Предходна страна

Судије Хашког трибунала са једносмерним усмерењем, без минимума историјских знања али са јасним задатком да Србе треба осудити, нису спремне ни да саслушају супротна сведочења

Хашки свједок

Мр Миле Дакић, историчар, писац и председник Удружења прогнаних Срба из Хрватске, један је од малобројних стваралаца, чија драгоцена и аутентична дела, у правој мери, нису позната јавности. Овај прогнаник из Хрватске пише о свом сведочењу у Хагу и односу судија према њему и његовим изјавама

Крај октобра 2006. године. У Хагу сведочим о злочинима над српским народом у Хрватској, о избацивању из Устава, о усташоидној симболици и изјавама хрватских челника, што је довело до рата. Уверавам их, да смо се бојали репризе усташког злочинства. Не свиђа се то предсједнику Већа, судцу Молоту из Јужноафричке Уније. Он зна све и не зна ништа. Из његових очију сикће нека чудесна мржња и презир према Србима. Преузео је улогу тужиоца, Американца Вајтинга и напада: зашто пишем само о злочинима над српским народом.

Говорим, да у томе нема успоредби, да је само у три православне цркве на Кордуну и Банији убијено 2129 Срба, међу којима је било и 153 деце. Тврдим, да у Хрватској није забележен нити један масовни српски злочин над хрватским народом, који се може успоредити с масовним злочинима извршеним над српским народом. Навалио Молото и неће да се одлепити од своје теме. Јавља се бранилац Милана Мартића, Пеђа Милованчевић:

•   Господине Молото, дозволите да сведок исприча, како је постао историчар, можда ће вам све бити јасније?

- Нека каже, мрзовољно је узвратио Молото !

Пренуо сам се на трен у ратну 1942. годину и започео скраћену верзију ове приче:

«Захваљујем, господине Молото. Био сам у једанаестој години. Први април 1942. године. Петрова гора у снежној прошарици. Зубато пролеће. Температура око нуле. Пуна је Петрова гора збегова голорука српског народа. Избегли смо испред усташког ножа. Мушкарци се пењу на највиша стабла и мотре рубове шуме. Моја мама је обесила котлић на вериге и кувала жгањце за шесточлану породицу. Радујемо се доручку. Одједном топовске гранате. Долећу, фрфљају и падају око нас. Глад се изгубила, а моје три сестре и ја око матере Драгице и оца Симе. Ноге им заплићемо. Извиђачи јављају, да усташе од села Кључара улазе у шуму.

Сео сам с оцем на оборено стабло, педесетак метара изнад наше земунице. Ставио ми је главу у крило, да истискујем јајарице на лицу, да се бар мало пренесемо у нека ранија времена. Нигде места. Сви мислимо, можда је тамо или тамо подаље од земунице сигурније?.

Изненада блиски пуцњи и јауци. Завукли смо се испод обореног стабла. Сат касније, све се стишало. Жена, с дететом у наручју бежи и јауче: «Јој, народе да видите шта се десило. Крвници мајку им усташку! То је срамота и грота, шта раде од нашег народа! Јој мени, мајко моја«!

Кренуо сам с мајком у правцу где је раније жарило и палило. Дошли смо до тужног призора. На благој удољици, званој Барин коса, много побијених, познатих и непознатих. Жене, деца и старци. Неко испод гомиле тражи: «Воде, воде, воде.....».

На рубу гомиле убијених, препознајемо породицу Кривокућа. То нам је родбина. Звали смо их Милорови, по неком далеком претку, мајору. Отац Милић, његова жена Мила и дјеца: Милош (17 година ) Ката (15), Јован (13), Љубица (10), Чедомир (5) и најмлађа Анка од две године. Сви су непомични, осим двогодишње Анке. Само је она остала жива. Крвавим прстићима је повлачила оца и мајку за косу и кроз плач позивала: «Диги се тата! Диги се мама, идемо кући! «Пререзаног врата, лежали су и мама и тата.

А онда стравичан библијски призор. Из мртвих се уздизао неки чудесан дим. Мислио сам у себи логиком детета: Ето видиш, како њихове душе одлазе у небо.

То је моја прича, господине Молото. То ми је предодредило животни пут«.

У судници мук. Ја сам га прекинуо: «Господине Молото, тада сам се заклео, у себи, да ћу бити историчар, да ћу писати о своме народу. Касније сам поред осталих књига и радова, написао истиниту причу под насловом: «Злочин на Барин коси, априла 1942. године« у књизи «Котар Војнић у НОБ «у којој су поименични подаци о 234 српска цивила, од којих је убијено 195, међу којима је било и 59 деце до 15 година живота. Остали су побегли, или су излечени, после задобијених рана.

Ви нађите само један овакав пример злочина, или њему сличан, којег су учинили Срби хрватском народу, а ја ћу овакве, још теже и сличне набрајати пуни сат времена. То је мој одговор зашто пишем о злочинима учињеним над српским народом у Хрватској. Ја вама не замерам. Ви то не знате и не можете знати«.

С дужним саосјећањем се јавио судац из Аустрије. Каже, да је протестант и да никада није чуо нешто слично, како то душе, у машти детета, одлазе у небо. Говорио је нешто и о католичкој цркви. Молото ме више није питао зашто пишем о злочинима над српским народом.

Пише: Миле Дакић

  Штампа