Антисрпско деловање бивших
чланова партије
Ратници лажне револуције
 •
Бивши чланови
Партије држе све полуге моћи у Србији
•
Идеолошка хидра без упоришта у народу
•
Узроци антисрпског деловања
•
Псудоеволуција и њени ратници
•
Уништавање упоришта отпора
• Моћ
над народом и моћ народа
•
Поруке о одговорности
•Улога
оних који су били чланови Партије, а нису изгубили национални идентитет
Средином прошлог месеца, у веома гледаној емисији наранџасте телевизије,
вођен је занимљив разговор између четничке унуке и новинара, бивших
чланова Партије, а сада најрадикалнијих бораца за “демократско уређење
медијског простора Србије” и критичара традиционалистичког односа
српског народа према многим друштвеним догађајима у окружењу.
Најинтересантније је било објашњење новинара како су постали чланови
Партије и шта су радили док су то били. Ако им је веровати, они су у
Партију учлањени присилно, али су имали храбрости да у њој делују
опозиционо и да се боре за успостављање демократије, људских права и
слобода, јер свега тога, подразумева се, није било док је њихова Партија
била на власти.
За оне који се још увек сећају методологије рада Партије, прича је
невероватна, тако да би најбоље било да се за све, “насилно” учлањене у
Партију, објаве њихове молбе за пријем, образложења одлука о пријему и
својеручно писане аутобиографије.
С обзиром да људи, због различитих разлога, мењају своје идеолошке и
политичке ставове, чињеница о радикалној промени код назначених новинара
не би заслуживала посебну пажњу да није један од многобројних примера
феномена организованог антисрпског деловања бивших чланова Партије.
Они су, на таласу “демократске револуције” од пре пет година, веома брзо
преузели све полуге моћи у држави и креирају будућност српског народа
примерену улози коју су одредили глобалистички центри моћи за мале и
тешко прилагодљиве народе. Да је круг потпуне контроле српског народа
чврсто затворен, показује и анализа позиција на којима се тренутно
налазе бивши чланови партије.
Председници, министри, заменици, директори агенција, фондова и
институција, бивши партијци, својим непосредним деловањем, без обзира да
ли се ради о одлучивању или запостављању обавеза, здушно раде на
реализацији пројекта свођења Србије на предкумановску територију.
Наравно, он је прекривен пропагандном маглом о европеизацији и евро-атлантизацији,
где “границе нису битне и нема међусобно сукобљених држава и народа”.
Мада, упркос
овим
ставовима,
постаје све јаснији и
видљивије
преко
будућег решавања “коначног статуса Косова” и интернационализације
“проблема међунационалних односа” у Војводини,
да није тако.
Стога
се поставља
питање, шта се то десило са “партијцима” српске националности, ако се
има у виду да су њихови другови,
из
других
нација,
постали вође сепаратистичких покрета за насилно стварање националних
држава, перјанице националних програма и идеолози антисрбизма? Јесу ли
икада били свесни свог националног идентитета и да ли им је он ишта
значио?
Преварени
самоуправљачи
Већина пљачкаша народне имовине, сада најбогатијих људи у Србији, су
донедавно били чланови Партије или су деца високих партијских
функционера. Њихова садашња страначка активност или политичка
апстиненција нису битне за разумевање идеолошке трансформације. Шта се
то десило са директорима државних и друштвених предузећа који су требали
да штите и чувају народну имовину, те су први насрнули на њу? Зашто су
“борци за интересе радничке класе” исту претворили у сопствено робље?
Како су самоуправљачи преварени, опљачкани и обесправљени?
На челу највећег броја невладиних организација су бивши чланови Партије
и ту ништа не би било спорно да велики број стручњака и аналитичара не
упозорава да невладине организације имају улогу политичких субјеката
који, у партнерству са странкама, врше власт уз одлучујући утицај у
неким најбитнијим друштвеним системима. У нормалним државама то је
недопустиво. Некадашњи “борци за националну и социјалну једнакост” су
постали контрареволуционари по критеријумима њихове Партије, јер се
залажу за неолиберални капиталистички систем потпуне обесправљености и
максималне експлоатације људи, и псеудоеволуционари јер учествују у
дехуманизацији сопственог народа. Питање је зашто су се “борци” за
самоуправљање и самоуправљачи на делу претворили у промотере бесправља?
Да ли је новац којим их још увек обасипају глобалистички центри моћи,
цена њихове антисрпске острашћености? Нису ли и они сами постали проста
радна снага у сфери промишљања као преносиоци туђих закључака и ставова?
У одбрамбено-безбедносном систему на свим важним функцијама, почев од
врховног командног тела, преко руководећих места у Министарству одбране,
до командних структура у Генералштабу и оперативним саставима војске су
бивши чланови Партије. Нормално је што су у условима вишестраначја,
између професије и политичког ангажовања, изабрали ово прво, у чему им
је помогла и Партија својим самоукидањем. Међутим, није нормално што се
у садашњим условима одричу универзалних професионалних војничких
вредности, као што су част, понос због припадности војсци и народу,
оспособљеност, одлучност, непоколебљивост, одговорност, спремност на
жртвовање, поштење и многе друге. Наиме, Партија којој су донедавно
припадали, је управо потенцирала значај поменутих вредности и по томе се
није битније разликовала од управљачких структура у другачијим
политичким системима. Шта се то десило са бившим партијцима и зашто
сопствено подаништво и удвориштво покушавају да претворе у облик свести
припадника војске, критеријум професионалне успешности и услов
напредовања у војној хијерархијској вертикали? Зашто су, са војне тачке
гледишта небитна знања, као што су познавање енглеског језика, вештине
преговарања и друга, претворили у најбитније услове за позиционирање
официрског кадра? Зашто су у васпитно-образовном систему елиминисали
војну историју и сврстали је у садржај тактике и оператике?
Ако је то део обрачуна или рашчишћавања са прошлошћу, хоће ли, ако
заборав надвлада историјске чињенице о нама, наши официри почети да
изучавају војне акције наметања “демократије и слободе”, укључујући и
онострану истину о “милосрдном анђелу”? Зашто су, они најревноснији
учесници у разбијању војске и њеном претварању у протоколарну скупину,
без моћи, сем дела намењеног за обављање најамничких послова најнижег
реда на територијама других држава и народа? Зашто у својој удворичкој
ревности разарају војне институције које имају национални значај и
уништавају сведочанство о прошлости војне организације? Где се, поред
војних врлина, загубио њихов национални и професионални идентитет?
Мржња према
прошлости и традицијама сопственог народа
Више није
тајна да је медијски простор Србије у потпуности окупиран, било да су
медији распродати страним компанијама или отети од домаћих тајкуна, било
да је створена мрежа дописника сарадника који у својим радионицама
креирају информације и поруке, како би се исте, после контроле и дораде
у западним пропагандним центрима, посредовале светској и домаћој
јавности. Главне улоге у управљачкој и уређивачкој структури већине
медија имају бивши чланови Партије. Њихова позиција је најзначајнија јер
су директно ангажовани на стварању поданичке свести, а с друге стране,
учествују у дехуманизацији и негативној карактеризацији српског народа
као одабране жртве. Илустративан је пример како власт помаже да се
антисрпска псеудоеволуциона кампања плаћа средствима грађана. Наиме,
само неколико медија, у власништву или под пуном контролом странаца,
наравно, има ексклузивно право на објављивање великог броја различитих
огласа министарстава, владиних агенција, јавних предузећа и других
институција, по екстремно високим ценама које су сами одредили. У
практичном смислу, то је вероватно цена агресивне кампање, која још није
утихнула, о значају “петооктобарских догађања од пре пет година”.
По
броју сесија, расправа, емисија, фељтона, саопштења, чланака и изјава,
неупућени би могли закључити да је то најзначајнији датум у историји
српског народа или да његова историја од тада почиње. Медији о којима је
реч су формирали затворени круг учесника истомишљеника о догађају, без
могућности објективног оцењивања и супротног мишљења.
Питање је шта се то десило са чуварима апсолутне партијске истине и
противницима глобалних медијских манипулација? Зар се не боје трагова из
прошлог времена, а они су у ауторским прилозима или у уредничким
потписима, или су им то садашњи господари већ опростили? Зар се не боје
садашњих трагова? Је ли нова идеологија потиснула професију у други
план, или је у питању довољна количина новца? Откуд толика мржња према
прошлости и традицијама сопственог народа? Уопште, да ли и емоције,
изражене њиховом речју, имају цену?
Дакле, бивши чланови Партије, за јавност насилно учлањени, ако се сазна
да су то били, неприкосновено владају Србијом и Црном Гором, само сада
са идеолошким циљевима који угрожавају виталне националне интересе
српског народа, укључујући и његов физички опстанак. Пошто се ради о
идеолошкој хидри која нема упоришта у вољи народа, на чију штету ради,
актуелизује се питање спознаје узрока њене појаве како би се активирали
народни одбрамбени механизми. Већина историчара има убедљиво објашњење
што се тога тиче, изведено из обиља архивске грађе и других материјалних
докумената. По њима, Партија је, и по програмским опредељењима и
активностима, била антисрпска и није чудно што њени бивши чланови то
исто раде и у садашњем времену. Мада је тешко оспорити став историчара,
чињеница да се ради о мањини бивших чланова Партије, даје за право онима
који трагају и за другим узроцима, јер већина није заборавила свој
национални идентитет, без обзира што је у политичком смислу пасивна.
Свакако да први узрок треба тражити анализом карактеристика личности
људи о којима је реч. Могло би се рећи да су то људи неостварених
амбиција у време владавине Партије. Наиме, у њу су улазили итекако
добровољно, јер су желели да им партијска припадност обезбеди оно што
стручност није гарантовала. Партија их је ипак прочитала, доделивши им
улоге којима они нису били задовољни, па се њихово садашње деловање може
тумачити и као лечење фрустрација због неиспуњених амбиција у прошлом
времену. Очигледно је да су терапеути способни, само што је терапија
прескупа за српски народ.
 Стечено богатство на
муци српског народа
Похлепност
је снажан мотивациони импулс за њихову бескрупулозност у стицању
богатства и новца као обележја новог друштвеног статуса. Истовремено,
они су баријера према ономе што су били. Познато је да је Партија својим
истакнутим члановима обезбеђивала привилегије и удобнији живот од
осталих грађана, али богатство и новац у власништву није. Бивши партијци
су своју похлепност реализовали у транзиционом периоду.
Изразита антисрпска агресивност бивших чланова Партије може се тумачити
и као прикривање кукавичлука, посебно оног из времена економског
изнуривања народа и агресије. И ратни и антиратни профитери су стицали
богатство на муци народа. Због тога сада покушавају да га убеде да су
они били у праву, нудећи му подаништво и анационални идентитет, као
лекове за муке у глобализационом млину. И, на крају, комплекс ниже
вредности стечен у време владавине Партије, без обзира да ли су га
угрожавале велике амбиције или доминантна улога родитеља у државној и
партијској хијерархији, психолошки је подстицај за мржњу према средини у
којој је стицан, чему погодује разбијени стари систем вредности и
неуспех у стварању новог.
Други узрок је страх бивших партијаца од одговорности, било да ће она
бити санкционисана правним инструментима, било моралним санацијама
народа. Изворишта страха су сасвим реална, почев од издаје идеолошких
принципа Партије којој су припадали, пљачке народне имовине, ратног или
антиратног профитерства, односа према снагама угрожавања националних
интереса, па све до претварања корупције у обичајну норму друштвених
односа. Да је страх опасно стање, показује и поново изражена жал за
“шестооктобарском револуционарношћу” и ужурбана национална
деиндентификација, ако никако другачије, оно обезбеђивањем страног
држављанства за децу, јер, по њиховој процени, нова идеолошка
идентификација није довољна за лечење страха и заштиту од одговорности.
Трећи узрок је, сасвим сигурно, новац. Глобализам је Бога привео на
земљу и одредио му овоземаљско лице. Ново божанско лице је новац, јер се
по његовој количини у власништву одређује људскост сваког појединца. У
том смислу треба разумети и нови атеизам бивших партијаца, усмерен
искључиво против Српске Православне Цркве, јер су марксистичко учење о
религији и овоземаљској хуманизацији односа међу људима, искористили за
дехуманизацију сопственог народа. Значи, новац је мотив за прихватање
новог идеолошког оквира.
Поред великих проблема у остваривању националних интереса и
егзистенцијалног безнађа већине грађана, сигурно је да прича о бившим
члановима Партије не би била интересантна, или би се могла третирати као
танзициона појава, да они нису ратници псеудоеволуције, облика ратовања
који је, захваљујући комуникационим могућностима, постао незаобилазни
чинилац пројектовања стратегије покоравања света и његове унификације,
ради потпуне контроле. У расправама о ратовању, псеудоеволуција је ретко
употребљаван термин, нешто више крајем прошлог и почетком овог века,
мада су методи њене примене познати од како је различитих друштвених
сукоба, укључујући и ратове. Све дефиниције псеудоеволуције, иако их
нема много, показују да је она скуп мера и активности којима се
непријатељи дехуманизују до те мере да се ствара уверење да они не
припадају људском роду како би се оправдали ратни поступци њиховог
неутралисања или уништавања мимо правила ратовања и других међународних
норми.
Ради ефикасности псеудоеволуционих кампања, користе се историјске
чињенице о понашању ратника непријатеља у претходним периодима. Питање
је, какво је полазиште у планирању и реализацији кампање, ако таквих
историјских чињеница нема?
Псеудоеволуциона кампања против српског народа, као једна од најдужих и
најинтензивнијих у историји ратовања, показује да се тај проблем решава
новом терминологијом, режијом компромитујућих догађаја као упечатљивих
повода за деловање и потпуном контролом комуникационих система.
Псудоеволуциона кампања је доведена до краја против босанских Срба,
употребом свих средстава против њих као дехуманизованог циља, а сценарио
је поновљен и против Срба на територији Србије преко “Милосрдног анђела”
и савезништва са шиптарском терористичком организацијом.
После протеривања српског народа из Крајине и осталих делова Хрватске,
окупације Републике Српске и низа мера за њено укидање, преваре у вези
ангажовања међународних управних, полицијских и војних снага на Косову и
Метохији, егзодуса српског становништва и затирања трагова његовог
постојања у јужној покрајини, крађе и распродаје економских потенцијала
који нису разорени за време агресије, разбијања војске, верификације
рамбујевског ултиматума, потпуне контроле колаборационистичке власти и
деморализације народа, поставља се питање, зашто још увек траје
антисрпска псеудоеволуциона кампања и због чега су главни ратници
постали припадници српског националног корпуса, углавном бивши чланови
Партије? Је ли то крај дехуманизације српског народа како би подаништво
било његово трајно опредељење, или је почетак новог обрачуна, зато што
циљеви нису у потпуности остварени?
Повећан утицај
Русије и Кине у свету идеалан за бивше партијце
Чињеница је да се глобалистичким снагама жури према “срцу Евроазије”, па
су објекти псеудоеволуционих кампања постали Авганистан, Ирак, Иран,
Северна Кореја, а све више и Русија и Кина. Објективно, приметна је
оскудица времена, као фактора ратовања, јер је моћ Русије и Кине све
већа. С тога је разумљиво што су на антисрпском псеудоеволуционом фронту
главну улогу добили бивши партијци.
С друге стране, неки стручњаци тврде да је антисрпска
псеудоеволуционална кампања резултирала окупацијом и да је
постеволуциона активност бивших партијаца само јављање господарима како
их не би заборавили ако српски народ једног дана постави питање њихове
одговорности.
И једно и друго тумачење феномена антисрпског деловања бивших чланова
Партије и дужине трајања антисрпске псеудоеволуционе кампање је само
делимично тачно, јер дехуманизација није дала планиране резултате због
отпора српског народа. Наиме, српска национална територија још увек није
сведена на ону из предкумановског периода, а подаништво није
преовлађујући облик свести. Према томе, кампање је итекако организована,
усмеравана и контролисана из иностранства, а бивши чланови Партије имају
задатак да изнутра униште ослонце могућег отпора, да дехогенизују српски
народ, да обистине лажи и да припреме терен за радикалне поступке
уколико буде супротстављања укидању Републике Српске, отимању Косова и
Метохије, раздвајању Србије и Црне Горе, одржављењу Војводине и
регионализацији остатка Србијице.
Дакле, српском народу прети озбиљна опасност од деловања бивших чланова
Партије, јер су их интерес, похлепа, пљачка и издајство ујединили у
хомогену групу, са антисрбизмом као идеолошком платформом деловања. Само
народ, кроз парламентарне изборе, може да одузме моћ поменутој групи,
под условом да је препозна у шуми различитих опција. Сваки други
поступак би био потврда слике створене псеудоеволуционом кампањом и
повод за мере против дехуманизоване групе. Петооктобарска замка за тако
нешто је избегнута. Због тога је врло важно да се грађанима презентира
права истина о бившим члановима Партије који владају Србијом. Свакако да
у томе своје место морају наћи и они други бивши, који нису изгубили
национални идентитет.
General Милен Симић
|
