Окупација и колонизација Босне и Херцеговине
Страни господари и домаће
улизице
Окупација и колонизација БиХ је један од низа примјера
сличне врсте у свијету и спада међу рутинске поступке које су многи чланови
„међународне заједнице“ примјењивали у току прошлих десетљећа. Као и у
осталим дијеловима колонизираног свијета, окупатори не само да толерирају
већ и формирају нову политичку „класу“, а њен је задатак да одржава статус
кво, и омогући експлоатацију свега што је вриједно у овој земљи.
 Примјер
Босне и Херцеговине показује да мафијаштво и криминал у тој земљи нису
спорадичне ствари које је могуће искоријенити енергичним акцијама поштених
структура датог друштва задужених за тај посао, већ да су ове појаве дио
система који неминовно производи мафијаштво и криминал, система који
обухваћа политику, судство, администрацију, идеолошке и репресивне апарате,
а на челу са „међународном заједницом“ која влада у тој земљи. Иначе,
окупација и колонизација БиХ је један од низа примјера сличне врсте у
свијету и спада међу рутинске поступке које су многи чланови „међународне
заједнице“ примјењивали у току прошлих десетљећа. По принципима ове
заједнице, треба створити што већи број малих држава које ће у сваком
погледу, а поготово економском, бити инфериорне у односу на
(пост)индустријске гиганте постојећих суперсила и њихових транснационалних
корпорација што осигурава основу тзв. „слободне трговине“ која се одвија на
штету расцјепканих и посвађених нација.
Тако је, од стварања
Уједињених нација до наших дана, број држава са око 50 скочио на око 200!. У
нашем случају, прво је разбијена Југославија на (за сада) шест државица. У
стилу „хуманитарне“ идеологије 20 стољећа, требало је наћи кривца за распад.
Због своје наводне, потенцијалне везаности за Русију (што је био мотив за
САД), те због реваншизма којег су испољили Немачка, Аустрија и (индиректно)
Ватикан ради пораза које су доживјеле у Другом свјетском рату, за кривца је
означен српски народ. Он је, посебно у БиХ, од стране западних медија прљаво
демонизиран, подметнути су му (поред злочина које су све три стране радиле)
различити злочини које тај народ никада није починио, бомбардиран је,
стављен под ембаргом, проглашен је геноцидним народом, да би коначно,
заједно са осталим БиХ народима био окупиран у циљу неоколонијалне
експлоатације.
Окупација БиХ, из
„хуманитарних разлога“, како би се, наводно, спријечило даљње крвопроплиће
којег је, узгред речено, првенствено, изазвала „међународна заједница“, је
тотална и тоталитарна. Као прво, ова војно, социјално и економски уништена
земља, сада се „хуманизира“ тако што се странци који су све закухали, сада
представљају као миротворци и носиоци „развоја“. Преко тзв. „помоћи“ коју
дају, рециклирају свој капитал, из ње плаћају своје војнике, администрацију
и полицију и тако дјеломично ријешавају властиту незапосленост, а из исте
„помоћи“ БиХ мора куповати првенствено њихову технологију и производе као и
врло скупо оружје. У окупацији, речено је, судјелују стране трупе, полиција
и администрација. Све што је иоле вриједно купују, скоро џабе, моћне стране
компаније: руднике, банке, творнице, велике системе, итд. Свјетске
финанцијске институције не желе, на примјер, у БиХ домаћим произвођачима
дрвета финанцирати израду финалних производа већ их се присиљава да продају
трупце и полуфиналне производе на међународно тржиште.
Незапосленост у земљи
је око 40 одсто. За већи број радника просјечна плаћа је око 350 марака. На
хиљаде радника је годинама без икаквих примања, не уплаћује им се чак ни
пензионо и здравствено осигурање. Новопечене газде у кафићима, кафанама,
пекарама, пиљарницама и другдје, несмиљено експлоатирају радну снагу уз
минималну надницу (око 6 КМ), дају јој свега 1-2 дана одмора мјесечно и
отпуштају их по вољи, а често и не пријављују. Тајкуни-криминалци стављају
свој капитал у стране банке, а у најбољем случају, инвестирају капитал у
некретнине и у трговинска посредништва тамо гдје се капитал тешко оплођава,
а радна мјеста слабо отварају. Сива економија цвијета.
С друге стране,
формирала се је тзв. „политичка класа“ чијим би примањима могли завидјети и
запослени у високоразвијеним земљама. Као и у осталим дијеловима
колонизираног свијета, окупатори не само да толерирају већ и фаворизирају
ову „класу“. Њен је задатак да одржава статус кво, да омогући приватизацију
и експлоатацију свега што је вриједно у овој земљи и да преко разноврсних
метода политичког инжињеринга дрогира експлоатирани народ да се превише не
буни. Ако добро извршава ове задатке, „политичка класа“ не само да
бенефицира енормна примања, у просјеку 10-15 пута већа од просјечне зараде,
већ јој стоје (ин)директно на располагању и луксузни аутомобили,
одмаралишта, скупи ресторани, могућност за дјецу да студирају у страним
школама и на универзитетима, итд.
У оваквом систему
корупција и мафијаштво цвјетају (према међународним мјерилима, БиХ је међу
првима на свијету у тим криминалним областима), радна мјеста се (ин)директно
морају куповати, а опћенито, запошљавање се, на свим нивоима и у свим
сферама, одвија и по бабу и по стричевима. Непослушност распрострањеној
мафији у којој су укључени државни идеолошки и репресивни апарати, скупо се
плаћа: од губитка радних мијеста до физичке елиминације.
Посебно су припадници
„политичке класе“ у страху јер њихова егзистенција овиси о милости окупатора
који их може смијенити у било ком тренутку без могућности жалбе. Зато су они
најчешће полтрони, улизице, лијежу на руду и чине све како би се додворили
својим господарима. На тај начин чувају своје привилегије, а резултат је
велика патња народа. Другим ријечима, главни генератор овакве понижавајуће и
криминалне ситуације јест окупацијска „међународна заједница“. Њени
бескрупулозни професионални кадрови са огромним међународним искуством ове
врсте, рутински успостављају и врше експлоататорски и, првенствено преко
медија, анестезирајући политички и социјални инжињеринг. У мултиетничким
заједницама као што је босанско-херцеговачка, распирују етничку и вјерску
мржњу, фаворизирају националистичку реторику, намећу своје законе; тако су
од Дејтона до данас наметнули у БиХ око 800 (осамсто) закона. Страна
полиција са лажним претекстима упада кад јој се свиди и гдје јој се свиди у
приватне домове те физички и психички малтретира људе, па и свећенике,
одузима им особне и путне исправе.
Високи представници
смјењују по вољи демократски изабране политичаре (у 2005. години су једним
декретом смијенили 59 посланика!), забрањују рад политичарима без икакве
законске основе, непрекидно пријете укидањем помоћи и санкцијама. Тако је
(вјеровало се или не) опћина Пале још увијек под санкцијама „међународне
заједнице“! У својој дрскости, високи представници забрањују рад ректорима
универзитета и пријете поништавањем њихових оцјена; чине нешто што се није
радило ни у бившим колонијама 19. стољећа. Али права калварија
највјеројатније тек долази, јер коначне границе на Балкану још нису
утврђене. Јадна је и чемерна Босна и Херцеговина. Гурнута је ван свих
цивилизацијских токова, са страним господарима, отуђеним богатствима,
мафијаштвом, етнички очишћеним подручјима (већ скоро 2 деценије нема
пописа становништва како се не би овај распрострањени етноцид открио) и
раздирана продубљеном мржњом.
У њој заједнички:
окупатори, политичари и медији, застрашују и обмањују изгладњело пучанство
које више ни на изборе не излази, сервирајући му лажне проблеме, фалш
политичке кризе и медиокритетске „вође“. Ове су „хуманистичке“ пијавице
толико снажно стегли у свој загрљај БиХ народе да они од тога, хропћући,
једва и да дишу.
Емил Влајки |
