| Политичке анализе |
|
Хоће ли
Србија после најављеног потписивања споразума са Русијом око гасовода
„Јужни ток” бити у позицији службеног политичког и војног савезника
Русије,
и под њеним заштитним кишобраном?
Руски кишобран Изјава начелника Генералштаба руских оружаних снага генерал-пуковника Јурија Балујевског да ће Русија своје савезнике заштитити и нуклеарним наоружањем, одговор је на америчке “иновације у нуклеарној доктрини”. Србија у тој великој игри нема никакво изузетно место  Хоће
ли Србија после најављеног потписивања споразума са Русијом око гасовода
„Јужни ток” бити у позицији и службеног политичког и војног савезника
Русије? По свему судећи неће, јер Београд, наиме, још нема потписан било
какав уговор са Москвом о политичко-војном савезништву да бисмо могли
најновију изјаву начелника Генералштаба руских оружаних снага
генерал-пуковника Јурија Балујевског да прославимо како то савезници
иначе чине. Овако је иступање генерала Балујевског на научној
конференцији Акамедије војних наука у Москви још једна потврда да Русија
Владимира Путина само дословно прати све иновације у америчкој
нуклеарној доктрини. Па ипак, чиме је то генерал-пуковник Балујевски
заузео ударне странице и минуте светских медија?
На први поглед генералова изјава делује као да је из времена првог
хладног рата, јер Балујевски је рекао „да се Руси не спремају никога да
нападну, али сматрају неопходним да сви руски партнери јасно схвате и да
нико не посумња да ће ради заштите суверенитета и територијалне
целовитости Руске Федерације и њених савезника бити употребљене Оружане
снаге, и превентивно и укључујући употребу нуклеарног оружја у
случајевима предвиђеним руском доктрином”. Према генералу Балујевском,
„руска војна сила може и треба да буде употребљена ради демонстрације
одлучности највишег руководства земље да брани њене интересе, и као
крајња мера, када се покажу неефикасним сва друга средства”.Начелник руског Генералштаба на тој је научној конференцији затражио и да се прецизирају одређене одредбе Концепције националне безбедности Русије из 1995. године и разради Стратегија осигурања националне безбедности, коју ће бити дужни да извршавају сви државни органи. Још у априлу 2000. године руски Савет безбедности усвојио је нову војну доктрину по којој Москва задржава право да прва примени нуклеарно оружје ако је на коцки „сам опстанак земље”. Већ тада је то схваћено као одлучност Владимира Путина да Русију учини снажном државом коју ће Запад морати да поштује. Наиме, руска војна доктрина, формулисана још 1993. године у атмосфери међународне еуфорије која је уследила после првог хладног рата, наглашавала је да земља неће прва започињати нуклеарни сукоб. Но, то је било време Бориса Јељцина у Кремљу, а у међувремену свет се умногоме променио, од тероризма до америчких војних интервенција широм планете. Нема сумње да је бомбардовање Југославије 1999. године разбеснело руске војне стратеге и да је Космет, између осталог, заправо променио руску војну доктрину. Вашингтон је 1999. на бруталан начин показао Москви колико је војно уважава. То су тада Русима врло сурово показали и Мађари, и Румуни и Бугари не дајући Москви да преко територије тих земаља ваздушним путем упути додатне трупе на Космет у оквиру мисије Кфора. Чак су тада и локални Албанци, поставивши блокаде на путевима, онемогућили руским војницима из састава Кфора да изврше свој задатак и уђу у Ораховац. Уз „наранџасте револуције” у земљама бившег Совјетског Савеза, стално ширење НАТО-а ка границама Русије, одустајање Вашингтона од раније потписаних уговора о стратешком разоружању, као и због нове америчке нуклеарне доктрине и намере САД да на територијама Пољске и Чешке изгради део антибалистичког ракетног система, Москва је одлучила да усвоји нову војну доктрину која јој омогућава право на први нуклеарни удар. Крајем марта 2000. године у атомском граду Чељабинск-70 Владимир Путин је као нови лидер у Кремљу формулисао реалну безбедносну политику Русије, да би средином априла 2000. године руски председник и потписао нову војну доктрину као вероватно најзначајнију последицу агресије НАТО-а против Југославије 1999. године. Током првог хладног рата мир је чувала доктрина „загарантованог узајамног уништења”, што је напросто значило да свака страна има снаге и услове неопходне да се сачува способност разорног другог удара, чиме се онај други одвраћа од нуклеарног рата. Споразум о антибалистичким ракетама и споразуми који ограничавају стратегијске офанзивне нуклеарне снаге представљали су подршку овој доктрини и били су темељ за окончање трке у нуклеарном наоружавању. Онда је администрација председника Yорџа Буша унилатерално прогласила да је „загарантовано узајамно уништење” застарело, и одлучила да се повуче из споразума о антибалистичким ракетама (АБМ), како би то и нагласила. Истовремено, Вашингтон је прешао на једну нову нуклеарну доктрину која се описује као „унилатерално загарантовано уништење”. Русија и даље представља нуклеарну мету, али потенцијално пре мету офанзивних америчких ракетних система, него мету америчких нуклеарних снага другог удара. Американци су тада објавили и списак држава могућих нуклеарних циљева: Русија, Кина, Северна Кореја, Иран, Ирак, Сирија и Либија. Нова америчка нуклеарна доктрина доводи у питање до сада најважнији принцип нуклеарне политике од када постоји атомска бомба, а то је да државе које немају атомско оружје никада неће бити нападнуте тим оружјем. На тада објављеној америчкој листи нуклеарних циљева само су Кина, Русија и Северна Кореја имале нуклеарно оружје. Овај је принцип омогућавао да се како-тако спречи ширење нуклеарног оружја, чија се употреба предвиђала само као одговор на нуклеарни напад, а никада у класичном рату. Објављујући своју намеру да атомским бомбама нападне и државе које такво оружје немају, САД су напросто гурнуле цели низ држава у правцу производње нуклеарног оружја. Јер, ко хоће да се заштити, мора да набави атомску бомбу. Два су детаља важна у новој америчкој нуклеарној доктрини. Први је банализација употребе атомске бомбе, јер Вашингтон предвиђа да је употреби и у обичним класичним ратним операцијама у случају непредвиђених војних догађаја. То опет значи да нуклеарно оружје више и није онај крајњи војни одговор, није више табу оружје, када нема другог излаза, већ је део арсенала који је у сталној оперативној употреби. То је банализација атомског наоружања и као процес врло је опасна ствар, јер иде у застрашујућем правцу. Други врло важан детаљ нове америчке нуклеарне доктрине јесте изричито навођење Русије и Кине као држава против којих нуклеарно оружје може да буде употребљено. Значи, Вашингтон планира нуклеарне ударе по Русији у време када се НАТО, без обзира на све примедбе и противљење, приближава границама Русије и када између Брисела и Москве и нема дијалога о месту Русије у новој архитектури европске безбедности.  Односи
између Русије, ЕУ и САД доспели су на критичну тачку. ЕУ и САД никако да
схвате и прихвате појам руске геополитичке зоне интереса. Наравно, не
само због тога, односно најмање због тога, Русија поново улаже у
атрибуте моћи. Русија се наоружава, полако, сигурно и врло снажно. Руска
ратна флота опет вије своју заставу на скоро свим морима и океанима
света, руски стратешки бомбардери опет лете и патролирају далеко од
матичне територије. Практично, на сваких седам дана руски се авиони
приближавају ваздушном простору НАТО држава или САД, и тако провоцирају
хитна полетања борбених авиона НАТО-а. Прошле године Русија је тестирала
„најмоћнију” конвенционалну бомбу у свету, испробала је
интерконтиненталне ракете РС-24 са вишеструким бојевим главама способне
да пробију сваки амерички антибалистички ракетни систем, тестиране су и
верзије подморничких интерконтиненталних ракета типа „булава”, са навоза
бродоградилишта силазе два потпуно нова типа нуклеарних подморница, све
је већа производња тенкова Т-90, а припрема се и производња тенка Т-95,
руска мини-подморница заронила је на дубину од 4.000 метара испод
Северног пола, више од 50 одсто буџетског прилива Русије оствареног
претходних година биће уложено у стратешке нуклеарне снаге.
Русија Владимира Путина одлучна је да изађе из стратешке летаргије у
коју је запала услед завршетка првог хладног рата и успона САД. Москва
сматра да су Американци извукли велику корист од распадања Совјетског
Савеза и проширења НАТО-а, и да је стратешко партнерство са Америком
било обично лицемерје.Поједностављено је сматрати да су данашње демонстрације руске поморске и ваздухопловне моћи далеко од граница Русије само пуко разметање. Пре ће бити да је то стратешки потез у процесу поновног буђења руске војне моћи, у оквиру којег се дивизије копнене војске убрзано модернизују, а због руског мораторија на уговор о конвенционалним снагама у Европи вероватно ће бити и дислоциране на нове позиције. Све у свему, Русија полако враћа некада изгубљени статус царства. Где је у томе свему Србија? Што би неки рекли, има ли нас ту? Сигурно је само да смо тадашњом позицијом жртве индиректно допринели обнови руске војне моћи. Но, крајем прошле године из Вашингтона нам је директно саопштено „да Србија не може да седи на две столице”. Поручио нам је то у разговору за радио „Слободну Европу” министар одбране САД Роберт Гејтс... Мирослав Лазански |
Предходна страна |
