| Политичке анализе |
Текстове Бране Црнчевића и
Боре Чорбе увек је лепо читати - свако пише на себи својствен начин али
сада обојица о актуелним збивањима Србије.
Брана и Бора на свој начин
Одбачена бака
Пише: Брана Црнчевић
 Европа
је стара, искусна, мудра и покварена. Зато су Американци који су млади,
неискусни, а јаки, поверили Европи да васпитава европске државе старије
од Америке, и да их, кад је неопходно, прогласе ментално оболелим
државама. Таквим се државама одузима стара историја и пишу јој нову,
малолетничку и преступничку. Планетарна бака, позната као госпођа Оун,
надлежна је да каже шта је праведно кад се несташне државе покарабасају
и спорове решавају ратовима, или у миру, на неки други начин прождиру
једна другу. Али, деца као деца, понекад дозвољавају баки да се бави
замршеним питањима, понекад јој кажу шта да ради, а кад им се учини да
бака може оманути, заобиђу баку и најважније ствари решавају сами.
Америка је највеће и најјаче бакино унуче. Она туче другу, туђу децу, за
њихово добро, гађа их бомбицама обогаћеним сладуњавим уранијумом, и
после их доле, на земљи, учи да признају кривицу, и да буду послушни као
друга деца.То се управо догађа Србији. Бака Оун не зна шта да ради. Бака Оун страхује да ће је најмоћнији унуци гурнути у старачки дом и да ће у неком сиротишту провести последње дане. Зато ће, сва је прилика, бака Оун прихватити да је, кад се о Србији ради, заобиђу. Бака Оун је, искрено, хиљаду двесто четрдесет и четири пута (1244) обећала Србији да ће је, у оквиру својих, наизглед неограничених моћи, штитити од сваког зла. Али, може ли бака Оун испунити своје обећање и разочарати најмоћније унуке? А Србија шта ће, куд ће, нагађа шта ће с њом бити. Патриотски расположени Срби наговарају баку Оун да одоли, да издржи напад својих моћних унука, а да ствар пресуди ни по бабу ни по стричевима. Америка отворено каже да је време за преговоре између Београда и Приштине потрошено, и да је време да Европа пресуди и да ће, без обзира на баку Оун и њена обећања, Америка, а затим и неке друге државе признати независност Косова 6. или 8. фебруара. Русија упорно говори Американцима да није лепо да Америка каки у крило баки, а Америка се прави да то не чује. Можемо ли ми шта да учинимо за себе? Трка је већ почела. Осам амбасадора западних држава упозорава Србију да су новинарска људска права у Србији угрожена, вероватно мисле на оне новинаре који верују да је природно што Америка каки у крило баки! Разумем свих осам амбасадора. Залажу се за слободу оних медија у Србији који ће схватити зашто се и Америци и Европи каки у крило баки, што подразумева да их не занимају новинари и медији који то никада неће схватити. Лукава је Европа. Она ће, као и до сада, надзирати све изборе у Србији борећи се да буду отворени и слободни. Омогућиће Србима и Србији да још једном виде у каквом су бедном положају. Заложиће се, још једном, и не последњи пут, да се Србија определи за ову Европу, јер друге Европе нема. Чекају да се важни избори за председника Србије заврше не би ли победио кандидат који разуме Европу, баку Оун, и Америку, тада ће објавити своју неопозиву одлуку о независности државе Косово. И Србија је, у међувремену, постала искусна, прошла је кроз две-три врсте пакла. Зато се лако може догодити да на председничким изборима победи човек који не разуме зашто Европа каки у крило баки. Не кажем да ће они који се не хватају на сваку удицу Европе и света, прекинути све односе на светом. Једина нам је то Европа и једини свет. Али, није ли време да уместо блесавог разумевања за оно што нам се догађа покажемо да смо способни за здраво, и спасоносно, неразумевање? Косово је Србија - (ако нисте знали)  Прође
и фамозни 10. децембар, Косово није једнострано прогласило независност,
а када ће, не знамо. А који мој и да проглашавају када су већ толико
независни да независнији не могу бити. Ни Тајван није званично признат
(ко га призна, Кина му одмах ј... матер, знају Македонци, они се
зезнули), па постоји као независна држава и те како. Шта би са турским
делом Кипра? Званично није држава, али ако се неки необавештени туриста
зај... и пређе из грчког дела острва у турски, мале су му шансе да се
врати у Лимасол или Никозију.
Био сам у Палестини, земљи која не постоји. Тамо је Витлејем, црква
Христовог рођења. И гле чуда! Чувају је палестински војници. Непостојећа
држава има своју војску?!
Кад улазите у Шпанију а идете у Барселону, на улазној табли не пише:
Добро дошли у Шпанију, већ: Добро дошли у Каталонију! Каталонија има
независност до отцепљења, и ако на летовању или у Барселони носите
Реалов дрес, имате све шансе да добијете батине.
Какву то независност тражи Косово (Метохију – српску реч, више нико и не
помиње)?
Негде 2001. путовао сам кући из Цириха. И на аеродрому, нормално, штанд
ЈАТ-а. Близу њега, слични по величини, штандови Ерприштине и
Косовоерлајнса. Ја фотографисао да људи не мисле да сам лажов и објавио
у франкфуртским „Вестима“, јер домаћи медији не би о томе зуцнули по
цену живота и смрти.
Тих година ишао сам у Лепосавић да свирам. Ишао је, нешто пре тога, и
покојни Ђинђић, тада српски премијер, али га на граници нису пустили да
уђе у тај део Србије. Тадашњи председник СРЈ мој пријатељ Воја Коштуница
чекао је на „граници“ око четири сата. „Рибља чорба“ је имала среће.
Млади пуковник Кфора Словенац Ерик готивио је нашу музику, па смо прошли
ко кроз сир.
Можда би требало да напоменем да је тај део Србије (Лепосавић и околина,
све до Митровице а Титос – ј... их Тито) вештачки припојен Косову
одлуком комуњара крајем шездесетих година прошлог века. У тој и таквој
Србији, у граду Лепосавићу, шеф полиције се звао Урлих, како ми рече,
родом из околине Штутгарта.
Можда Косово тражи независност од Кфора.
Долазио сам на Косово више пута, чак и када политичари Срби заступљени у
раду непризнатих а постојећих косовских органа власти то нису смели да
раде него су летели хеликоптерима из Београда у Приштину. На уласку у
Приштину стајао је путоказ: Филм сити, а поред њега огроман билборд на
коме се рекламирао вероватно први филм „независног“ Косова: Епопеја УЧК!
И тачно је. Има на Косову и Метохији делова где од Србије нема ни С.
Ипак, има више разлога због којих никада нећу прихватити независну
државу Косово, нити подржати оно мало, погано, а, нажалост, српско, које
тако нешто пропагира.
Наступао сам у српском селу Шилову надомак Гњилана. Ретко ко од естраде
посећује Косово, па је интересовање било огромно. Чак су се и Американци
заинтересовали због чега су се Срби узмували, па су дошли у Шилово из
Бондстила да виде шта је разлог. Разговарали смо и лепо сам им
објаснио:– Мараја Кери у Бондстилу, ја у Шилову – то вам је исти ред
величина. Много волим да се зезам са њима.
Пентрао сам се и на Шар-планину, на Брезовицу, општина Штрпце. То вам је
једна српска оаза (мрзим реч енклава), пет-шест километара широка и
десетак километара дугачка. Било је врло зај... доћи дотле кроз целу,
тада врло немирну, Шиптарију. Борна кола напред, ми у средини са колима
црногорске регистрације, и борна кола позади. Кроз Приштину војници се
попењу на куполе са митраљезима. Посебно непријатно је било ићи кроз
клисуру пре успона на Шару. Крај пута, на сваких 100 метара, стајао је
војник Кфора са оружјем упртим у шуму.
Хотел у Брезовици био је препун, а наступ није био наступ већ размена
емоција. Од окупатора, Бугари су свакако нешто разумели, а присутни
црнци су више осећали емотивни набој.
Када се све некако завршило, попео сам се исцрпљен у собу да се
пресвучем. Дошла је и једна Францускиња и тражила да још певам. Објаснио
сам јој да је наступ готов.– Знате, ја сам овде неколико година – рекла
је Францускиња – и никад нисам видела народ који се смеје и плаче
истовремено! - Никад нећеш ни видети, помислио сам, а ни разумети.
Борисав Ђорђевић – Бора чорба
|
Предходна страна |
