SRPSKA POLITIKA

Političke analize

Izlaganje Ljubomira Kljakića, pomoćnika ministra za Kosovo i Metohiju Republike Srbije

Faktičko stanje i budući status Kosova i Metohije

Izlaganje Ljubomira Kljakića na 67. Rouz-Rot seminaru parlamentarne skupštine NATO, Srbija i Evropa: izazovi intgracije, u organizaciji Parlamentarne skupštine NATO i Narodne skupštine Republike Srbije, Beograd, Dom Narodne skupštine RS, od 25. do 27. oktobra 2007

Poštovana gospođo predsedavajuća, Džejn Kordi

Dame i gospodo,

1. Zadovoljstvo mi je što unutar zadatog problemskog okvira ovog seminara i ove sesije, u obliku osnovnih teza, sa vama mogu da podelim nekoliko ideja o faktičkom stanju i budućem statusu Kosova i Metohije.

2. Razume se, taj zadatak nije lak, naročito imajući u vidu kontekst u kome treba da ga ispunim. Jer, kao što znate, centralno pitanje oficijelnih i neoficijelnih razgovora koji se u međunarodnim političkim, diplomatskim, vojnim i obaveštajnim krugovima, ali i javnosti uopšte, vode ovih dana povodom tekućih pregovora oko budućeg statusa KiM, jeste šta će Republika Srbija uraditi u slučaju koji se proteklih meseci najavljuje praktično svakodnevno. Naravno pogađate, reč je o pretećoj i ucenjivačkoj najavi jednostranog, nezakonitog i secesionističkog proglašenja "nezavisnog Kosova" kao druge monoetničke albanske države u Evropi. Preciznije, reč je o "nezavisnoj državi" koju politički prvaci etničke zajednice kosmetskih Albanaca obećavaju da će proglasiti posle 10. decembra kao svoju državu na 15% teritorije suverene i demokratske Republike Srbije.

3. Razume se, takav ishod nije nužan, ali je zato veoma verovatan. Ne zbog toga što su politički predstavnici etničke zajednice kosmetskih Albanaca već proglašavali "nezavisno Kosovo", bilo je to u Kačaniku 1992, ponajmanje zbog toga što postoje stvarni legitimni istorijski i aktuelni razlozi da se tako nešto dogodi, nego samo zbog toga što verovatnoću za jedan takav ishod potvrđuje, osnažuje i nesumnjivo obezbeđuje politika koju u slučaju kosmetskog čvora vode SAD – konkretno jedna od uticajnih frakcija u vladajućim krugovima te zemlje –svakako od polovine 1998. Verujem kako vašoj pažnji nije promakla izjava Vilijema Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, koji je nedavno, u programu RTS, izjavio kako je odluka da će KiM biti nezavisno doneta ako ne ranije, onda svakako 1999, tokom onih 78 dana nuklearnog rata niskog intenziteta koji su SAD i NATO vodili protiv tadašnje SR Jugoslvije, odnosno Srbije.

4. Istina je da se na osnovu jednog svedočenja, pa makar to bilo i svedočenje ambasadora Montgomerija ne mogu donositi definitivni zaključci, ali je činjenica da nesumnjivu uverljivost tom svedočenju daje aktuelni predsednik SAD, Džordž Buš Mlađi koji je, tokom one spektakularne i kratkotrajne posete Tirani, euforično i razdragano izjavio kako će SAD učiniti sve da Kosovo zaista postane "nezavisno". Aktuelne izjave visokih funkcionera američke administracije, kao i pripadnika jedne od uticajnih frakcija u političkom životu te zemlje, dodatno doprinose verodostojnosti svedočanstva ambasadora Montgomerija, a posebno verodostojnosti obećanja samog predsednika Buša. Kao što je, naime, poznato, gospođa Olbrajt, gospoda Frid, Berns, Lantoš, Holbruk, Abramovic, Bugajski, gospoda iz Međunarodne krizne grupe i drugi ne samo da sa mnogo entuzijazma zagovaraju "nezavisno Kosovo" kao drugu albansku državu u Evropi, nego i obećavaju da će takvu nelegalnu tvorevinu odmah, ili makar veoma brzo, priznati SAD i onaj "savez voljnih" koji za tu priliku SAD budu uspele da obezbede u svetu.

5. Najzad, možda najveći argument u prilog verodostojnosti svedočenja ambasadora Montgomerija, kao i uverljivosti obećanja predsednika Buša, ponudio je sam Marti Ahtisari. Setićete se, to je čovek koji je o svojoj ulozi u okončanju nuklearnog rata niskog intenziteta koji su SAD i NATO vodili 1999. protiv tadašnje SR Jugoslavije, odnosno Srbije, ostavio onu poučnu knjigu Misija u Beogradu. Isto tako, to je i čovek koji je krajem 2006, doživeo zvezdane trenutke globalne slave kao potpisnik i glavni autor projekta Kosova kao idealno "nadgledane nezavisnosti" gde vrhovnu i neprikosnovenu vlast ima NATO. Iako projekat takvog Ahtisarijevog Kosova nije ni razmatran pa sledstveno nije mogao biti ni usvojen, zbog čega je izgubio svoj operativni karakter i postao bezpredmetan, upravo je taj tzv. Ahtisarijev plan, drugo ime za najavljeno "nezavisno Kosovo". Naime, svi glavni protagonisti "nezavisnog Kosova" sa obe strane Atlantika, iz dana u dan ponavljaju kako će to biti idealna zemlja u potpunosti izgrađena u skladu sa svakom odredbom i svim aneksima Ahtisarijevog plana. U Prištini ovih dana čak i donose zakone po spisku i po sinopsisu Ahtisarijevog plana. Ahtisarijev plan je politički manifest međunarodnog saveza koji najavljuje proglašenje "nezavisnog Kosova" koje će, tvrdi se, zasigurno priznati SAD i "savez voljnih". Drugim rečima, program "nezavisno Kosovo" jeste program Kosova kao idealno "nadgledane nezavisnosti" gde vrhovnu i neprikosnovenu vlast ima jedini vojno-politički savez u današnjem svetu. Vojna diktatura ili, da budem blaži, vojna država drugo je ime za tako zamišljeni poredak.

6. Stoga program proglašenja takvog "nezavisnog Kosova" predstavlja i krunski dokaz neuspeha tzv. "novog liberalnog imperijalizma" ili "novog liberalnog kolonijalizma", sa njegovim sholastičkim dosetkama o "rušenju" i "izgradnji" nacija, sa njegovom doktrinom tzv. "humanitarnih intervencija" i "preventivnih ratova" i, naročito, sa njegovim temeljnim principom, principom dvostrukih standarda. Za otvoreni opis i koherentnu interpretaciju ideologije tzv. "novog liberalnog imperijalizma" ili "novog liberalnog kolonijalizma", imamo da zahvalimo Robertu Kuperu, generalnom direktoru za spoljne i vojno-političke poslove Evropske unije koji je neposredno odgovoran Havijaru Solani. Naime, po Kuperu, osnovno svojstvo aktuelnog "trenutka" svetske istorije jeste njegova turbulentnost, konfliktnost i haotičnost. Ovaj haos posledica je činjenice da je današnji svet navodno podeljen na "postmoderne" (SAD, Velika Britanija, Evropska unija, Japan), "moderne" i "predmoderne", odnosno "neuspešne države" (failed states). Uređeni poredak, "novi svetski poredak", kako kaže Kuper, u takav svet mogu i moraju uvesti "postmoderne" države, milom ili silom. Zbog ostvarenja tog velikog ideala – uvođenje poretka u haos – postmoderne države moraju koristiti "ideju dvostrukih standarda", kaže Kuper. Razlog koji u svakom pogledu opravdava ovu principijelnu neprincipijelnost za Kupera je više nego očigledan. "Međusobno, postmoderne države deluju na osnovu zakona. Ali kada imaju posla sa mnogo staromodnijim oblicima države izvan postmodernih granica, Evropljani moraju da se vrate mnogo grubljim metodama ranijeg perioda – sila, preventinvni napad, prevara i sve drugo što je neophodno za one koji još uvek žive u devetnaestovekovnom svetu samodovoljnih država./ U džungli, moramo koristiti zakone džungle." Ovo mesto iz Kuperove knjige Slamanje nacija, The Breaking of Nations (2003), predstavlja samu srž ideologije novog liberalnog imperijalizma. Kao najizrazitije dokaze koji nedvosmisleno potvrđuju da "u džungli moramo koristiti zakone džungle", Kuper posebno navodi glavne "epizode" desetogodišnjeg rata za jugoslovensko nasleđe, rat u Hrvatskoj, rat u Bosni i Hercegovini, slučaj Srbije i, posebno, rat za Kosovo 1999.

7. Međutim, ništa nije dalje od istine nego propagandna tvrdnja da "novi liberalni imperijalizam" predstavlja ne samo nov ideološki, nego čak i nov teorijski koncept međunarodnih odnosa. Upravo je suprotno. Reč je o doktrini subjugacije koja je stara koliko i pisana istorija čovečanstva. Tako, na primer, Kuperova "predmoderna", odnosno "neuspešna država" (failed state), ona "džungla" koja navodno prisiljava "postmoderne" države da i same koriste "zakone džungle" kako bi planetarni haos uredile po načelima "postmodernog" svetskog poretka, nije drugo nego savremena varijacija osamnaestovekovne doktrine o "neorganizovanim teritorijama", odnosno "varvarskim" zemaljama koje su res nullis, ničija stvar, pa su, upravo zbog toga, više nego podobne da u skladu sa tada važećim međunarodnim pravom i u skladu sa visokim idealima "hrišćanstva" i "civilizacije" budu "pošteno" podeljene i kolonizovane između dve ili više uređenih hrišćanskih država. Ova res nullis, ničija stvar, danas je Republika Srbija, suverena i demokratska zemlja koja u skladu sa današnjim visokim idealima "hrišćanstva" i "civilizacije" treba da bude "pošteno" podeljena i kolonizovana između dve ili više uređenih "postmodernih" država.

8. Ipak, sledimo li logiku događaja koje zahvaljujući Kuperovoj otvorenosti i akribičnosti možemo videti i razumeti jasnije, neće nam biti teško da slučaj KiM, svakako od 1998 – ako ne i od ranije – smestimo tamo gde i pripada. To je, naime, jedan gigantski "postmoderni" politički, vojni, ekonomski i svaki drugi eksperiment dekonstrukcije i rekonstrukcije in vivo, eksperiment "kreativne destrukcije" kako bi rekao Šumpeter. Ovaj eksperiment "fleksibilne reciklaže" samo što nije izmakao svakoj kontroli. Njegov jedini stvarni, opipljivi i merljivi rezultat jeste to što je ljudsku patnju i bol multiplikovao do neslućenih razmera.

9. Ovo potvrđuju sve raspoložive činjenice o faktičkom stanju prilika tokom osmogodišnjeg perioda u kome se KiM uređuje unutar okvira, često tumačenog na tzv. "kreativan i veoma fleksibilan" način, okvira koji je definisala Rezolucijom SB UN 1244, dakle od 10. juna 1999. do danas, 26. oktobra 2007. Ove činjenice su neumoljive. Evo nekoliko primera. Do juna 1999. na KiM je živelo 372.444 pripadnika srpskog naroda, kao i pripadnika drugih diskriminisanih etničkih zajednica; od juna 1999, u albanskoj kampanji sistematskog etničkog nasilja i etničkog čišćenja, preko 250.000 Srba i pripadnika drugih diskriminisanih etničkih zajednica proterano je sa KiM; preko 50.000 radnika srpske nacionalnosti ostalo je bez posla, a samo iz sistema proizvodnje električne energije na KiM proterano je oko 8.000 inženjera, tehničara, menadžera i drugih radnika srpske nacionalnosti; od 423 naselja na KiM gde su živeli do juna 1999, Srbi su u kampanji etničkog čišćenja u potpunosti proterani iz čak 312 naselja; od 10. juna 1999. do 31. decembra 2006, na KiM je izvršeno 7.108 etnički motivisanih napada na Srbe i pripadnike drugih diskriminisanih etničkih zajednica, od čega je 4.769 napada klasifikovano u kategoriju terorističkih; ubijena su 662 lica (558 Srba, 104 pripadnika drugih diskriminisanih etničkih zajednica), kidnapovana je 1.091 osoba (861 Srba, 230 pripadnika drugih diskriminisanih zajednica), teže je povređeno 960 osoba, porušeno ili na druge načine oštećeno 17.736 stambenih i pomoćnih objekata, opljačkano 18.557 kuća, srušeno, oskrnavljeno ili opljačkano 119 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve, porušeno ili oštećeno 122 pravoslavna groblja, porušeno ili oštećeno 24 kulturno-istorijska spomenika i protivpravno zauzeto i prisvojeno oko 30.000 stanova i kuća čiji su vlasnici Srbi i pripadnici drugih etnički diskriminisanih zajednica; za ove zločine, prema raspoloživim podacima, do sada je procesuirano i osuđeno samo 18 počinilaca; u novom talasu antisrpskog albanskog nasilja, za vreme pogroma 17. marta 2004, prognano je i ostalo bez domova novih 3.870 lica, ubijeno je 18 Srba, ranjeno 143, etnički očišćeno 6 gradova i 9 sela, uništeno 935 kuća i 10 društvenih objekata, spaljeno 35 crkava i manastira SPC i oskrnavljena 3 srpska pravoslavna groblja; godine 2004. prognani Srbi i pripadnici drugih diskriminisanih etničkih zajednica podneli su preko 17.000 tužbi sudovima na KiM (koji rade u okviru privremenih institucija) za naknadu štete nad nepokretnom imovinom, ali do danas nadležni sudovi nisu pokrenuli ni jedan jedini postupak protiv počinilaca. Od izbijanja tekućeg ciklusa kosmetske krize i juna 1999. do juna 2004. registrovano je ukupno 226.147 interno raseljenih lica sa KiM koja duže od šest godina žive u Republici Srbiji i Crnoj Gori, od čega je 68% Srba, 12% Roma i 8% Crnogoraca; do danas, prema podacima UNHCR-a, od preko 250.000 prognanih, na KiM se vratilo svega 16.452 lica, odnosno jedva 7% od ukupnog broja prognanih; trenutno, na KiM živi 146.297 Srba i pripadnika drugih diskriminisanih etničkih zajednica; ovi ljudi žive u uslovima apartheida. To je jedan aspekt dramatično turobne kosmetske scene.

10. Isto tako, posle osam godina primene "postmodernog" koncepta "slamanja nacije – izgradnje nacije" pod međunarodnom upravom na KiM, ni drugi aspekti turobne kosmetske stvarnosti nisu se pomerili napred. Naprotiv, pogoršani su. Ovu notornu činjenicu nije mogao da ignoriše čak ni najnoviji, oktobarski, inače optimistički intoniran i pun poleta izveštaj g. Joahima Rikera, aktuelnog Visokog predstavnika Generalnog Sekretara OUN na KiM. Na primer, u odeljku Ekonomija, # 15, strana 5, tog izveštaja govori se o "još uvek nedostatku električne energije", o "niskom nivou kapaciteta javnih ustanova", kao i o nedostatku "adekvatnih veština na tržištu rada". Ove konstatacije, da dodam stidljive konstatacije, predstavljaju, iako nevoljno, priznanje da UNMIK administracija sa njenim privremenim ustanovama lokalne samouprave ne samo da nije pomerila stvari sa mrtve tačke, nego je doprinela da se one dramatično pogoršaju u periodu od 1999. do danas, uključujući ovde i tri poslednja meseca na koje se odnosi izveštaj za SB OUN. Iako je to tako, ipak se u istom izveštaju, u odeljku Upravljanje, sa mnogo sasvim ispraznog optimizma i doktrinarnog samozadovoljstva konstatuje kako se "napredak nastavlja u oblasti upravljanja na centralnom nivou". Ova tvrdnja potpuno je neosnovana. Naime, ne može biti reči o bilo kakvom napredku ukoliko tzv. "centralni nivo" neke uprave, a to znači vrh neke vlasti, nije u stanju da za sedam godina stabilizuje proizvodnju električne energije, ukoliko se nedvosmisleno priznaje da posle sedam godina vršenja vlasti na nekoj teritoriji ta ista vlast ima problem sa "niskim nivoom kapaciteta javnih ustanova", kao i nedostatkom "adekvatnih veština na tržištu rada". Činjenica da je od 1999. sa KiM proterano 50.000 obrazovanih i iskusnih profesionalaca u različitim oblastima koji su pretežno Srbi, ali i pripadnici drugih diskriminisanih etničkih zajednica, u ovom izveštaju se ignoriše i ne pominje. Ekonomija KiM, svakako, nije među onima koja se može oporaviti posle takvog gubitka izazvanog radikalnim etnički motivisanim nasiljem.

11. Opšta posledica tog nasilja jeste nasilna promena etničke strukture na KiM. Ni u ovom izveštaju Joakima Rikera, kao ni u ranijima, o nasilnoj promeni etničke strukture nema ni pomena. Reč je, međutim, o demografskoj ofanzivi i demografskoj agresiji koja je eksplodirala posle 10. juna 1999. Trenutni rezultat ove demografske agresije jeste takav da, na primer u Prištini, gde je 1998, prema procenama (poslednji popis celokupnog stanovništva na KiM izvršen je 1981; popis iz 1991. albanska etnička zajednica je bojkotovala) živelo oko 225.000 ljudi, među kojima i oko 45.000 Srba i pripadnika drugih etničkih zajednica koje su proteklih godina diskriminisane, danas živi oko 550.000 stanovnika, a grad je potpuno albanizovan. Naime, procenjuje se (procene UNMIK-a, kao i lokalnih privremenih institucija) da od oko 550.000 stanovnika u Prištini, Albanci danas predstavljaju apsolutnu većinu od preko 98%. Srpska, romska, jevrejska i druge diskriminisane etničke zajednice potpuno su iskorenjene iz glavnog grada KiM.

12. Ova veštačka populaciona eksplozija (za osam godina broj stanovnika Prištine porastao je za oko 325.000, sa oko 225.000 na cca. 550.000) predstavlja jednu po svemu ekscentričnu pojavu u savremenom svetu. Ona se naime odigrala u Prištini, glavnom gradu pokrajine u kojoj već osam godina nema dovoljno električne energije, u kojoj postoji hroničan problem proizvodnje pijaće vode i hrane, u kojoj postoji "nizak nivo kapaciteta javnih ustanova", nedostatak "adekvatnih veština na tržištu rada", u kojoj privreda faktički ne funkcioniše, obrazovanje je u rasulu, a stopa nezaposlenosti je preko 60%. Odakle su došli svi ti ljudi? Ovde se otvara problem tzv. ilegalnih migracija i ne-državljanstva. Pitanje ilegalnih migracija do danas je ostalo bez bilo kakvog odgovora. Danas, naime, niko ne zna koliko ljudi zaista živi na KiM. Niti odakle su svi oni došli. Slobodne procene različitih ustanova privremenih institucija i UMNIK-a, kreću se od oko 2,5 miliona do 1,700.000. Razlika u ovim procenama je čitavih 800.000!

13. Zaokruženu sliku stvarnog stanja činjenica na KiM, upotpunjuju brojni verodostojni izveštaji različitih međunarodnih ustanova, organizacija i pojedinaca. Da ovde pomenem izveštaje o stanju ljudskih prava na KiM Mareka Novickog, poverljive izveštaje NATO o strukturi i razmerama kriminalne industrije i korpupcije na KiM, izveštaj koji je berlinski Institut za evropsku politiku uradio za potrebe nemačkog Ministarstva odbrane u januaru 2007. gde se o KiM govori kao o "crnoj rupi" Evrope, "kriminalnoj državi" ili "zarobljenoj državi", zatim skorašnji izveštaj MMF-a u kome se izričito kaže da se Kosovo ne može smatrati održivom ekonomijom, niti će to postati za mnogo godina u budućnosti, najnoviji izveštaj EUPT-a gde se govori o širenju islamskog ektremizma i nepostojanju kapaciteta koji bi se na KiM suprotstavio toj pojavi. Na ovom mestu treba pomenuti i svedočenje generala Fabia Minija, zatim članke Majkla Mečera, jednog od ministara britanske laburističke vlade sa najdužim stažom (1997 - 2003), kao i Gregori Klarka, australijskog diplomate, političara i univerzitetskog profesora koji je u uglednom The Japan Times 2. jula 2007, objavio veoma zapažen članak Serbia owed justice in Kosovo, u kome kritikuje politika OUN, SAD i međunarodnih institucija na KiM... itd.

14. Svi dostupni izveštaji o stanju prilika na KiM, naročito o stanju prilika unutar albanske etničke zajednice, saglasni su da je duboka strukturalna kriza osnovno svojstvo tog društva: urušena ekonomija koja životno zavisi od međunarodnih donacija i porodičnih doznaka iz inostranstva, stopa nezaposlenosti od preko 60%, endemsko nepoštovanje zakona i pravnog poretka, industrija kriminala i korupcija, represivni i militarizovani socijalni prostor, kultura straha, netolerancije, agresije i međuetničke mržnje, getoizacija diskriminacija manjinskih etničkih grupa, naročito Srba i nasilje koje se nad njima sistematski vrši, apsolutna bezperspektivnost, posebno mladih generacija.

15. Drugim rečima, činjenice nedvosmisleno potvrđuju da je u ovom "postmodernom" socijalnom eksperimentu gigantskih razmera tokom proteklih osam godina prostor KiM zaista tranasformisan u "crnu rupu", "kriminalnu državu" ili "zarobljenu državu" na teritoriji Republike Srbije i u samom srcu Evrope. Plan da se proglasi "nezavisno Kosovo" ima za cilj da obezbedi međunarodno-pravni legalitet takvoj tvorevini i njenim glavnim arhitektama i protagonistima sa obe strane Atlantika. Sa svim bezbednosnim, političkim, moralnim i drugim teškim posledicama za region, čitav kontinent, druge krajeve sveta, međunarodni poredak i međunarodne odnose uopšte.

16. Ovakvo stanje zahteva kompleksno rešenje. Samo socijalno inventivan i odgovoran pristup kosmetskoj krizi može dovesti do delotvornog i dugoročno održivog rešenja. Takvo rešenje ponudila je i za njega se svim svojim kapacitetima bori Republika Srbija. To je koncept suštinske autonomije, najbolja ponuda koju je albanska etnička zajednica na KiM ikada dobila i najbolja ponuda koju će ikada dobiti. Na žalost, i uprkos notornim činjenicama, zaglušujuća je propaganda programa "nezavisnog Kosova" koji se temelji na "jednostavnom" fundamentalističkom programu "nezavisnost ili rat". Kao što je već rečeno, ovaj socijalno neinventivni i neodgovorni, a moralno neodrživi program ucene i nasilja, zastupaju svi protagonisti "nezavisnog Kosova". Evropa i svet već su doživeli strukturalno identičnu situaciju, tzv. Minhenski sporazum iz septembra 1938. Zato su za budući status KiM, ali i međunarodni poredak uopšte, od vitalnog značaja odluke koje će doneti EU, SAD, Rusija i svi drugi akteri na sceni svetskih poslova, uključujući ovde i NATO, razume se. Srbija je svoj stav u ovoj stvari izložila javno, otvoreno, principijelno i bez ikakvih skrivenih namera. Ukoliko taj stav bude ignorisan u prilog "nezavisnog Kosova", duboka kriza postaće trajno svojstvo međunarodnog poretka, čitav svet biće zahvaćen njenim haotičnim tokom, akceleracija nepovoljnih tendencija nastaviće se i produbiti, EU će se suočiti sa dubokom krizom vlastitog identiteta i vlastitih institucija, odnosi između SAD i Rusije pogoršaće se, instituti međunarodnog poretka biće ozbiljno, možda i nepovratno narušeni, Srbija će, razume se, biti prinuđena da preduzme sve one mere koji za takve situacije stoje na raspolaganju svakoj suverenoj i demokratskoj državi u savremenom svetu, a "nezavisno Kosovo" postaće još jedno krizno žarište za čije će saniranje biti potrebne decenije, ako ne i čitavih 100 godina.

17. Iako je, videli smo, ovakav rasplet verovatan, on razume se nije i nužan. Hoće li se vektori koji utiču na događaje promeniti i hoće li čitav ritam zbivanja biti preusmeren u pravcu za koji se zalaže Srbija, ali ne samo Srbija, ostaje da se vidi. Ta mogućnost je, uostalom, isto tako verovatna ne, međutim, i nužna. U svakom slučaju, od odluka koje su već donete, koje se upravo donose ili će se doneti koliko sutra, zavisi naša zajednička, kratkoročna i dugoročna perspektiva i naši ljudski izgledi uopšte.

______________________________________________

[1] Izlaganje na 67. Rouz-Rot seminaru parlamentarne skupštine NATO, Srbija i Evropa: izazovi intgracije, u organizaciji Parlamentarne skupštine NATO i Narodne skupštine Republike Srbije, Beograd, Dom Narodne skupštine RS, od 25. do 27. oktobra 2007; Sesija II, Kosovo i Metohija: Ka konačnom statusu, petak 26. oktobar 2007; u okviru ove sesije, po redosledu nastupa, govornici su bili: Stiven P. Šuk (Stephen P. Schook, penzionisani general armije SAD, Glavni zamenik specijalnog predstavnika GS UN na KiM, UNMIK-Kosovo, PDSRSG - Principal Deputy Special Representative of the UN General Secretary-General in Kosovo), Jonas Jonson (Jonas Jonsson, šef Međunarodne civilne kancelarije, Specijalni predstavnik pripremnog tima EU, UNMIK-Kosovo, ICO, EUSRPT - EU Special representative preparation Team in Kosovo) i Ljubomir Kljakić, pomoćnik ministra za KiM u Vladi Republike Srbije; predsedavala je Džejn Kordi (Jane Cordy, Kanada, član Liberalne partije, član Parlamentarne skupštine NATO). U diskusiji povodom saopštenja Ljubomira Kljakića učestvovali su: Nikolaj Kondratenko i Viktor Alsnis (Ruska Federacija), Jonas Jonson, Brus Džons (Bruce George, Ujedinjeno Kraljevstvo, potpredsednik Parlamentarne skupštine NATO), Andrea Čelino (Andrea Cellino, zamenik generalnog sekretara NATO za partnerstvo i spoljne odnose), Stefen Elgersa (Steffen Elgersma, NATO), Stiven P. Šuk, kao i Đankarlo Đorđeti (Giancarlo Giorgetti, Italija, Liga za sever, član Parlamentarne skupštine NATO).

Predhodna strana

Štampa