| Политичке анализе |
Руси
сматрају да је крајњи циљ оваквог иступања САД у ствари један велики
блеф - како би питање коначног статуса Косова, у смислу Ахтисаријевог
плана, ипак прошло кроз Савет безбедности УН
Блефом ка циљу?
У
складу с Америчком идејом блефирања, запљуснуле су светску а и нашу
јавност многе ствари: Од Бушове провокативне посете Тирани (јануар 2007)
до изјаве Конди Рајсове да ће „Косово без обзира на начин (но маттер
њхат) бити независно” па све до „осам аргумената” како да се заобиђе
Резолуција 1244 СБ УН (види (1) доле).
 „Тројка”
Контакт групе, сачињавају ју је амбасадори: Ишингер (ЕУ), Визнер (САД) и
Боцан-Харченко (Русија), испунила је у погледу Косова свој споредан
мандат тј. да до 10. децембра (120 дана од почетка мандата) рапортира
Генералном секретару УН, Бан Ки Муну, свој налаз. Како, по главном
мандату, „директни преговори” између Срба и Албанаца нису донели никакво
«„компромисно решење”, „тројка” је, тако, свој споредни мандат
претворила у главни. „Тројка” је, међутим, овај исход - траћење времена
- унапред знала јер, изузев амбасадора Визнера при „тројци”, САД
администрација (а донекле и ЕУ) је чак, и за време преговора, јавно
испољавала став по коме Косово мора да добије независност од Србије, а у
корист Шиптара. Шиптари, наравно, на „преговорима”, били су само
„присутни” - јер би озбиљан разговор био директно противан њиховим
интересима.
Продужење преговора неопходно САД!?
При, дакле, очекиваном исходу, «„траћење времена”, поставља се питање
зашто и коме је ова комедија од преговора била уопште потребна? Тај
сценарио су дефинитивно, по мојој оцени, припремиле САД. Он је
првенствено уперен против Русије, али је њиме такође хтело да се
цементирају напуклине у јединственом ставу ЕУ по САД „укусу” о Косову.
Другојачије речено, САД поручују:
(а) Русији - ваша игра са ставом о статусу „како се договоре” Приштина и
Београд није прошла нити ће проћи; свака нова рунда преговора смањује
ваш кредибилитет у погледу ваше - како кажете - одбране принципа
међународног права, а истовремено повећава вашу одговорност за
евентуална насиља на Косову (у том смислу „догађају” се, мислим, и
Холбрукови недавни јавни иступи).
(б) Малодушним у ЕУ - зар не видите колико су САД стрпљиве у потрази за
мирним и „праведним” решењима косовског „чвора” а у складу са
Ахтисаријевим планом.
Руси
откривају - САД блеф!?
Ова САД игра, међутим, открива Русима другу једну ствар. Све те приче о
САД и ЕУ наводном признању шиптарског једностраног проглашења
независности Косова, само су њихов велики - блеф! Крајњи је циљ овог САД
иступања - мисле Руси и на том податку заснивају целокупну своју
стратегију - јесте да питање коначног статуса Косова, у смислу
Ахтисаријевог плана, прође кроз Савет безбедности УН. Како то неће проћи
због руског вета, овим исцрпљујућим „преговорима” у смислу овог који је
тек истекао 10. децембра, или нема краја или док се Руси не предомисле.
А чињеница да су готово три године прохујале, а независност никако да
стигне Шиптарима, јасно говори да руска стратегија није произашла - како
би ми рекли - „из прстију” или Американци - оут оф тхе блуе скy.
Усуђујем се зато да предвидим следећи сценарио. Генерални секретар УН,
Бан Ки Мун, као што смо видели, већ је добио извештај „тројке”. За 19.
децембар већ је заказана седница СБУН на којој ће се третирати извештај
„тројке”. Пошто би Руси ставили свој вето, на евентуалну нову Резолуцију
СБ УН којом би ова или поништила Резолуцију 1244 или једноставно
одобрила Ахтисаријев план о Косову, СБ УН неће имати друге већ да одобри
продужење преговора између Приштине и Београда. Ирелевантно је да ли ће
ти нови преговори бити у режији „триа” Контакт групе или под неком
другом фирмом. Није, међутим, ирелевантно да ли ће се ти евентуални нови
преговори водити под садашњим условима. Наиме, за једне од будућих
оваквих преговора (а, можда, чак и за ове следеће), Руси могу тражити да
СБ УН одобри само такве преговоре којим би САД и европске државе, које
стоје уз САД став о Косову а чланице су СБ УН (Енглеска, Француска,
Немачка, Италија), морале би дати пред СБ УН свечану и јавну изјаву да
преговори о Косову нити су временски орочени, нити сме коначан статус
Косова, као сад - надгледана независност, - бити унапред предодређен.
Ово све, наравно, ради тога, да би коначан статус могао бити заиста само
истински плод стварних преговора између Срба и Шиптара. Ако САД не
прихвате овај руски услов, нема, сад због евентуалног САД вета, нових
преговора.
Реакција ЕУ у случају
једностраног проглашењаКоје су САД опције, ако не дође, по руском контра плану, до даљњих преговора? Ако је тачно моје нагађање, да САД ипак желе да коначан статус Косова буде потврђен од стране СБУН, онда за САД не постоји више ниједна - да тако кажем - „мирољубива” опција. Остаје им још једино да даду сигнал косовским Албанцима да прогласе једнострану независност. Тешко је предвидети шта би се тада могло десити. Два су, међутим, сценарија ипак сигурна. Прво, за стабилност и сигурност целог Балкана, а могуће и шире - ништа добро! Друго, ЕУ је и сад разједињена по питању, надгледане независности, јер би ЕУ, по САД садашњем плану, требало, на место Унмика, да ту надгледану независност спроводи у живот. Како ће се ЕУ владати при сценарију шиптарског једностраног проглашења независности - питање је сада? Нагађам: (а) Нити ће ЕУ прихватити, додељену јој од САД, одговорност за спровођење у живот такве независности. (б) Нити ће највећи број држава ЕУ (сем можда, Енглеске и Француске), пристати да службено призна шиптарско независно Косово. Најкраће, неће бити - по великој САД нади - ефекта „падајућих домина” - САД плус 27 чланица ЕУ, већ могуће једино: САД, Енглеска и, можда, Саркозијева Француска. Због критичне ЕУ улоге у САД игри око Косова, не треба, међутим бркати изостанак масовног признања те независности од стране ЕУ (27 чланица), с масовним њеним признањем од стране муслиманских држава и, вероватно, неких бивших држава СФРЈ, које, изузев Словеније, још нису чланице ЕУ, али јесу чланице УН. Блефом сакрити зависност САД плана од СБ УН И још нешто: не треба, такође бркати, оригиналну ЕУ реторику да неће примити на себе одговорност за имплементацију „надгледане независности” на Косову без одобрења СБ УН - она стоји и само је утихнула - с доцнијом реториком која, како се косовска криза продубљавала, има се, верујем, захвалити Бушовој молби ЕУ у смислу: немојмо одобрење СБ УН стављати у први план, јер тиме откривамо Русима да смо, у остварењу независности Косова, критично зависни од тог одобрења. Да се, дакле, Руси не би досетили те наше зависности, напротив - блефирајмо агресивност! Са свим и свачим - што год нам падне напамет! У складу с идејом блефирања, запљуснуле су светску јавност тако многе ствари: од Бушове провокативне посете Тирани (јануар 2007) до изјаве Конди Рајсове да ће „Косово без обзира на начин (но маттер њхат) бити независно” и до „осам аргумената” како да се заобиђе Резолуција 1244 СБУН (види (1 ) доле). И да закључим ово поглавље. Да би ЕУ прихватила одговорност спровођења „надзиране независности” Косова, она је одувек стајала на становишту да одлука о независности Косова, мора да прође кроз СБ УН. По томе је ЕУ била јединствена. Кад је, међутим, због напред поменутог нестајање те реторике са ЕУ стране, појавиле су се и још увек се појављују напуклине у јединственом ставу ЕУ по питању Косова. Сад, пак, ако би Буш блокирао руски предлог нове Резолуције којом би се осмислили (нема орочавања преговора, нити пропагирања идеје независног Косова), будући преговори Срба и Шиптара би брзо дали резултате. Пред том чињеницом, ЕУ би морала да изврши пресију на САД да повуче свој вето на руску резолуцију која би омогућила истинске преговоре Срба или Албанаца; у случају да то Буш одбије, ЕУ не остаје ништа друго већ да откаже Бушу своје учешће у спровођење у живот финалног статуса Косова. Буш би, можда, у очајању, потегао с једностраним признавањем, али тиме се враћамо на почетак овог написа, где су све незгоде таквог САД акта не само побројане већ је и доказано да су оне контра-продуктивне. Од „Србије прошлости” до „Србије будућности” Како се криза Косова захуктавала у правцу тренутне крајње драматичности, сви САД амбасадори у Београду (бивши и садашњи, наравно) излазили су и додатно подгрејавали косовску кризу Србима са две теме: (а) постоје две Србије: Србија прошлости и Србија будућности; и (б) питање Косова и питање уласка Србије у ЕУ су два потпуно одвојена питања. Поделом Србије на прошлост и будућност, није случајно „Србија прошлости” повезана са оним снагама у Србији које заговарају политику по којој је Косово интегрални и неотуђив део Србије. Друга политичка струја, која, као приоритет, ставља акценат на улазак у ЕУ и остале евро-атлантске интеграције, поистовећена је, опет не случајно, са Србијом будућности. Већ се из ове врло грубе амбасадорске поделе: одбрана Косова - „прошлост” и улазак у ЕУ - „будућност”, јасно види да је друга драга тема београдских САД амбасадора велика - лаж! Будући, дакле, да је друга тема таква, не вреди даље о њој говорити. Али је и те како вредно говорити о томе због чега је пласирана та лаж у српско друштво и које снаге, по њој, би требало да буду њени корисници а које губитници. Ето то је предмет тек долазећих редова. На изглед без много везе са темом коју сам најавио, баш док се исписују ови редови (13. децембар), у самој влади Србије одвија се велика битка око једне чисто - рекло би се - формалне ствари. Наиме, председник Скупштине Србије, Оливер Дулић, из Тадићеве Демократске странке (ДС - иначе, странка будућности), расписао је 12. децембра председничке изборе за 20. јануар 2008. Одмах су на „уставност” такве Дулићеве одлуке реаговали из Коштуницине Демократске странке Србије (ДСС - прошлост). Наиме, Уставни закон (о избору председника) каже да избори морају бити расписани до 31. децембра, али не и пре него што неких 6 закона (у вези избора) постану важећи (а то је седам дана по објављивању тих закона у „Службеним новинама”.) Како највећи број тих закона постају важећи тек 18. децембра а један тек на крају године, овај Дулићев акт је стварно формално неуставан. Поента ДСС, међутим, није у уставности већ шта се крије иза те повреде уставности. Наиме, потпредседник Владе Србије, Божидар Ђелић из ДС (будућност), иначе задужен за евро-атлантске интеграције, договорио се с ЕУ не само у вези ових интеграција већ, изгледа, на своју руку, и о Косову (ЕУ и Косово - немају везе?). По том „дилу” Србија добија потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, што је предвиђено да се догоди 28. јануара 2008, 1 милијарду евра за 5 година (200 милиона годишње). Што се тиче Косова - Ђелић га је буквално продао за 200 милиона евра годишње, али је код ЕУ «„извојевао” да Шиптари неће прогласити независност до после председничких избора у Србији. Наредних дана су се већ и сами Шиптари јавно „обавезали” да до тог датума неће бити никакве драме на Косову. Необорив је, стога, закључак да су и они учесници ове опасног „дила” ЕУ са Србијом будућности. То открива, међутим, не само зашто је Дулић неуставно расписао изборе за 20. јануар, већ и много више од тога. До 20. јануара неће бити косовске независности. Тадић, уз неопходну Коштуницину помоћ, јер се још није „огрешио” о њихов коалициони договор по коме Косово као неотуђив део Србије има приоритетно место у политичким односима са странцима, требало би да добије председничке изборе већ у првом кругу. После, пак, те победе, Косово ће у сваком случају бити независно, али Србија са Тадићем на челу скочиће, сви су изгледи, по убрзаном поступку у ЕУ. Услед тога може се десити да на једном од будућих преговора између Срба и Шиптара које омогућује руски вето али стварно прижељкују САД, Тадић (јер је Коштуница, пошто је одиграо своју улогу „црнца” - отписан) и сам призна независно Косово: нешто у складу с својом обавезом према САД плану, пресекао је „врзино коло” бескрајних преговора, нешто да би испољио своју дужну захвалност Шиптарима што су му омогућили победу на изборима од 20. јануара. Међутим, срећом, те Тадићеве и Ђелићеве прљаве игре (око продаје Косова, победе ДС на изборима, улазак у ЕУ и сопствено признање косовске независности) нису остале непознате премијеру Коштуници. Пошто су те игре, по својој суштини врло комплексне, а како је Коштуници стало да одржи, у погледу Косова, „јединствену” коалицију што је дуже могуће, Коштуница се није отворено супроставио Тадићу, већ само слао сигнале својим „партнерим”, супротне од оних које би они волели да се од њега чују. Први се тако огласио, његов саветник, Александар Симић, изјавом да је и рат један облик борбе да се сачува Косово. Одмах су, наравно, тадићевци скочили - прекршај коалиционог договора! Ово је остало не само без реакције Коштунице, већ се и он лично ускоро сам огласио изјавом којом је ставио у сумњу да ли Србија жели улазак у ЕУ. Казао је, наводно: ако ЕУ жели Србију у свом чланству, може да је добије само као целину тј. у чијем саставу ће бити Косово и Метохија. Најзад је дошла ова контроверзија о уставности Дулићевог акта. Оно што још није поменуто у вези са овом контроверзијом јесте чињеница да су људи из ДСС, који су на крају крајева открили, да је Дулићев акт неуставан, рекли да ће ДСС-ов коначан став о овом Дулићевом акту, донети после седнице СБ УН, која би требало да се одржи 19. децембра. Није тајна да ће, ако СБУН донесе одлуку да се наставе преговори између Срба и Шиптара, ДСС прећи преко Дулићеве неуставности. Свака одлука СБУН другојачија од те, ДСС ће, у најбољем случају по коалицију, јавно изрећи да ДСС неће помагати Тадића на заказаним изборима а, у најгорем случају, да ДСС напушта коалицију и ствара нову с Томом Николићем из Шешељеве Српске радикалне странке (СРС). У сваком случају, оваква једна одлука ДСС, драстично мења све планове о Косову. Највише Тадићеве, али ни САД односно ЕУ планови нису имуни. Последице овог ДСС акта, у овом тренутку, међутим, тешко је сагледати, јер је то потпуно нова игра. ____________________________ (1) Читалац ће и сам увидети да су „аргументи” врло слаби и површни, изузев, можда, бр. 5; али, ево их: 1. Р1244 не спомиње Србију, већ СРЈ 2. Р1244 не обавезује Косово да остане унутар Србије; стога за „надгледану независност” није потребна никаква нова акција СБ УН 3. све што је „неизбежно” - независност Косова је неизбежност - опште је прихватљиво 4. Косово је већ одвојено од Србије, стога, само треба ратификовати постојеће стање 5. искључењем Шиптара, грађана Србије, из референдума о Новом Уставу Србије - Србија је де фацто признала независност Косова 6. Русија злоупотребљава право вета у СБ 7. Косово - „јединствен случај, није преседан” 8. Србија изгубила право на Косово (због Милошевићевих „злочина”.) до „једностраног проглашења шиптарског независног Косова” и ефекта „падајућих домина” којим би САД и ЕУ признале ту „независност”; од могућих још најмање десетак додатих „од” ... „до”- а; и, најзад; „од Србије будућности” „до оне прошлости”. Ово задње „од” ... „до”, међутим, захтева специјалну обраду и предмет је закључног поглавља овог написа. Н. Љотић Текст преузет и листа ИСКРА |
Предходна страна |
