтација са том идеологијом. То је био велики благослов за
Америку.
Али, сећам се колико сам био тада наиван, мислећи да је крај комунизма
значио повратак на мање више нормалан свет, који би се могао поредити са
оним од пре 1914. године. Нисам могао ни да замислим да ће месијански
марксизам и лењинизам бити замењен месијанским „демократским
капитализмом“, погледом у којем сваки човек, не мање него под својим
претходником, не постоји као личност начињена по слици и прилици Вечног
Бога, већ по својим материјалним уживањима.
Садашње идеолошке мотивације „Једине преживеле светске суперсиле“ немају
ништа са основним Америчким принципима као вредностима јединственог
наслеђа појединачног народа. Или да искористимо Грчке изразе:
јединствени етос и појединачни етнос. Свакако, то није коинциденција
речи које произилазе из истиог корена. Уопште се не размишља о томе, да
многи Американци нису забринути чињеницом шта су све изгубили, нити шта
се ради широм света у њихово име.
Што нас доводи на Балкан, и посебно на Косово и Метохију. Тражим ваш
опроштај због дужине увода у Америчко издање, али мислим да је немогуће
прецизирати, шта покушава моја влада да постигне без икаквог смисла и
апатичности, или чак непријатељства, наших твораца политике према
Српском духовном и културном наслеђу, непроцењивој вредности о којој ће
други говорници говорити у више детаља.
Наводећи смисао тога да се ради о апатији и непријатељству, било би боље
да вам то покажем него да вам исто објашњавам. Као што многи знате, већ
неко време радим под покровитељством Владике Артемија у супростављању
америчкој политици према Косову и Метохији. Као део напора који смо
постигли, између осталих других ствари, су и рекламе које су
публиковане, да би их читали политикотворци у Вашингтону.
Испред вас имате неке од тих додатака. У суштини ова идеја ми је
сугерисана од стране пријатеља у Белој Кући - и волео бих да скренем
пажњу да има много људи у апарату Вашингтона који се супротстављају
текућој политици али нису у могућности да је промене. Пошто сви
Американци који се баве спољним пословима имају слично мишљење према
уништавању огромног Буде у Бамиану од стране Талибана, питам се зашто те
исте ставове не примењују на уништавање српског Хришћанског наслеђа
Косова и Метохије?
У суштини као и што смо вам представили у додатку стање је много горе на
Космету. У Авганистану већ више векова нема будиста.Уништавање статуе
Буде је била увреда свету културе и уметности, али то није ни део према
нападу на живу заједницу у овој земљи. Рецимо да је злочин почињен према
историјским местима на Косову и Метохији у првом реду злочин против
народа, против Српске Православне Цркве којој и припадају ова света
места.Црква се не састоји само од хладног камена већ и од живих људи
чији је се духовни живот тамо и налази. Уништавање и обесвећивање ових
места је неодвојиво од процеса протеривања народа и успомене да су
уопште тамо и постојали.
Реакција на наш додатак је била хистерична. Конгресмени су сазвали прес
конференцију да би нас оптужили. Названи смо расистима и исламофобима -
као да смо измислили чињенице у додатку. Али наравно, додатак је био од
велике важности за нас, и чак шта више за реакцију наших противника,
пошто су почели да обраћају пажњу на чињеницу да је постојало нешто
ужасно лоше са нашим претпостављеним случајем „хуманитарне
интервенције“.
Али да ли је то променило умове наших твораца политике? Знате одговор.
Како може народ који више не разуме нити воли своју рођену културу, који
је одбацио духовне вредности своје сопствене цивилизације, да цени ову
културу или неку другу.
Равнодушност и непријатељство америчких твораца садашње политике према
очувању српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији, и њихова
тврдоглава одлучност у спровођењу договора који води ка његовом
искорењивању, је корен симптома политичке класе која је изгубила све
вредности духовности и културе, у првом реду према вредностима своје
сопствене културе. У том смислу они су изгубили много тога што одељује
људско биће од животиње, и бестијални резултати њихове политике према
Косову и Метохији су јасни свима онима који имају очи да виде. Али о
овоме је истинито речено: “Видећи они не виде, и слушајући не чују, нити
разумеју“.
Не, они не могу да виде, или чују, или разумеју. Али они могу бити
поражени. У сваком случају колико год да су били моћни у прошлости, и
колико год да су умислили да су сада, њихова моћ је све више нестабилна
и неће им се вратити. У овом смислу политичка борба против моћи која
тражи уништење Косова и Метохије је у ствари духовна борба. Та борба је
задатак према којем сви морамо да се пресаберемо, овде у Србији, у
Америци, у Европи, Русији, и свуда другде. И говорећи као Американац,
убеђен сам да ћемо одолети и победити.
аутор: Џејмс Џорџ Џатрас
|
Предходна страна |
