Предходна страна

Лични став и понашање царице Милице као историјски доказ издаје њеног зета Вука Бранковића у Косовској битки на Видовдан 28 јуна 1389 године.

Удовичко срце

Удовичко срце царице Милице није могло да прихвати да погинулог косовског јунака Лазара до свог вечног пребивалишта прати неко ко у борбу на Косову пољу није ни ушао. Удовичко срце није могло да прихвати да уз погинулог јунака буде неко ко га је у пресудном боју издао
 

Муж јој је погинуо предводећи српску војску на Видовдан 1389. године, а његово тело било је сахрањено у цркви у Приштини.

Тачно две године после страшног боја, кнегиња ( по некима царица ) Милица измолила је од турског цара Бајазита да тело свог погинулог мужа пренесе на место које јој је драже, да на њему мирно почива.

Бајазит је дао одобрење, а на ту вест удовица је опремила сина Стефана, да са пратњом и уз све почасти, како доликује владару Србије, тело кнеза Лазара пренесе из Приштине.

Поворка је кренула из Крушевца, а уз сина Стефана, у њој је била и Милица. Када је поворка стигла на место које се сматрало границом дела Србије којом се владало из Крушевца и територије Косова, којом се владало из Приштине, Милица је стала и, уз неколико пратилаца, остала да ту чека тело свог мужа Лазара.

Стефан Лазаревић наставио је пут до Приштине. Тамо га је дочекао његов зет Вук Бранковић, заповедник Косова. У Вуковом присуству Стефан је узео очево тело из цркве и кренуо натраг. Поворци се придружио и Вук Бранковић, а, када се поворка приближила граници његове територије са територијама свог погинулог таста и његове удовице, Бранковић се зауставио, опростио од Стефана и вратио у Приштину.

Тек када је поворка прешла на још увек српску, територију којом се управљало из Крушевца. Удовица Милица дочекала је тело свог јуначки погинулог мужа, исплакала се над њим, и онда, са поворком наставила према вечном почивалишту кнеза Лазара.

Вук Бранковић био је рођени зет кнеза Лазара и његове удовице Милице. По свим правилима и народним обичајима, он је, заједно са Стефаном и Милицом, требало да до краја прати тело свога таста Лазара. Вук то није учинио, јер је, прећутно или јавно, против тога била његова ташта Милица.

Удовичко срце није могло да прихвати да погинулог јунака прати неко ко у борбу на Косову није ни ушао. Удовичко срце није могло да прихвати да уз погинулог јунака буде неко ко је пред битку задрхтао и повукао се корак назад. Удовичко срце није могло да прихвати да уз погинулог јунака буде неко ко га је........

Има много историчара који већ вековима тврде да Вук Бранковић није издао Србе на Косову. Они чак налазе доказе за ту тврдњу.

Ја мислим да је Вук Бранковић издао на Косову на Видовдан 1389. године, а најбољи доказ за то је опис преноса Лазаревих моштију из Приштине, сачуван у књизи најзнаменитијег српског историчара Стојана Новаковића “Срби и Турци”.

Син Стефан, будући велики државник и мушкарац, морао је да поднесе сусрет са Бранковићем, макар само због тога да би заштитио мајку од болног чина. Удовица Милица, храбра и снажна жена, сусрет са зетом издајицом можда је могла да поднесе, али, очигледно, није желела.

Можда је тај потез учинила баш због нас, да нам и сада, после толико векова, покаже какав је узор понашања, а какав човек не сме да буде. На једној страни био је Лазар, а на супротној, Вук.

У тешкој ситуацији око судбине Косова на светској политичкој ветрометини, опис преноса Лазаревих мошти могао би да буде корисна лектира многима.

Царица Милица
Кнегиња, или, како је народна песма назива, царица Милица, припада светородној лози Немањића. потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука Вукановог сина Димитрија, кога под монашким именом Давид Српска црква светкује као светитеља 07. октобра. Кћи је кнеза Вратка, у народној традицији познатог као Југ Богдан. Рођена око 1335. године, удата је око 1353. за кнеза Лазара Хребељановића, а историј-ски је видљива у најстрашнијем тренутку српске историје - после косовске погибије, када је одлучно и мудро водила државне послове уместо малолетних синова Стефана и Вука.

За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". По кнежевој погибији се замонашила и добила име Јевгенија, а пред крај живота је примила велику схимну и добила име Јефросинија. Великосхимницу Јефросинију, заједно са деспотом Стефаном, Српска православна црква светкује 19. јула (1. августа).

У српској историји је кнегиња Милица прва жена која је, са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник, када је код султана Бајазита 1398. године деловала по питањима свога сина Стефана Лазаревића и издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је оставила траг и у српској књижевности (Молитва матере и Удовству мојему женик), па се с разлогом сматра да су од ње књижевни дар наследила деца јој кнегиња Јелена Балшићка и умни песник Деспот Стефан.

Умрла је 11. новембра по старом календару 1405. године и сахрањена је у својој задужбини манастиру Љубостињи.

Пише: Драган Миленковић

  Штампа