| Политичке анализе |
Била би то неприродна
ситуација, нарочито када је реч о Албанцима, чији је циљ независно
Косово, да не шпијунирају НАТО трупе.
Kosovo je izazov za NATO
„Покрајина је пуна оружја! Стрељачко, лако артиљеријско, возила... А
КФОР увек налази само једну, две или три пушке и нешто муниције”
Деловање обавештајних параслужби на Косову, нарочито албанских, уопште
не изненађују јер се оне базирају на шпијунирања самих мештана.
 Генерал
Андор Шандор, бивши шеф Војно-обавештајне
службе Чешке Републике (2001-2002. године), пре неколико недеља је,
коментаришући извештај чешког Министарства одбране (по коме су војници
ове земље у мировним мисијама били активно прислушкивани), изјавио да,
бар на Косову и Метохији, пре треба веровати да су мештани ти који
шпијунирају, него обавештајне службе других земаља, и да је покрајина
пуна оружја...
Андор Шандор је недавно боравио у Србији, на позив Јагело фондације, и
заједно са Олдрихом Черним, бившим директором Обавештајне службе Чешке
Републике (цивилне), одржао семинар о чешким искуствима у реформи
обавештајно-безбедносног сектора.Овај признати експерт за тероризам, који тренутно ради као безбедносни консултант у приватном сектору, каже за НИН да га обавештајне параслужбе мештана на Косову, нарочито албанске, уопште не изненађују. - Изненадио бих се да их нема. Била би то неприродна ситуација, нарочито када је реч о Албанцима, чији је циљ независно Косово. Покрајина је пуна оружја! Стрељачко, лако артиљеријско, возила... А КФОР увек налази једну, две или три пушке, нешто муниције, али ништа више од онога што је довољно за једну или две особе. Можемо дискутовати о томе како КФОР ради свој посао – неке јединице се труде да изврше своју функцију како треба, друге више статирају и кажу: не, нећемо се мешати! Но, нема сумње да је у покрајини више оружја но што би смело да буде, и да КФОР то оружје не налази. Прича о Албанцима који могу савладати добро опремљене и обучене војнике КФОР-а ипак делује помало наивно... - Ја то не бих тако гледао. Ирак је пример како герила може нанети велике губитке добро опремљеној војсци. Ви заправо немате адекватан одговор на цивила са бомбом који лако нестаје у маси. Косово је, несумњиво, безбедносни изазов за регион, Европу, НАТО и мислим да нико у овом тренутку не може са сигурношћу да каже шта ће се тамо десити. У свом предавању у Београду изнели сте тезу да, без обзира на то што је нека држава чланица неког система колективне безбедности (на пример, НАТО-а), претње по њу и њене становнике остају пре свега њене сопствене. - Још увек верујем да је НАТО добра ствар и да има својих предности. У обавештајном смислу тачно је да као чланица Алијансе не морате баш све сами да радите, јер неке од претњи које погађају вас, друге чланице погађају још више. Природно је да ће се те друге чланице онда више и бавити тим претњама, или барем неким њиховим аспектима. Како се обавештајни подаци деле међу савезницима, до одређеног нивоа, можете рачунати да ћете део података добити тим путем. Део, не све? - Нико, никада, не даје све. Свака чланица има своје интересе и нико не одступа од тога. Није циљ да сопствене интересе подредите НАТО-у, већ да их учините комплементарним интересима целог савеза. Али, баш зарад својих интереса, ви се у крајњој линији морате ослонити, најпоузданије, на себе и своје службе. У Србији се много говори о деполитизацији служби као једном од демократских стандарда и обавезном делу њихове модернизације. Ипак, чини се да је однос између политичких странака и самих политичара, с једне, и тајних служби, с друге стране, мало компликованији. Користи се термин „злоупотреба служби”. Чешка је то искуство прошла у времену након пада комунистичког режима... - Уколико почнете да политизујете тајне службе, кренули сте путем за пакао. Та тенденција је врло стара и има је свугде на свету. Увек ће се наћи неко ко ће покушати да преко службе сазна што више о својим политичким противницима. Зато је важно држати те организације изван политике, зато је важан и избор њихових шефова, да на то не утиче блискост са неком партијом, већ стручност. Како је у овом послу концентрација моћи нешто што се лако стиче, не треба допустити ни да неко буде шеф тајне службе 10 или 15 година... Често се расправља о равнотежи моћи између цивилних и војних тајних служби. Недавно је БНД преузео један део немачке војне обавештајне службе. Какво је чешко искуство у вези с тим? - Не бих то назвао неравнотежом моћи. Мислим да, кад је однос тајних служби у питању, нико не сме да размишља у том правцу. Није важно колико служби имате, важан је њихов задатак. Ако ваш парламент одлучи да једна служба добије већи буџет, а друга мањи, онда би сходно томе требало да буду и њихови задаци. Ту је кључна процена претњи, а оне су данас такве да је тешко проценити шта је стриктно војна, а шта цивилна одговорност. Преклапају се. Одмах иза процене ризика и задатака иде координација рада служби и њихова контрола. Кад смо код координације рада служби и стварања обавештајно-безбедносне заједнице, многе источноевропске земље су покушале да у транзицији споје тајне службе, па су одустале. Зашто? - Тај покушај се нигде није показао као успешан, пре свега због различитих модуса операција самих служби, а самим тим и менталитета људи који у њима раде. У већини случајева дошло је до усисавања обавештајне компоненте у контраобавештајну, што се врло брзо показало као лоше по сам теренски рад. Реч је о тешко спојивим елементима. На пример, чешка војна обавештајна служба, за разлику од цивилне, никада није радила против наших емиграната, науштрб људских права и слобода. Цивилна служба је била део СТБ-а, тајне полиције. Чак, може се рећи и да су војни обавештајци били прилично независни у односу према СТБ-у. Сарађивало се до неке мере и са СТБ-ом, али је та сарадња била једносмерна. Већ војни контра-обавештајци, по природи посла, нису били толико независни, а и њихов начин рада је много ближи ономе што су радили СТБ или цивилна служба. Шта је са архивама ваших тајних служби? - То је врло деликатно питање. Нешто се десило још 1989. и то је најпроблематичнији период кад је реч о архиви. Сећам се, кад сам први пут видео документе, да су у великом броју случајева биле прве и последње стране, понегде и изјава онога ко пристаје на сарадњу, а унутра – ништа! Зато само ослобађање докумената не вреди пуно ако су они лишени садржаја, и уколико су непотпуни. То што је неко остављао прве и последње стране, затим понешто од онога што је радио и достављао СТБ, очито је требало да утиче на читача документа. Подсетио бих да је чешка револуција почела у новембру 1989, а права контрола служби тек 1990. Ми не знамо шта је у међувремену, и ко, чинио са документима. Било је људи који су сарађивали са СТБ-ом зарад неких привилегија, али оптужити било кога само на основу две штуре странице досијеа је бољшевички, а не демократски метод. Ипак, у Чехословачкој су неки људи кажњени због те сарадње. - Казна није прави израз за објављивање имена особе која је некада чинила нешто лоше. С друге стране, ту је и проблем како казнити човека за оно што је урадио пре 20, 30 година! А лустрација? - Лустрација каже само да сте негде заведени, не и шта сте учинили. То није баш фер решење. Оно што смо учинили на рашчишћавању прошлости је било само делимично. Страдали су људи који су функционисали по правилима система. Међутим, они који су организовали систем, сви ти партијски шефови, нису ни такнути. То је један разлог зашто нисмо могли лако да отворимо архиве. Други је био безбедност земље. Принцип је био да све оно што не угрожава безбедност треба ставити на увид народу. Да се зна шта је систем чинио. Милена Милетић |
Предходна страна |
