Предходна страна

Књижевник Момчило Селић поводом књиге Владимира Кршљанина Слободна Србија, издање Народног покрета Србије – www.narodnipokretsrbije.org

Саборцима са левице

Не видим, никаквог разлога да ми, Срби, будемо луђи или глупљи од Енглеза. Уместо да се на њих љутимо, учимо се од њих државништву, с обзиром да они још немају своју Б92 или Пинк, своје Кандићке, своју издајничку тајну службу. Њихови су шпијуни, попут Бурџеса, Филбија и сличних, морали да беже непријатељу, то јест, Совјетима, док наши и даље уживају у мировини, и незваничном али убитачном утицају усред Београда.

Фебруара ове године добили смо на увид PDF верзију дела Слободна Србија – приручник за ослобођење Владимира Кршљанина, једног од млађих и часнијих чланова номенклатуре из Милошевићевог доба и – уз Добривоја Будимировића Биџу, Андреја Милосављевића и Томислава Миленковића – оснивача Народног покрета Србије (НПС) и његовог председника. Но, мимо програма, статута, и текста Кршљанинове књиге, сајт Покрета не пружа одвише увида у деловање и делање ове политичке иницијативе, мада сам његов тон даје наде да су бар неки припадници сталежа Србима познатог као Служба схватили да без здраве нације нема ни њима живота. Наиме, Кршљанинова анализа заснована је више на посматрању стварности, а мање на верности одређеним идеолошким или философским матрицама.

И нехотице међутим, сајт нас подсећа и на досадашње пропусте Службе – њених руководилаца и аналитичара више и од њених оперативаца. Јер, на њихову невољу – и нашу као народа – историју стварају идеалисти, то јест људи који у борбу ступају не размишљајући толико о исходу, колико из неотклоњиве обавезе према Вишој Сили и најбољем у себи. Ваља наиме памтити да су чак и “структуре” наводно задужене да нас као народ и државу бране основали људи битно друкчији од данашњег састава Бије, Вије, и осталих скраћеница српске обавештајне аркане. Тако се, на пример, и мој отац Владета Селић, један од начелника Озне за Београд, већ почетком јуна 1941. са двадесетак другова и две пушке нашао у Бјеласици изнад Колашина, не чекајући званични позив своје Партије да учини нешто за добробит отаџбине.

Што се то потом извргло у страховладу југословенске комунистичке тајне полиције над свима у Југославији не сматрам кривим толико њега, колико чињеницу да су у поратни естаблишмент похрлиле, и биле примане, особе које су све до октобра 1944. помно бринуле о свом здрављу, меркајући коме би се царству приволели. Такви, и њима доличан пород и настављачи – Кршљанину вероватно лично познати – који су из својих уреда 1990-их командовали појединцима и групама какве мој отац и његови другови 1940-их на својој страни не би трпели, или их чак стрељали, и данас лиферују разне новине, часописе, сајтове, ТВ и радио програме у циљу даљег уређења света по свом лику, не Божијем.

Но, њихово је да раде своје – мада им време не иде на руку, будући да је данас јасно много тога што средином 20. века није било. Један од тих увида јесте потпуни слом целокупне леве политичке философије и њеног основног пројекта стварања материјалистичког раја на земљи, не би ли се свим људима пружили услови да се испоље боголиким, какви наводно и јесу. Уместо бесконфликтног, пребогатог и стваралачког друштва, међутим, добили смо збиљу умногоме налик њеним идејним творцима: циничном Волтеру, сексуално осујећеном Русоу, демонском Марксу, хомицидалном Лењину, хедонистичком Јосипу Брозу и прочим. Рат, ропство, материјална и духовна беда, морални крах свих генерација, загађење планете и обезљуђење људи је оно што на сваком кораку гледамо мимо свег, виртуелног, убеђивања да “живимо боље”.

Занемаримо, стога, онај део Кршљаниновох обраћања нама, саборцима у напору да видимо леђа још једној гарнитури превараната, лопова, насилника, паразита и издајника, злокобнијој од иједне у нашој, таквим ликовима пребогатој историји. Занемаримо, опет, и да су наши угњетачи листом припадници разних Служби – што данашњи што бивши (имајући при том на уму народну опаску да “курва, пандур и педер никад нису бивши”) – те да су сви ти разни “бизнисмени” и “тајкуни” заправо рачунополагачи особама чије имена не знамо нити лица препознајемо, будући да се такви не сликају, нити оглашавају осим нејавним али обавезујућим миговима својим извршиоцима у брижљиво селектираној “јавности”.

Јер, таква се датост не мења преко ноћи, будући да су је творили већ Милошеви жбири a да је задриглост власти била честа још у Немањићкој Србији. Обраћам се стога оним читаоцима који ипак идеалистички верују да је могућа српска власт ефикасна бар као Биџина у Свилајнцу, али без његове бахатости.

Тешко да ми ико, наиме, може објаснити да је, рецимо, двадесетогодишњи Жељко Митровић својим даровима и моћима створио ТВ Пинк, расадник зла против кога Кршљанин и саборци са левице своједобно као да нису имали ништа. Ко је, питајмо се даље, лансирао Б92, испоставу најцрњег антисрпства и античојства шифровану позивним бројем полиције, чији је уредник, Веран Матић, припадао (не заборавимо горњу народну крилатицу) њеном резервном саставу? Немојмо се, драги пријатељи који сте у свему овоме суделовали, заваравати да је данашње зло поникло искључиво у Британији, Америци или Израелу (занимљиво је да Јовицу Станишића лече баш њихови лекари)...

Наиме, наш проблем није толико у текућем стању – које јесте страшно и биће горе – већ у питању како се делотворно отарасити тих незнаних па и знаних заточника једног сведеног, бедног, рачунџијског света, подвалом и насиљем сазданог вишедеценијским напорима интелектуалних, моралних и духовних ништака који су се – док су се остали Срби бавили преживљавањем или својим послом – домогли застрашујуће и њима свете моћи зарад, наводно, заштите народа и државе од зала – мањих, ипак, од њих самих.

“Запамти”, говорио беше Јово Поповић, оснивач Института за безбедност, Брозовом лекару др Матановићу, “да је власт највише добро, и да за њу нема превелике цене!” те стога ни, рецимо, Зоран Ђинђић није био до производ сарадње “наших” и страних служби. Ни кукавци који данас галаме и продају нам маглу нису зато до последица приче о “бази и надградњи”, која није настала на Британским острвима већ од искони одражава одлике и доброг дела наше популације. Да је друкчије, зар би се толики Срби столећима одрицали вере зарад вечере – то јест, чојства и јунаштва зарад “бољег живота”? Зар би, иначе, и данас толики момци и девојке бежали у иностранство пошто им овдашње прилике не пружају “услове” за лагодну самопотврду – избегавајући да се овде, ако треба и с оружјем у руци, боре за начин живота каквог се неће стидети и њихова деца?

Јер, рачунџије – политичке или егзистенцијалне – се кад-тад прерачунају, док идеалисти увек побећују, и у смрти остајући своји – што је, колико је познато макар Србима, основни разлог нашег избивања на Земљи (“Боље ти је изгубити главу, него своју изгубити душу” будући најсажетији исказ Косовског Завета). Опстанак по цену издаје и губитка себе није се, наиме, међу нама досада сматрао никаквим избором (“алтернативом”), те се Срби који су друкчије мислили данас зову другим националним именима, не нашим.

Мимо, значи, позивања на преустројавање левице зарад правилнијег марша ка “бољем”, још потрошачкијем и испразнијем животу, Кршљанин и другови би ваљало да се замисле и над својим позивима на обавезно “пријатељство” са земљама данас већ потпуно полуделог, индустријског капитализма, које они поново виде као наше савезнике. Јер, попут Курда, чије јe национално гесло да “Курди немају пријатеља”, и нама је време да се одрекнемо те илузије која нас је досада прескупо коштала. Бар Енглезима стога не замеримо на њиховом схватању да у политици нема пријатеља, већ само – мање или више, на краће или на дуже – заједничких интереса. Јер Србима, много више него скрајнутим Енглезима, геостратешки положај онемогује “пријатељство” са било киме у свету – а нарочито не на Балкану и у Европи – мада нас не спречава да са другима градимо добре односе не губећи свест о себи, свом месту у времену и простору, и свом позвању да будемо “исток Запада и запад Истока”; то јест, нешто парафразираним речима наших највећих духова: да останемо чувари људскости (чојства), макар на “овим просторима”...

Енглезима, на пример, то није дато, већ су од немоћи да сопственим ресурсима исхране своје становништво, грабежом, насиљем и подвалом створили светско царство које их, полагано али сигурно, води неминовној пропасти – прво духовној и моралној а потом (што ћемо такође гледати), физичкој.

Јер, мада то изгледа не улази у делокруг Кршљанинових размишљања о правди коју су первертирали зли Англосаси (са пажљивим отклоном улоге Јевреја у тој работи), такозвани ход (“точак”) историје из ништавила у божанство не постоји, будући да својим очима гледамо муњевити пад – телесни колико духовни – чак и обичног хомо сапијенса у наказу. Наиме, о каквом прогресу смемо говорити и како ико сме и даље заваравати “масе” да је он уопште могућ у једино битном, антрополошком смислу, када сви знамо колико смо недостатни чак и у односу на наше очеве? Штавише и сам технолошки прогрес – једини на који се ико може позвати – јесте само ход ка ивици амбиса, будући да нема технолошког помака који није погубно утицао на људску отпорност према злу и болестима, било тела било духа, и који није допринео деградацији нашег истинског рајског врта, Земље, у космичко ђубриште. Стварање најновијег континента који плута Пацификом у виду тридесетак метара дебеле масе пластичног отпада, велике као цела Западна Европа, требало би, наиме, да забрине и најоптимистичније духове.

Но, за увид у стање и нашег народа под утицајем свег тог “прогреса” довољно је прошетати београдским улицама и погледати у мртве или очајем или опијатима ужагрене очи пролазника, нарочито млађих, и лица лишена трагова потраге за истином, правдом и лепотом, да и не помињем сало чак и јуноша са златним “кајлама” око врата. Ако већ у младим женама које се пред камерама понашају као у спаваћој соби или у тоалету, пуфнастим водитељима, Великом Брату, не видимо друго до виртуелност, нити у произвођачко-потрошачкој помами Русије, Кине и Индије морални пораз, позиви НПС на свесрпски отпор странцима, али не и нискости у себи неће нам, ни у случају неке наводне победе, донети никакво ослобођење.

Јер, невоља не лежи у “власништву над средствима за производњу”, нити у разноразним материјалистичким политичким устројствима, колико у самој људској природи, која се историјски показала, и сваким даном доказује све више, невољном па и некадром за самограничење. (“Бескрајне су људске потребе!” деценијама се усхићиваше мој отац – пре него је, пред смрт од туге за мном, собом, изгинулом браћом, оцем и друговима, побијеним, прогоњеним и прогнаним “народним непријатељима”, изданом Револуцијом и управо палом Крајином, и о томе заћутао.)

Није наиме потребно лагати – то јест, примати податке генијалаца из Службе некритички – било да је реч о енглеској завери противу целог света (од једног Коштуничиног саветника чуо сам да се заправо ради о немачкој ујдурми иза које стоји католичка црква), било понављати тврдњу неког курсисте да је Хитлер постао енглески агент у заробљеништву. Јер, историчари, социолози, психолози, културолози или политиколози који опслужују наше (па и туђе) обавештајне службе не могу, изгледа, избећи потребу да својим газдама саопштавају оно што би они радо чули: да непријатељ има име мимо врага и да му је, одговарајућим “мерама и поступцима”, могуће доакати.

Што се пак тиче Хитлера, чињенице су следеће: крај рата дочекао је у немачкој војној болници лечећи се од тровања енглеским бојним отровима. Ниједан немачки војник па ни он није био у заробљеништву после Првог светског рата, пошто су после Примирја 1918. сви војници Централних сила распуштени као званична оружана сила и послати кућама – без конфинације каква је уследила после Другог светског рата. У немачком случају, многи од њих су наставили да делају као неформалне војне групације, који су бар Немачку спасили совјетске револуције, тада у замаху нарочито у Баварској.

Хитлер јесте био англофил, из пангерманизма, али је мало вероватно да је био ичији агент, с обзиром на своју неукротиву, страсну и непредвидиву природу. Најпре би се дало рећи да је био, како обавештајци воле с осмехом да кажу, “корисна будала”.)

Другим речима, докторанти наших цењених марксистичких универзитета и разних партијских и других семинара и курсева можда и нису криви за свој очигледан недостатак знања у многим областима чак и такозваних друштвених наука, будући ускраћени за “политички некоректне” податке (који их најчешће нису ни интересовали, пошто су им титуле требале само за напредовање у Служби) али се беспоговорни однос према њиховим “сазнањима” не може оправдати у оних политичара или интелектуалаца који нису на непосредним радним местима безбедњака и обавештајаца, већ се диче својим наводно интелектуално независним статусом.

И ту долазимо до главне мане Кршљанинове анализе стања у свету. Наиме, Англосаси јесу главни државно-етнички узрочник текућих ратова и насиља над телом и духом готово свих народа, али не што су худи самом својом природом (једнаком, мање-више и нашој), већ што су успели у ономе у чему Французи, Немци, Шпанци, Португалци, Холанђани, Арапи, Турци, Монголи и Руси нису. У том злочину и злу, којима прете да униште што је остало од Божије Творбе и њене лепоте, и Англосаси су само извршиоци, док су им духовни оци, као етнос, или колективна личност, понајвише Јевреји – најприљежнији савезници и слуге трансцендентне силе коју Кршљанин и другови не признају, као што не признају ни ону Првотну, нама осталима познату под именом Бог.

Да ли ћемо ми људи икада спознати опсег, или ишта битно о те две наднаравне, надвремене, и надкосмичке личности, велико је питање. Јер, мада апокалипса на грчком значи откровење, изгледа да такво знање није случајно повезано са уништењем – заправо, у крајњем случају, Смаком света.

Овим, наравно, не заговарам клерикализацију целокупног нашег живота, како се подмеће верницима Српске православне цркве, већ скрушеност пред нечим што и Народни покрет Србије исувише упрошћује. Јер, иако је сваки људски увид нужно поједностављен, нарочито при потреби делања и деловања – а посебице у политици – свођење Божијег света на нама разумљив модел никад се не сме изродити у изругивање и Богу и људима какво смо упознали за владавине америчког ученика Слободана Милошевића и његове езотеријом опседнуте супруге и контролора, Мирјане – а нарочито не с каквим се суочавамо данас.

И још нешто: уверавања НПС-а злочинцима и злочинитељима из разних служби да им се ништа неће десити по њиховом одласку с власти падају на глуве уши, будући да такви не верују ни у чије добре намере. Историјски, њихов облик издаје народа и државе, то јест, такве повреде и увреде читаве једне нације (Српске) и најбољих људи у њој, никад није прошао без тешке казне. Та казна је управо што већина Срба очекује од неке национално и морално прихватљивије власти, и што демагагози који нас смирују хапшењем мање битних чланове ове или оне мафије, па њиховим пуштањем услед процедуралних пропуста или недостатка доказа веома добро знају. Није, наиме, Србима потребан Бата Кан-Кан да им се наруга по изласку из затвора речима да су сва његова (не)дела ништавна наспрам Косметског питања, да бисмо схватили Правила Игре која нас је досада коштала буквално живота, а која прети да нас лиши и душе.

Јер, нису се из хира Енглези држали прецедентог права при успостављању најефикаснијег правног система у историји, будући да је прецедент, који подло негирају у косовско-метохијском случају, кључан за континуитет права, ако не већ правде. Наиме, упозорење криминалцима или пуким преступницима да ће бити кажњени као њихови претходници, и да ће се евентуална хуманизација такве казне ипак темељити на случајевима у прошлости, битно је при њиховом одвраћању од злодела. До у 17. век, Енглези су зато своје велеиздајнике вешали до пред смрт, па им још живима вадили утробу, да би их коначно растргли коњима за репове. Њихов Веран Матић (“Лорд Хо-Хо” или Вилијем Џојс који је као радио спикер служио Хитлеру) обешен је одмах после рата, али преседан установљен још у време када су код нас издајницима само одузимали имовину (пример, рецимо, војводе Хреље, који је неколико пута прелазио са грчке на нашу страну и обратно), и даље је на снази у Уједињеном Краљевству Велике Британије и – дође ли до нових, озбиљних потреса по ту земљу – можемо бити сигурни да ће се неки судија под периком и у црвеној тоги позвати на њега, не би ли енглеску нацију сачувао од коначног расапа.

Не видим, стога, никаквог разлога да ми, Срби, будемо луђи или глупљи од Енглеза. Уместо да се на њих љутимо, учимо се од њих државништву, с обзиром да они још немају своју Б92 или Пинк, своје наташе кандић, своју издајничку тајну службу (њихови су шпијуни, попут Бурџеса, Филбија и сличних, морали да беже непријатељу, то јест, Совјетима, док наши и даље уживају у мировини, и незваничном али убитачном утицају усред Београда), културне и образовне посленике који се ругају енглеској култури и сопству, политичаре који се брину за Ирце, Шкоте, Велшане или Пакистанце на уштрб Енглеза, привреднике који се богате распродајом националог богатства, официре који се уче на страним академијама а не на Сендхерсту, где је чување енглеске војне традиције закон – до детаља попут шубаре од медвеђег крзна њихове Краљевске гарде (Coldstream Guards) и комичне стројеве обуке коју љубоморно одржавају јер је њихова.

Ко ће, наиме, да одговара због, рецимо, устројавања Јединице за специјалне операције (ЈСО) по англосаксонском војном узору – мимо наше, можда најдуже и најпровереније баштине герилског ратовања на свету? Зашто се дан данас момци из Образа, на пример, позивају на “комите”, када је српски израз за такве борце четници, а именица комита преузета од Бугара, чији су Револуционарни комитети своје добровољце слали у Јужну Србију (Маћедонију), да се туку са нашим? И, коме је требало да свечаност произвођења питомаца војне академије у потпоручнике заврши бацањем шапки увис, као у филму Официр и џентлмен?

О свему овоме, господине Кршљанину, ваља добро размислити, јер ако нам је победити у нашој борби за сопство, не смемо се одрицати било чега стеченог прегалаштвом наших предака, па били то и називи немили настављачима рата за промену нашег националног идентитета, познатог нараштајима српских ученика и студената као Народноослободилачка борба народа и народности Југославије. Јер, Револуција (“транзиција”) којом нас и даље уништавају није до продужетак (Милосрдни анђео се веома мало разликује од ускршњих бомбардовања Срба 1941. и 1944) терора над нама, не бисмо ли престали бити што јесмо откада се памти и бележи – народ витешких врлина и вредности, који је одавно одбио да се претвори у трговце који “наплаћују путарину на путу Исток-Запад, Север-Југ”, како је предлагао један утицајни српски националиста, производ Службе које нам и даље подмеће лажне изборе – мимо све наше, насушне потребе за правим.

Нема, нама Србима, другог начина борбе сем врлином – данас, услед погрешног васпитања, образовања и недостатка јавног примера, безмало ишчезле чак и из појмовника наше омладине – и нема нам другог непријатеља осим живине у себи и звери у другима, па звали се они Енглези, Немци, Сједињене Америчке Државе, Европска Унија, Ватикан, ислам, Руси, Арапи, Турци, Хрвати, Мађари, Шиптари, или ко већ. Јер, непријатеља ће бити докле буде Зла, видљивог бар колико и његови штићеници. А против таквог Противника тешко је изборити се уз саборце попут Биџе, и безличне оперативце и аналитичаре који су се сетили да су Срби тек пошто је Запад одбио да њихову свесрдну помоћ при разградњи Југославије и потирању сопственог народа награди даљим, неупитним владањем нама – рајом, гојима, масама, стоком безрепом.

  Штампа