Предходна страна

Од ministara inostranih poslova Hansa van den Bruka do Maksima Verhagena holandska spoljna politika je kontinuirano neprijateljska prema Srbiji

Зашто је Холандија против Србије

Неславна улога холандског батаљона у Младићевом заузимању Сребренице нанела је тешке трауме националном поносу и осећању моралне супериорности Холандије па Hans van den Broek а сада и Maxime Verhagen изражавају приметну нетрпељивост када су Срби у питању.

„Уколико Србија жели европску будућност, мора сарађивати у хапшењу Ратка Младића, особе која је одговорна за једини геноцид у Европи након Другог светског рата”. Тако је гласио одговор холандског министра спољних послова Максима Ферхагена (Maxime Verhagen) словеначком колеги Димитрију Рупелу, који је прекјуче дошао „на ноге” колеги у Хагу, не би ли издејствовао сагласност холандске владе да Србија и пре изручења преосталих хашких бегунаца потпише Споразум о асоцијацији и придруживању са Европском унијом.

Отишао је необављена посла. И пре смо знали да је Холандија у све ужем кругу земаља које представљају неку врсту „фронта одбијања” у односу на Србију, односно које су непопустљиве у тумачењу европске политике условљавања према нашој земљи. Већина европских држава данас је, наиме, склона да Србији „прогледа кроз прсте” и да ћутке пређе преко чињенице да крунски услов за „потпуну сарадњу са Хагом” још није испунила.

Како је Холандија постала тврда струја у Европи када је Србија у питању?
Ферхаген је, наравно, алудирао на злочин у Сребреници 1995. године када су, према тврдњама међународних организација, Младићеви војници убили близу осам хиљада босанских муслимана. На питање да ли је могуће да Холандија промени став, ако нови главни тужилац Трибунала Серж Брамерц оцени да Србија сарађује и без хапшења Младића, Ферхаген је одговорио да о потписивању споразума „не одлучује тужилац, већ Савет министара ЕУ”, али да ће сваки тужиочев став бити узет у обзир.

Тако испада да кључ уласка Србије у Европску унију у овом тренутку држи мала Холандија.

Зашто је тако делимично је објаснио холандски министар за Европу Франс Тимерманс, који у интервјуу јучерашњем броју бриселског дневника „Соар” каже да је Хаг „светска метропола међународног права” због присуства више међународних судова.

„Имамо одређену одговорност према функционисању тих институција. Такође, постоји веома мучна ситуација везана за Сребреницу, која се дотиче свих Холанђана. Чињеница је да ти „злочини“ којима су Холанђани били сведоци имају директан утицај на наш став по питању ратних злочина у Југославији”, нагласио је холандски министар за Европу.

И заиста, у историји је остало забележено да се највећи „злочин“ не само у босанском рату већ и на читавом подручју сукоба у бившој Југославији десио тако рећи наочиглед холандских војника.

Те 1995. године, холандски батаљон у коме је било тек нешто више од стотину лако наоружаних војника био је задужен за обезбеђивање заштићене зоне Сребренице, али ништа нису предузели да и заиста заштите муслиманско становништво када је српска војска под командом Ратка Младића почела напад на Сребреницу. Улога државних органа Холандије и њених војника у ономе што се дешавало у заштићеној зони дуго је оптерећивала тамошњу јавност. Влада је оптуживана да је на милост и немилост оставила своје војнике иако је знала да они нису тако рећи никакво обезбеђење становништву Сребренице и да су лака мета Младићевој војсци.

Тек седам година касније, 2002. године холандска влада је због овог догађаја поднела оставку, образлажући то као високоморалан чин људи који прихватају и део своје одговорности за пропуштање да се спречи злочин. Међутим, у делу јавности оставка владе на чијем је челу био Вим Кок, није се третирала као посебно етичан потез будући да јој је рок ионако истицао кроз два месеца.

Догађаје у Сребреници по налогу холандске владе пуних шест година истраживао је и тамошњи Институт за документовање рата (НИОД). Међутим, када је представио свој извештај, иначе сачињен на неколико хиљада страна, изазвао је разочарање код многих, посебно у Босни и Херцеговини, али и у Хашком трибуналу који је оптужницу против Слободана Милошевића за геноцид засновао на случају Сребреница. Историчари који су радили за овај Институт закључили су да одговорност за пад Сребренице и покољ муслимана подједнако деле сви који су доносили одлуке, од УН до холандског војног врха. У извештају се најоштрије критикује војни врх земље за прикривање информација о стварном стању ствари пошто су поверљиве податке добијали од ЦИА-е.

У извештају се, такође, каже да би „прекомерно насиље масовних убистава после пада Сребренице могло навести на закључак да су Срби одговорни за највећи део насиља. То би било уско ограничено гледиште”. За Муслимане се каже да су били у слабијем војном положају, али су „свеједно били неспремни на компромисе”, „намерно су саботирали преговоре”, те да су били опструкционаши у трагању за мирним решењем и да је можда био у праву Радован Караџић када их је оптуживао да су одговорни за нападе на Маркале у августу 1995. године. У извештају се напомиње и да је слика у медијима после пада Сребренице потпуно црно-бела (Срби су злочинци, а Муслимани су жртве), али да тај утисак није делила већина припадника Дачбата те да су за време своје службе видели један другачији свет у енклави. Хашки трибунал није имао разлога за задовољство јер је седам хиљада страница дуг извештај, на којем је радила мала армија историчара и других експерата, садржавао и закључак да намера да се сребренички мушкарци побију није постојала пре него што је Младићева војска 11. јула заузела Сребреницу, и да Милошевић о тој намери није консултован, нити је са њом био упознат.

Трауму у националној свести Сребреница је произвела због тога што су се Холанђани, који о себи воле да мисле као о високомморалним припадницима европске заједнице народа, чија се спољна политика заснива пре свега на етичком приступу, суочили са видео снимцима својих војника како банче у Загребу после пада енклаве, са призором Тома Кареманса, команданта холандског батаљона, који се изљубио са Младићем и од њега примио поклон за супругу...

Кареманс је на конференцији за новинаре у Загребу, пре него што су на видело изашла масовна убиства Муслимана, рекао да у Сребреници није било „ни добрих ни лоших момака”. Истраживачи НИОД-а су закључили да је он хтео рећи да „нису само босански Срби испољавали екстремну агресију и насиље”, што је поткрепљено тврдњом да су војници Армије БиХ спалили 192 српска села и побили њихове житеље. Тада је за Младићеву војну операцију заузимања Сребренице холандски командант рекао да је била „веома коректна”.

Холандско осећање понижења, међутим, датира још из фрустрације бившег премијера Ханса ван ден Брука, који се није прославио када је 1991. године покушао да помири завађене стране у грађанском рату који је избио у СФРЈ. У августу те године чак га је и „Њујорк тајмс” критиковао због „недипломатске горчине” коју је испољио када је српску страну експлицитно окривио за пропаст мисије европске „тројке”. Учинио је то тек кад је из Београда долетео на аеродром Шипхол у Амстердаму, док претходно у Београду није хтео да се изјасни о томе кога сматра кривим. Холандија је ускоро почела да предњачи међу земљама које су биле интервенционистички настројене у односу на Београд, а то је директно довело до одлуке Хага да у Сребреницу пошаље стотинак војника, слабо обучених и припремљених за заштиту „заштићене зоне” која је само по називу била „заштићена”.

Сребреница је потом докусурила холандску илузију да је улога северне државе у туђим ратовима увек високоморалне природе. Аутори НИОД-овог извештаја су иронично приметили да је холандски приступ био „морализаторски” од почетка, и подругнули су се склоности холандских политичара да верују да је моралније „нешто предузети” у туђим сукобима, него остати по страни. Цитиран је и један холандски експерт из области међународног права, који је почетком двадесетог столећа тврдио да је Холандија због своје „моралне супериорности и одсуства задњих намера” најпогоднија земља на свету да изнедри „светску војску”.

Најболнија епизода у ближој холандској историји
Пад Сребренице, после којег је уследио геноцид, најболнија је епизода у недавној историји Холандије и због тога та земља тако упорноинсистира, без обзира на то шта мисли већина чланица ЕУ, да се Ратко Младић и Радован Караџић нађу у Хагу и да то буде услов за потписивање споразума између ЕУ и Србије, рекао је за Би-Би-Си сарадник холандског Института за међународне односе Дик Лердајк.

Лердајк је рекао да се холандска влада тако поставила због традиције у поштовању права и због улоге коју је Холандија имала у паду Сребренице.

„Све док су људи попут Караџића и Младића на слободи, такав став мора да наиђе на разумевање. Не само Холанђанима, већ и целој међународној заједници, потпуно је неприхватљиво то што су петнаест година после пада Сребренице њих двојица и даље у бекству. Њихово изручење Хашком суду је кључно за смиривање духова на Балкану. Суштина поменутог холандског става јесте да Караџић и Младић на било који начин морају да се нађу пред лицем правде”.

Лердајк је рекао да сумња да Холандија може да смекша и ублажи став према склапању ССП са Србијом.

„Ово није први пут да холандска влада заузима овакво становиште, и заиста бих био изузетно изненађен уколико би се до краја јануaра такав став Холандије променио”.

Јелена Церовина

  Штампа