SRPSKA POLITIKA

Политичке анализе

Наша бивша „браћа“

Два погледа наше бивше „браће“ на Србе и Србију – увек су од те дарежљиве Србије нешто тражили, узимали а и отимали, али су јој доброту најчешће ударцима враћали.

Шта Срби не знају о себи

Кад ми затреба, у вези с Еуропском унијом и регијом, специфични податак, специјалистичко знање, што мислите кога назовем, овдје у Бриселу? Наше велепосланство? Не, него српско велепосланство при ЕУ, јер ће ми ондје, макар не мора, нетко љубазно објаснити елемент на којем сам застала

Највећи проблем Хрватске у односу на Еуропу јест слаба, нестручна, уплашена, али уображена, спора, несавитљива, некомуникативна и, уопће, више штетна него корисна, због те слабости склона корупцији, државна управа.
Будућа влада мора то побољшати, али побједници ће врло брзо себе почети схваћати као државу, па ће почети тврдити да хрватска јавна управа није тако лоша. Наравно да ће тако говорити, јер јавна управа чини државу, а свака је власт склона самозаљубљености.
Наша је јавна управа баш тако лоша да ће угрозити наше примање у Еуропску унију.

Дипломат из Комисије којему је Хрватска посао, рекао ми је да је Дробњакова екипа врло добра, али да је слој добрих државних службеника превише танак, нема доста добрих чиновника, па кад треба нешто направити, они не знају, и да ће нас то коштати главе.
Код Срба, на примјер, није тако. Код њих је, јер је Београд двјесто година био управно средиште, концентрирано дубље знање о држави. Срби су с временом схватили да однос између уображених и штетних незналица које долазе по вези у државну службу, с једне стране, и стручњака, с друге стране, мора превагнути у корист стручњака. Јасно, увијек има оних првих, али не сметају и пуштају оне који знају радити.

То је, примјерице, регулатива из пољопривредне политике, нијансе у реформи неког сектора и сличне теме. Гласноговорник у хрватској мисији врло је добар дипломат, али његова приватна сусретљивост и труд не могу надомјестити суставну погрешку у хрватској јавној управи – а хрватски државни службеник не усуди се разговарати с новинаром. То је противно цијелој идеји реформе јавне управе, а то је да је воде компетентни људи који мисле својом главом.

Недавно сам, пак, радила баш дубински тему о јавној управи у Хрватској и у регији, као и Хрватска, и Словенија је почела од нуле, али ево их, за мјесец дана преузимају – еуропско предсједништво! Није важно какав је Димитриј Рупел – он је политичар. Важни су редови оних службеника који чине државну управу. Они су се успјели структурирати у малу и ефикасну државу – водит ће Еуропску унију! Какав фантастичан успјех!
Код Срба, пак, кажу у Еуропској комисији, не мора се одмах звати министар ако се жели нешто провести, јер се и обични чиновници осјећају компетентни. – Извод из колумне Инес Сабалић, “Глобус”, Загреб

Словеначка себичност

Сада знамо да ће чупање Косова из тела Србије да врши братска словеначка рука заједно са европским силама и Америком. У целој операцији једностраног проглашења независности и признавања нове државе без одобрења Савета безбедности, Словенији није дата посебна улога зато што нешто нарочито значи у новом друштву, већ зато што од јануара идуће година на њу долази ред да председава Европском унијом.

Словеначки министар спољних послова Рупел припремио је већ тачни план о независности и признању Косова усаглашен са западним силама. Како јавља амерички лист Интернешенел хералд трибјун, Косово ће прогласити независност после избора у Србији почетком фебруара идуће године да на њима не би још више „ојачали националисти“, па ће одмах после тога нову државу признати велика европска четворка: Британија, Немачка, Француска и Италија. Затим ће то учинити САД и у групама остале земље ЕУ које пристају на то међународно безакоње.

Том вероломном акцијом Словенија ће платити за све добити које је стекла у бившој Југославији и помоћ коју јој је Србија пружила у њеним најтежим часовима. Словеначка себичност достићи ће нови врхунац. Њу је као нормалну прогласио тај исти министар Рупел пре издисања Југославије, када је рекао: Ако појединци могу да буду егоисти, зашто то не би могле бити и нације.

Био сам специјални дописник Тањуга на Мировној конференцији у Паризу 1946. године на којој је главни посао био усвајање мировног уговор са Италијом. На тој конференцији Југославија је огромно задужила Словенију. Мировним уговором Југославија (односно Словенија) је добила део словеначког приморја, на обали Истре градове Пиран и Пореч и летовалиште Порторож, и на копну територију чија се граница примакла све до Трста и Горице. Без тријумфа Југославије у ослободилачком рату, у ком је Словенија дала најмање жртава, она никада не би постигла тако велики повраћај националне територије као тада. Пре тога, Србија је пружила Словенцима руку када су их Немци протерали из њихових северних крајева које су припојили немачкој држави. Протерали су углавном образоване људе, међу њима учитеље, да би становништво обезглавили и лакше германизовали. Протеране породице прихваћене су гостољубиво у Србији, што су многи од њих са захвалношћу признавали долазећи једном годишње у Србију возовима братства. Тај израз захвалности је пред крај Југославије брутално одбацио новинар Јоже Смоле (тада председник Ослободилне фронте), рекавши да се ваљда од њих не тражи да буду захвални.

Словенци су и после Другог светског рата корист од Југославије радо прихватали. Главну корист су вукли из околности под којима је земља индустријализована: цене сировина за фабрике и цене хлеба за њихове раднике су држане релативно ниско и од тога је највише користи имала развијенија Словенија.
Но, Словенци се нису задовољили повољним односом између сировинско-пољопривредних и индустријских цена. Постали су и моторна снага привредне децентрализације под видом „радничког самоуправљања“. Оно је, по теорији, требало да одузме из руку социјалистичке бирократије акумулацију и радницима и осталим запосленима омогући да располажу плодовима свога рада. Тај циљ никада није остварен. Но, у име тог никад оствареног радничког самоуправљања, дошло је до привредног цепања земље и стварања републичких привреда. Тим процесом дириговао је Словенац Едвард Кардељ. Његово је дело и нови девизни закон с почетка седамдесетих година којим су створени засебни девизни рачуни република.

Завладала је логика: зашто би ја теби продавао за динаре робу за коју могу извозом зарадити драгоцене девизе које могу да задржим. Неколико година пред насилно растурање земље, размена међу федеративним републикама износила је само нешто изнад двадесет процената. Исто је тако низак био удео међурепубличког улагања. Словенци су највише радили на успостави таквог стања. Хтели су да буду чланови једног клуба, за њих корисног, али да не плаћају чланарину. Оно на чему су радили разбило је земљу, раздвојило њене делове и утрло пут њеном распарчавању. Кад је 1918. године стварана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Словенце није требало у њу примити. Скоро хиљаду година су били под влашћу германских кнезова и Аустроугарске, па је после њене пропасти требало оставити Словенцима да сами нађу свој пут. Јер, после скоро седамдесет година живљења с њима у једној држави, они су први почели да цепају Југославију када су прорачунали да им она више не користи. Остварили су оно што је Едвард Кардељ једном рекао Добрици Ћосићу, а то је да су они посебни алпски народ, за кога је Југославија само привремено решење. Изашли су из ње угризавши руку која им се нашла у невољи. Сада врше злодело Србији отимајући од ње Косово које је исто што и Јерусалим за Јевреје.

Јаша Алмули - Београд

Предходна страна

Штампа