Слободан
Јарчевић о зулуму над Србима на Косову и Метохији
Арнаути у служби Европе и Турске
Турске власти никад нису
одговориле на писмо Конзулата Краљевине Србије у Приштини о околностима
убиства и злостављања Срба на Косову и Метохији али су на те злочине
Арнаута (Албанци) жмуреле и Аустро-Угарска ко и остале велике силе.
 У
недељу пред Ђурђевдан 1905. године, у Патријаршијском манастиру - Пећкој
Патријаршији у Пећи - стискало се мноштво српског православног света.
Молили су се Богу истрајно, као ретко кад раније. С родитељима су и деца
најмлађег узраста. У кућама су остала, са покојим чланом породице, само
она која нису проходала. Пријатни мелодичан али продоран глас младог
свештеника Теодосија одзвањао је у муклој тишини. Прелепе фреске нису,
као у другим приликама, привлачиле погледе присутних. Опхрвала их је
мука и страх. Претходних дана су Арнаути беснели у Пећи и околним селима
– прогонили су, тукли, па и убијали Србе. Неке су девојке отели с
пашњака и са њива и затворили их у своје куће, опасане високим зидовима.
Како је Србима данас изгледало безазлено оно што су Арнаути Србима
раније чинили – кад су им отимали стоку и секли најбоља стабла у шумама.
Они данас убијају Србе, а турска власт то благонаклоно гледа. Уверили су
се да је узалудно подносити жалбе и молити турске официре и чиновнике за
помоћ. Није уследила никаква корист ни од обраћања руском, аустријском и
бугарском конзулу. Српског конзула нису смели ни да сретну, а камоли да
слободно уђу у зграду Конзулата Краљевине Србије у Приштини, јер би то
Арнаути могли видети.
Пећка нахија је у црно завијена. Арнаутски поглавица Сулејман
Бајазитовић из Пећи се толико осилио да су му се склањали и турски
војници. Они су га звали Суљ Касап. На злу гласу су и његови побратими:
Ниман Дервишевић из Истока и Исмаил Нимановић из Белог Поља. И они
убијају, пребијају и пљачкају српски православни свет. Из дана у дан,
овој тројици се придружује све више Арнаута. Вође су бирале ко ће од
њих, одређеног дана, у неком насељу, учинити ово или оно зло Србима.
Пећку нахију су захватили прави нереди. Ова тројица Арнаута, са својим
притајеним племенским старешинама, узела су власт у своје руке. Турци су
то, на неки чудан начин, подносили. Добијао се утисак да су преузимање
власти и одобравали, јер ретким честитијим Турцима није полазило за
руком да обуздају Арнауте. Стидели су се, пред страним конзулима,
нецивилизованог, боље је рећи - злочиначког, понашања Арнаута, па су
обавештавали паше, или турске дипломате у Софији и Београду, али све је
било узалуд.
Нешто наде су Срби полагали у данашњи дан, јер је свој долазак у Свету
Патријаршију, преко српских свештеника, најавио конзул Краљевине Србије
из Приштине, господин Мирослав Спалајковић. Док је отац Теодосије читао
из светих текстова, они су у себи молили Бога да Спалајковић убеди
турске старешине и официре да ухапсе Суљ Касапа и његове злотворе. Било
је гласова од добрих Турака да је српски конзул о свему обавестио Краља
Петра Првог у Београду, па је суверен наложио својим дипломатама у
Цариграду да код султана пораде на спасавању српског народа у Пећи и
околини. Убеђен да ће турске власти имати налог из Цариграда за
преузимање енергичних мера против Суљ Касапа, Спалајковић је, при
припреми свог пута у Пећ, позвао у друштво и руског конзула грофа
Тухолку, рачунајући с тим да ће његово присуство, као представника
најмоћнијег царства, помоћи да се Турци у Пећи одлучније обрачунају с
арнаутским убицама и разбојницима. Но, десило се нешто због чега је
српски конзул занемео. Дан уочи поласка у Пећ, Тухолка је, званичним
дописом, обавестио Спалајковића да одустаје од посете Пећи, а у поверењу
је рекао свом српском колеги, и личном пријатељу - да је таква одлука
стигла из Санкт Петербурга. У том моменту, није знао какви су то,
тренутни, виши државни интереси условили да руска дипломатија, нагло,
ускрати помоћ угроженом српском народу, мада су је Руси стално
обећавали. Претпоставио је да је Русија променила став на притисак
других великих сила Европе, које су, то се знало, чиниле све да се
онемогући да балканске државе – Грчка, Бугарска и Србија ослободе своје
историјске и националне земље вишевековне турске окупације.
Мирослав Спалајковић је допутовао у Пећ, са својим сарадником Миланом
Ракићем и учитељем Бојком Мирковићем, у недељу предвече. Довезао их је,
својим колима - с коњском запрегом, српски домаћин из Приштине, Боро
Савић. Неколико километара испред Пећи, Спалајковићево возило су
сачекали наоружани турски војници суварије – на добрим коњима. Официр је
обавестио српске дипломате да су путеви несигурни, јер арнаутски
разбојници пресрећу и пљачкају путнике хришћане, а не презају ни од
напада на Турке.
Војници су јахали испред и иза запреге, а неки су то чинили и с бочних
страна. Госте је дочекао старешина Патријаршијског манастира отац Мирон
Ђорђевић, који им је, сузних очију, рекао да су људи удаљени од
Патријаршије и да нико од српских виђенијих људи и старешина - чији су
најмилији убијени или им кћерке отете и одведене у арнаутске породице,
неће моћи да се састане са српским дипломатама. Објаснио је да су сви
људи с јутрашње молитве желели да сачекају њихов долазак, али су турски
полицајци стигли и чим је молитва обављена, окупили су народ испред
Манастира и објавили наредбу турске власти да се „царски поданици не
смеју састати са српским конзулом - под претњом најстрожих казни“. Улице
око Манастира су запосели турски војници, па му, тога дана, нико више
није могао прићи.
Током вечери, у Манастир је дошао виши турски официр и обавестио је
Спалајковића да је мутесериф наредио да се планирани одлазак српских
дипломата до манастира Дечана забрањује. Објашњавао је то чињеницом да
су путеви несигурни, јер је у целом крају много арнаутских разбојничких
банди, које турска војска и полиција не могу да разоружају. На питање
Спалајковића како, уз такве неприлике, турска власт намерава да заштити
српско становништво, одговорио је да није овлашћен да о томе разговара
са српским конзулом. Спалајковић је обећао да ће одустати од пута за
Дечане, мада ће га, додао је, познаници презирати што није посетио
највећу српску светињу. Молио је официра да пренесе мутесерифу предлог
за пријем српских дипломата, како би разговарали о заштити Срба у
Метохији. Очигледно, официр је ово очекивао, па је одлучно рекао да је,
наредних дана, мутесериф заузет.
Сутрадан су се српске дипломате спремале за повратак у Приштину. Биле су
потиштене – до безнађа. Враћају се необављена посла. Спалајковић и Ракић
су дошли да обавежу турске власти на разоружање арнаутских разбојника, а
представници те власти нису желели ни да се сретну с њима. Сад им је
постало јасно да су захтеви српске дипломатије у Цариграду били
безуспешни – власти у Пећи нису примиле никакве наредбе од Порте, у вези
са заштитом угроженог српског народа. Спалајковић се осећао више него
немоћним – усамљен је. Против овог вртлога злочина, нема шта да уради.
На упозорења Владе Краљевине Србије, Турска се не обазире. Аустрија,
Француска, Енглеска и Немачка гаје према Турској симпатије и нимало им
не смета што је хришћански свет у њој подвргнут тако бездушној тиранији
и злочинима. Спалајковић је имао потпуне податке о томе да је Сулејман
Бајазитовић (Суљ Касап) био плаћен од Аустрије да терорише Србе, о чему
су турске власти имале сазнања - и то су служење свог држављанина
страној сили подносиле. Суљ Касап је добијао велики аустријски новац
преко католичког свештеника Зефа из села Злокућана. Овај податак је,
нико не зна из којих разлога, саопштио учитељу у Приштини, Бојку
Мирковићу, нико други до аустријски конзул у Косовској Митровици,
господин Цамбауер.
Нема сумње, Русија је била начисто с оваквим стањем у Метохији, па није
дозволила да се њен конзул излаже ниподаштавању од стране турских власти
у Пећи. Зато је спречила грофа Тухолку да путује са Спалајковићем.
Турски Султан Абдул Хамид други,
назван и Крвави Султан због терора који
је спроводио - владао је од 1876-1909.
|
Спремајући се за повратак у Приштину, Спалајковић је дозволио кочијашу,
Бори Савићу, да посети пријатеља у Пећи. Но, кад се Савић враћао
Патријаршији, пресрели су га разбојници Суљ Касапа и премлатили, а затим
су упали у кућу Савићевог пријатеља и заклали га - пред свим члановима
породице. Мало је рећи да је ово запрепастило српске дипломате. Они су
тражили хинто састанак са мутесерифом, али су срели само оног високог
турског официра – који их је посетио у манастирском конаку прве вечери.
Турчин је био одлучан – нема никаквих разговора око овог убиства. Рекао
је да ће то турски истражни органи испитати и казнити кривце, а да
представници друге државе не треба о томе да брину. Одлучно је ракао да
је то унутрашњи проблем Турске. Турски официр је додао Спалајковићу да
су Срби у Турској склони да изазивају Арнауте, јер се понашају
неприлично правилима исламске вере и исламске државе. „Пријатељски“ је
открио Спалајковићу да су Арнаути били иритирани изласком Савића из
Манастира, који је, по одлуци власти, био блокиран. А ето, Савић се
усудио да ту блокаду наруши. Турчин је додао да је и овај убијени Србин
крив, јер је, као и остали, био обавештен о наредби да не сме срести
никога из српског конзулата у Приштини. Арнаути су га, због прекршаја те
наредбе, казнили смрћу. Да би оставио утисак праведника, турски официр
је закључио: „Арнаути нису смели да узимају правду у своје руке“.
Када се Спалајковић спремао да крене пут Приштине, дојахао је до
манастира исти турски официр – ни једном приликом, није рекао
Спалајковићу своје име. Глумећи добронамерног представника власти,
обавестио је Спалајковића да ће турски жандари повести учитеља из
Приштине, Бојка Мирковића, да би га испитали. Гарантовао је да се
Мирковићу неће ништа лоше десити и да ће га жандари, због опасности од
арнаутских разбојничких банди, отпратити до куће – у једном селу поред
Приштине. Овој одлуци, Спалајковић није могао да се супротстави, јер је
Мирковић био турски држављанин.
Турци су Мирковића одвели и два дана га испитивали. Затим су га жандари
извели и обећали да ће га отпратити до куће. Убили су га – одмах по
изласку из Пећи и тело му бацили у шипражје. Неки Срби су га пронашли и
обавестили свештенике у Пећи. Тело му је одвезено у село и сахрањено.
Турске власти никад нису одговориле на писмо Конзулата Краљевине Србије
у Приштини о околностима убиства Бојка Мирковића.
На Спалајковићев предлог, истрагу о овом злочину, нису желели да затраже
од турских власти конзули ниједне друге државе.
Слободан Јарчевић
|
