Дела говоре гласније од речи.
На
Косово!!!
Премијер Коштуница, председник Тадић и наш Патријарх Павле морају
препознати суштинску разлику између инспиративног примера владавине
храброг краља Петра из Првог светског рата, који је остао СА својим
трупама на Голготи кроз Албанију и добио рат, и поучног примера наивног
краља Петра ИИ који је под страним утицајем побегао и Други светски рат
провео у "пријатељској" Енглеској, да би изгубио краљевство.
Ако
наше вође сада пођу на Косово, без обзира на било какву декларацију о
„КосовА", надахнуће сваког Србина који тамо живи да тамо и остане а
многе друге, укључујући и мене, да дођу на Косово. Управо на тај начин
је Јованка Орлеанка спасла Француску која је била у незавиднијој
ситуацији, но што је Србија данас.
Али, ако српске вође остају у Београду и говоре незаштићеним Србима на
Косову: "Останите ТАМО, верујте нам, подржавамо вас ОДАВДЕ", имају много
мање изгледа на успех.
Јасна и искрена мисао мора стићи до оних који су на власти: Предводи, не
седи у позадини, и твој народ ће те поносно пратити, без страха од
издаје.
Ни мисија УН на Косову (УНМИК), нити планирана илегалана ЕУ полицијска
мисија немају овлашћење да силом, физички избаце Србе са Косова, јер би
тиме изричито прекршили Резолуцију 1244 СБ УН. Њима једино остаје да се
моле за поновни егзодус Срба, који се десио у Крајини… Када Срби једном
оду, уверени су, и "проблем" ће нестати, заувек. Већина људи, па наравно
и Срби, природно беже од очигледне смртне опасности, све док нема мудрих
и храбрих вођа који би их надахнули да се одлучно одупру. Историја је
пуна доказа да, када га храбро води ма и један човек на правом месту,
сваки народ може да устане и добије сваку битку.
Буду ли српски лидери и даље грешили, не буду ли водили примером,
послужиће заговорницима пораза да из темеља подрију нашу бесмртну спону
са Косовом. И, као што пословица каже: „државина представља девет
десетина права“ – физичко присуство српских националних вођа на Косову
кључ је успеха у борби за опстанак. То је наша најделотворнија и
најмирољубивија одбрана.
Можемо успети једино уколико се овај вапај за вођством рашчује у нашем
народу, појачан медијима и интернетом. Овај јавни позив мора стићи до
наших српских власти, не од поједница, већ са свих страна, из дубине
срца сваког живог Србина, потврђујући вечита права која су нам задобили
мученик Лазар и сви наши јунаци, жртвујући своје животе са срце Србије –
Косово.
Наше вође, призване од целог нашег народа и заштићене нашим „Боже
правде“, једино треба да дођу и остану на Косову да би поразили
илегалну, неморалну и на пропаст осуђену ампутацију срца српског народа.
Апел нашим српским лидерима мора да нађе пут до њих, кроз сваки могући
канал.
Проследите позив:
На Косово!!!
Џон Боснић
Кадија
Разлике између Љубљане и Београда о питању Косова су пуки „неспоразум”,
рече пре неки дан словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел,
откривши у једном даху и да је „Словенија један од најватренијих
адвоката Србије у Европској унији”. Рупелова изјава стиже у време када
је на позив невладиних организација у Београд стигао његов некадашњи
партијски друг и првоборац из времена осамостаљења Словеније, а данас
извештач Европског парламента за Србију – Јелко Кацин. Кацин је однос
према Србији као „словеначком клијенту” описао у ставу, изреченом
новинарки „Политике” на маргинама конференције о ратним злочинима, да је
аутизам Србије једнак ономе као кад би муж, да напакости жени, одсекао
себи ону ствар. Кацин је ту употребио реч која почиње првим словом
његовог презимена.
Излив примитивизма словеначког званичника илуструје све неспоразуме у
односима ЕУ и Србије. Кацин нас тиме није подсетио на праве европске
вредности, али јесте на чињеницу да у европским институцијама седе људи
који на Србију гледају из визуре својих предубеђења. Треба ли подсетити
да је Кацин био министар пропаганде који се јуна 1991, за време
„словеначког рата против Југославије”, доказао као мајстор у измишљању
неистина, а данас наставља истим трагом, па би да нас убеди да ће Србија
кастрирати своје шансе за будућност у ЕУ уколико буде инсистирала на
међународном праву и одбрани своје територије.
Није
Србија она која би да себе сакати, него је проблем у томе што би већина
чланица Уније, на челу са Словенијом, да „скрати” Србију за Косово. И
све то за обећање да ће то Београду, кроз коју деценију, одшкринути
врата за чланство у „европском клубу”. Можемо се сложити да је ова
трагична фаза у решавању косметског проблема последица и наопаке српске
политике у прошлости, али не треба заборавити
улогу
Словеније која је више од седам деценија била део исте приче, у истој
држави. Стога је Кацин толико непристрастан и оптималан извештач ЕУ за
Србију колико и бивши муж који би да располаже жениним делом имовине
после жестоке бракоразводне парнице. На страну то што је добар део
словеначких политичара, који данас деле осионе савете Србији, до грла
умешан у трговину смрћу на Балкану и у подстицање сепаратизма на Косову.
Елементарни морал би налагао самозваним словеначким „адвокатима” да се
изузму из „случаја” у коме наоко штите интересе Србије, а уистину
заступају тужилаштво, неспособни да се бар у овом веку заузму за
компромисно решење статуса Косова. Свака част словеначком гурању Србије
кроз европски довратак, али је тешко не приметити да адвокат у лику
Рупела на челу ЕУ својим сталним позивањем на „Ахтисаријев план” свесно
крши интересе клијента, јер зна да Србија тај сценарио сматра
сахрањеним.
Да цинизам буде већи, Кацин тражи од Србије да заборави Косово у исто
време када словеначка дипломатија преко органа ЕУ уцењује Загреб да се
одрекне шаке земље код Драгоње и да Словенији препусти неколико кофа
рибе коју дневно извуку мреже словеначке рибарске индустрије, оличене у
две зарђале барке, назване „Риба 1” и „Риба 2”. А можда би одважни Кацо,
како у Словенији називају Јелка, личним примером да демонстрира „чојство
и јунаштво” на које позива колеге из Србије, па да словеначкој јавности
призна да нема ништа од тог шипражја јужно од Драгоње, а и да је пола
Пиранског залива – Савудријска вала– хрватско.
Светлана Васовић-Мекина
|