Предходна страна

Поводом недавно протеклих избора у Србији

Тадићев лов у мутном

По истеку 90 дана ако се Влада не формира по Уставу Србије, расписују се нови избори. Циљ овог свих ових Тадићевих маневара је да се коалицији ЗЕС-а да још једна шанса да на тим следећим изборима, тестира своје определење за ЕУ а против Косова. Ако до тога дође, то ће за Тадиђевце бити и последњи избори, јер је народ уморан од трка за улазак Србије у ЕУ, а до тога никако да дође, ево већ девета је година, док су притисци на Србију све већи.

Још једни избори су прошли - а ово су по мом рачуну пети од обарања Милошевића 05. октобра 2000. године - а Србија никако да добије стабилну Владу. Као и претходних - специјално два задња - Коштуница је био онај „језичак на ваги“ који је - иако не бројем добијених гласова или посланичких мандата - одлучивао каква ће се српска влада оформити. У овим изборима, по том питању, имамо једну новину. Коштуничину улогу стварног победника на изборима, преузео је на себе Ивица Дачић. И то - да буде иронија потпуна - он, Дачић, троструко „хендикепиран”. Наиме, он је (1) председник Социјалистичке партије Србије (СПС) - бивши Милошевићевци; (2) формално је носилац целокупне хипотеке озлоглашеног Милошевића; и (3) улогу «„језичка” на ваги обавља са свега 20 добијених мандата (Коштуница - по мом сећању - вршио је ову улогу у два маха са 53 и 47 освојених мандата).

Лажна игра „великих бројева”
То, међутим, није једина новина ових избора. Њен назив је - игра великих бројева односно дрскост да се слабост своје партије или коалиције сакрије иза њих. Додуше, она је у свим изборима постојала. Само било је и извесних ограничења. Поготово у постизборној реалној ситуацији кад жељени бројеви изостану. Кад, међутим, ту реалну ситуацију не можемо да отрпимо, онда ступа на сцену Фројдов феномен «„заборава”. Каже Фројд: нема случајних заборава; сваки је намеран. Како то бива? Нежељени састојци свести се гурају - намера! - у подсвест; како, пак, свест не може бити вакум, жељени се састојци - велики бројеви - тренутно „шокирани” чињеницама, из подсвести аутоматски враћају назад у свест са резултатом да смо ми - Тадићевци и проевропејци - најјачи, најбољи и уопште «„нај” екипа; ако не стварно, онда бар да би се заборавио пораз. Таква дрскост је изгледа на-терала премијера Коштуницу да је овако прокоментарише: Председник Србије хоће да нас убеди да је 102 мандата веће и боље него 126 мандата.

Напред је споменута реч «„пораз”. Требало би и о њој нешто рећи, пошто у овим изборима - и то би била трећа новина - само је један победник док су сви остали губитници. Највећи губитник је Коштуница и његова коалиција. У односу на прошле изборе (47 посланика) изгубио је 17 мандата (свега 30 у новој Скупштини). Најмањи губитник је Тома Николић из СРС. Изгубио је свега 4 посланика у упоређењу са прошлим изборима.

Тадић, пак, никако да се освести да је и његова лична партија, ДС, тако|е губитник, не, истина, највећи, али ипак - губитник. Да би ово било јасно (и њему), требало би се позабавити резултатима ових избора.

Пре свега, Тадићеву коалицију „За европску Србију”(ЗЕС) сачињавају ове странке: његова Демократска странка (ДС), Динкићева Г17+ (штогод то иначе значило?!), странка Санџаклије Расима Љајића, СПО Вука Драшковића и Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) Ненада Чанка. На изборима од 11 маја, коалиција ЗЕС је добила 102 мандата а не Тадићева ДС. То би требало да буде јасно, па ту нејасноћу овај користи да би разним манипулацијама тај импресивни блок мандата - игра великих бројева - себи и својој партији приписао. Кад се сад, сваком члану коалиције ЗЕС придодају њихови мандати како су предвиђени Коалиционим споразумима између партнера види се пораз Тадићеве ДС. Наравно, нама није доступан тај Споразум, али судећи по прошлим изборима, може се приближно оценити бар минимум посланика који би припали коалиционим партнерима. Сигурно је, на пример, да рецимо Г17+ пристане за мање од 30 посланика (колико је имала и на прошлим изборима). Вук Драшковић, на прошлим изборима за мало (4,2%, по сећању) није прешао цензус од 5%, тако да није ушао у прошлу Скупштину, он сигурно без 10 посланика није хтео да буде партнер коалиције. Слично је са и са Чанком - 10 посланика. Љајић има вероватно 2 посланика. Кад се све то сабере, минимум 52 посланика у ЗЕСу, отпада на коалиционе партнере (без ДС) и одузме од 102 испада да је укупан допринос саме ДС ЗЕС-у, свега са највише 50 посланика, што је губитак најмање 12 посланика у односу на прошлу Скупштину у којој је ДС имала 62 посланика.

У ствари шта се десило? Резултати прошлих избора били су пренадувани у корист странака које су прешле цензус од 5%, гласовима оних странака које нису прешле цензус, па је тај вишак гласова пропорционално подељен победничким странкама. Стога, да се закључити, да је стварна снага ДС приближно блиска броју од 50 посланика ( и у прошлим и садашњим изборима) а не 62.

Тадићев лов...

Сулуда трка за Дачићеву наклоност - специјално код ДС 
Све у свему - да још једном поновим - све тзв. велике партије су губитници, док је Ивица Дачић, дакле, највећи победник ових избора и то, као што је већ споменуто, са свега 20 освојених мандата. Пошто, пак, ниједан блок било проевропски односно косовски, нема већину од 126 посланика потребних да би могао да оформи владу, није чудо што је за Дачићем почела огромна потрка у оба  табора. У даљем разматрању, потребно је, дакле, да видимо, какве су почетне позиције и једног и другог блока, да бисмо што објективније оценили шансе и средства за победу сваког блока.

Почетне позиције, у смислу до сад освојених мандата, проевропског блока су следеће: ЗЕС - 102 мандата, »еда Јовановић је на изборима освојио 13 мандата, мањинске странке укупно 7 мандата, под претпоставком да свих седам гласају за Тадићеву опцију, „Европљани” без Дачића имају укупно 122 мандата,  4 мање него неопходних 126 посланика.

Запад, мешајући се разним обећањима нескрупулозно и недопустиво у српске изборе, да би Тадићу обезбедио победу, наставља с том стратегијом и после избора. Схвативши да је Дачић сад нови „језичак на ваги”, портпарол британског амбасадора  у Београду, а да би га приволео да се он прикључи Тадићу „гарантује” Дачићу, у име Запада, «„демократски” кредибилитет. Каже: Јесте да је Дачић садашњи шеф бивше Милошевићеве партије, али он припада млађој генерацији која је превазишла Милошевићево време и прихватила демократске норме, што није усамљен српски случај, већ је то пракса транзиције у свим источно-европским државама.

Чим је Тадић чуо да му Запад неће замерити коалицију са СПС, одмах је почело његово обле-тање око Дачића. На Интернету је чак била вест да му је понуђено 10 милиона евра. На питање но-винара, откуд ДС толике паре, речено је да су „економисти” из Г17+ (Динкић) и они из ДС (Ђелић и Влаховић) већ иначе и сами милионери (не у динарима већ у еврима) па за њих неће бити тешко да подмире ту суму; у крајњем, пак, случају - ово је сад моје размишљање - замолиће се Солана да он поврати тај новац, што ће он као „велики пријатељ Срба” сигурно учинити, као што је предизборно уприличио - и то без молбе, а да би он у ноћи између 11. и 12. маја могао лично мирно да спава - како га је назвао премијер Коштуница - тзв. „Соланин ССП”, који би наводно, по замисли Солане, требало да спречи Николићеву победу, и тиме омогући Србији светлу и богату будућност у ЕУ.

Нема, пак, никакве сличности између Тадићеве постизборне ситуације - јер је он критично зависан од Дачића - и оне из тзв. „косовског” блока. На изборима од 11. маја, „народњаци” из коалиције ДСС-НС освојили су 30 посланика, Николићеви радикали из СРС 78 посланика и Дачићеви социјалисти из СПС 20 посланика. Под условом да Тадићевци не „купе” Дачићевих 20 мандата, овај блок већ има већину у Скупштини Србије од 128 мандата. Постоји добра могућност да се косовски блок употпуни са још 2 посланика Санџаклије Сулејмана Угљанина, који сад припадају блоку мањина (оне су освојиле укупно 7 посланика). Ови су сви до сад приписивани Тадићу. Ако је ово о Угљанину тачно, тада би Тадић у Скупштини Србије, имао максимум од 120 мандата, док би косовски блок бројао 130 посланика.

Судећи по изреченом Дачићевом идео-лошком ставу (он заступа врло сличне ставове као и остали из косовског блока) не би требало да изостане његова подршка косовском блоку. Наиме, Дачић стоји на овим позицијама: целовитост Србије са Косовом као неотуђивим њеним делом, подршка Републике Српске у БиХ и стриктно спровођење Дејтонског споразума у БиХ плус нагласак је код њега на великим социјалним програмима у здрав-ству, школству и пензионерима.

Огромна Тадићева идеолошка хипотека према СПС
За разлику, међутим, од чланова косовске коалиције којој Дачић несумњиво идеолошки припада, на Европљанима је у погледу социјалиста (Дачићевцима) огромна идеолошка хипотека, коју њихове похвале, понуде, новац итд., тешко могу да промене или умање. Пре и изнад свега ту је проблем Милошевићевог противуставног изручења Хагу, његова смрт тамо и противност Тадићеваца да му се као бившем председнику СРЈ уприличи не државна сахрана већ бар она која би била достојанственија. Затим ту је бомбардовање Србије (штета у милијардама, са око 3 хиљаде погинулих цивила), што ДОС-овци (штету и погинуле) нису смели ни да помену а камо ли да потражују од Запада. Најзад, и само свргавање Милошевићево, које су омогућили бивши САД амбасадор Монтгомери и пок. Ђинђић уз помоћ мафије само је део неопростивог идеолошког арсенала социјалиста према данашњим Европљанима. Кад би Дачић, пред свим тим „лепим” стварима био лично и поколебан, он то не би смео да уради, јер би изазвао расцеп у свом иначе малом, на граници цензуса, СПС-у. Како је, пак, с друге стране, за Тадића, Дачић буквално последња «„сламка” за коју је вредно очајнички се држати, иначе његов и његове коалиције европски пут ишчезава трајно и без повратка, не би изненадила с његове стране једна ва банк (карташки израз који значи - „све или ништа”) одлука. Да би га се сломило, понудити Дачићу позицију председника владе Србије! Ово је наравно незамисливо, али се не сме заборавити да очајање има своју логику која је обично независна од логике нормалног стања.

Ако ипак Тадићев ва банк покушај са Дачићем не би успео, постоје за Европејце још два (а могуће чак и три - о овом доцније) покушаја. Сваки од њих, у извесном смислу, може бити још и фантастичнији од покушаја с Дачићем. Први такав покушај био би да се са Коштуницом закопају „ратне секире” и понуди му се поново премијерство Србије. Други би се састојао у томе да се понуда за сарадњу упути, ако би Коштуница остао незаинтересован, и самом Николићу. Што би рекли Американци за стања изборне неизвесности: „Ако га не можеш победити, придружи му се!”. Као оданом тумачу сваке САД глупости, Тадићу не би сметало да их искрено следи.

И у самом СПС има проблема
Све у свему,  велике су, дакле, шансе да ће Дачић и поред свих искушења које ће долазити од Тадића и његовог друштва, неће бити поколебан у свом оригиналном ставу да  остане на позицијама косовског блока, тј. да му обезбеди већину од 128 односно евентуално и свих 130 мандата. Постоји, међутим, и у самом СПС и једна „зачкољица”.

СПС на овим изборима од 11. маја, изашао и сам у коалицији са Јединственом Србијом (ЈС) Драгана Марковића - Палме и партијом пензионера (ПУПС) коју води Јован Кркобабић. Палма, заговара такође целовиту Србију (са Косовом), али је и за улазак у ЕУ и због тога је за преговоре са Тадићем, под условом - како је рекао - да не задовоље преговори између ДСС-НС, радикала и социјалиста. Један, пак, члан самог Главног одбра СПС и врло виђен још у Милошевићево време, као главни пројектант обнове Србије после НАТО бомбардовања, Милутин Мркоњић, изјавио је јавно (истина, то је по Б92, познатом по отвореном прозападном ставу) да је он за инвестиције које могу да дођу само из ЕУ и зато је против косовског блока, а за евро-интеграције. Овакви и слични случајеви у коалицији СПС, могли би да поремете иначе скоро сигурно прикључење СПС косовском блоку.

Срећом, постоји, као што смо видели, једна прилично широка маргина у растојању у посланичким мандатима између косовског и проевропског блока од 10 посланика са Угљанином и 8 без њега у корист косовског блока. Како би, у првом случају, Европљанима требало 6 посланичких пребега из СПС за већину у Скупштини Србије, то значи да број пребега из СПС не би смео да пређе 5 посланика, да би прокосовска страна ипак победила; слично је са маргином 8 у корист косовског блока, с тим што се број пребега смањује на 3 посланика.

Размишљања о крајњем расплету ове изборне кризе
Све у свему, резултати ових избора створили су једно крајње флуидно стање у погледу коначног победника. Зато ће се вероватно  одгодити формирање нове српске владе на дуже време. У случају, пак, коначне скупштинске већине косовског блока, Тадићева очајничка ва банк логика - скоро сигурно - ступа на снагу трећи и последњи пут. Наиме, Тадић је на свом већ поменутом ноћном изборном слављу 11. маја, поред објављивања своје „победе” (показало се да је лажна), рекао да ако неко покуша да преокрене изборну вољу грађана (мислио је на косовски фронт), да ће он свим демократским средствима које му ко председнику Србије стоје на расположењу спречити таква прекрајања воље грађана.

Нема истинских демократских средстава која би председнику Србије дала таква овлашћења, али их има који су неуставни, што би, међутим, могао да утврди само Уставни суд Србије. Како је то, с једне, дуг процес, а с друге стране, зависан од идеолошког опредељења самих судија, даје се Тадићу шанса за лов у мутном, путем његове већ поменуте ва банк логике. Како тај лов изгледа у стварности? И поред јасног уверења да косовски блок има већину у Скупштини, Тадић ће одлагати именовање мандатара за састав нове владе. По истеку 90 дана, крајњи рок да се оформи влада, после чега, по Уставу Србије, расписују се нови избори.

Циљ овог његовог очајничког и против-уставног акта јесте да се коалицији ЗЕС-а да још једна шанса да на тим следећим изборима, тестира своје определење за ЕУ а против Косова. Мислим, ако до овог дође, да ће то бити за Тадиђевце и последњи избори, јер је народ уморан од трка за улазак Србије у ЕУ, а до тога никако да дође, ево већ девета је година, док су притисци на Србију све већи. А ако би се судило по бившем немачком амбасадору у Београду Цобелу, Србија неће у ЕУ до 2025, а по Вимеровом писму бившем немачком канцелару Шредеру - никад! Утолико ће се пре и радије Срби ослободити баласта под именом „евро-интеграције”!

  Штампа