Предходна страна

Адвокат Мр. Горан Цветић о несхватљивом понашању Тадића и МИП-а када је у питању правни аспект одбране Косова и Метохије

Зашто и докле чекати?

До пада Владе у Србији и нових избора је дошло управо што онај њен већински део, из Демократске странке, није сагласан да Србија пред Међународним судом правде тужи оне земље које су признале нелегалну независност КиМ. Да ли то сада Тадић и коалиција „За европску Србију“ позивају СПС у нову Владу Србије да ћутањем бране и одбране Космет???

На самом почетку, морам да кажем да дугујем извињење Министру за Косово и Метохију господину Слободану Самарџићу. Наиме, будући да ми је као међународном правнику и адвокату веома нејасна и фрустрирајућа наша тренутна државна неактивност на међународно-правном плану у погледу КиМ, пре кратког времена обратио сам се г. Самарџићу једним е-маилом, додуше преко његовог портпарола госпође Данијеле Николић, изражавајући дубоко чуђење и разочарање неактивношћу Србије пред међународним правним институцијама, пре свега пред Међународним судом правде. Прилику за извињење користим на округлом столу Београдског форума за свет равноправних, будући да је један од председавајућих г. Пророковић, Државни секретар за Косово и Метохију.

Разлог за извињење је недавна изјава премијера Коштунице који је јавности објаснио да је један од узрока пада Владе у Србији управо тај што онај њен већински део, коме не припадају ни Премијер, ни Министар Самарџић, није сагласан да Србија пред Међународним судом правде тужи оне земље које су признале нелегалну независност КиМ. Ја нисам политичар, нестраначка сам личност, али знам да већински део Владе Републике Србије тренутно чине чланови Демократске странке.

Овакво поступање и став Председника Тадића и Министра спољњих послова г. Јеремића је за чуђење. У јеку председничких избора на недавном самиту у Минхену г. Тадић је јавно изјављивао да ће Србија реаговати на признање нелегалне независности КиМ тужбама пред међународним и домаћим судовима земаља које буду признале ту независност. Овакве изјаве су биле и лајт-мотив председничке кампање г. Тадића. Пошто је постао председник, г. Тадић се очито предомислио. Г. Јеремић дели његов став, најављује да ће Србија радити на томе да придобије већину земаља чланица УН на заседању Генералне скупштине у септембру ове године да гласају за српски предлог да се ГС УН обрати Међународном суду правде са захтевом да тај Суд да своје Саветодавно мишљење да ли је једнострано проглашење независности Косова сагласно међународном праву. Ово оклевање господе Тадића и Јеремића је бременито потенцијалним проблемима и опасностима. Јер, тужбе треба поднети одмах, а одмах треба тражити и да се Савет безбедности УН обрати Међународном суду правде са захтевом за Саветодавно мишљење. Тек уколико тај наш захтев од СБ УН не би дао резултата, на ред долази оно што предлаже г. Јеремић. При томе ваља истаћи да су пресуде Међународног суда правде по тужбама земаља чланица УН обавезне, док Саветодавна мишљења немају обавезну снагу, али су углавном поштоване због огромног ауторитета Суда.

Где леже потенцијални проблеми и опасности наше тренутне неактивности?

Прво, септембар 2008. године је далеко. Сада је март. До сада је 36 земаља чланица УН признало нелегалну независност Косова. Колико њих ће признати ту независност до септембра? Педесет? Шездесет, или не дај Боже, седамдесет? Тренутна међународно-правна неактивност Србије може допринети томе да се и оне земље које се колебају одлуче за признање.

Други проблем, повезан са већ наведеним, је принцип тзв. “ефективности” у међународном праву. Једноставним речником речено, постоји опасност да Међународни суд правде (МСП), уважавајући тај принцип, оцени да је великим бројем признања независности она ухватила корена и да ефективно постоји. Без жеље да звучим алармантно, Србији управо због тог принципа “ефективности” буквално гори под ногама. Наша тренутна неактивност може управо допринети томе да судије оцене да Србија није предузела благовремене правне мере да наступање наведене ефективности – спречи. Лека за овај проблем има, али то захтева дубљу анализу која превазилази оквире и карактер ове ургенције за хитно подношење тужби. Овде је довољно рећи да је најбољи лек - хитна акција сама по себи, а и цитирати ону стару народну: “Боље спречити него лечити!”

Својом тренутном неактивношћу пред МСП Србија се лишава и још једног драгоценог правног средства: захтева том Суду да изрекне привремену меру (“interim injunction”) којом се налаже свим земљама чланицама УН, које до наших тужби нису признале независност Косова, да се уздрже од тог признања до коначне одлуке Суда. Усвајањем овог нашег захтева, МСП би практично забранио даљња признања и то би већ допринело да се Србија осећа комотније у овој непријатној међународно-правној ситуацији.

Овде ћу направити само малу дигресију и рећи да је Србија богата квалитетним људима који су образовани на Западу и вратили се у Србију са циљем да јој помогну. Из личног искуства знам да у нашој земљи постоје људи који су магистарске студије завршили управо код проф. Розалин Хигинс, садашње Председнице МСП. Ти људи се тренутно осећају фрустрираним и немоћним да употребе своје знање и помогну своју земљу. То не могу учинити јер их појединци онемогућавају да то учине. Г. Јеремић путује у Вијетнам, Индонезију и Бразил, земље чланице Савета безбедности УН у циљу учвршћивања њиховог става подршке Србији. Сматрам да су ставови ових земаља већ чврсти и да их је г. Јеремић могао учврстити у Њујорку, приликом заседања СБ УН, у билатералним и мултилатералним сусретима. Поента коју хоћу да направим је да је дипломатска активност добродошла и важна, али је болно недовољна. При томе, правну помоћ држави нуди Адвокатска комора Србије, као и бројни међународни правници са свих страна света. Сву ту помоћ г. Тадић и Јеремић из неких разлога – одбијају.

Узмимо на пример швајцарског професора Флајнера који саветује нашу државу. Он се обратио нашој јавности више пута са ургенцијом да Србија тужи макар једну земљу која је признала Косово и то у циљу креирања прецедента пред МСП. Он процењује изглед за успех наших тужби на 80%. Косово је, на пример, признао Сенегал. Али, како сада ствари стоје, Србија не може (нема храбрости?) да тужи ни Сенегал пред МСП, будући да је Сенегал признао Косово, а истовремено признаје надлежност МСП. Са интересантном могућношћу нашег наступа пред СБ УН огласио се недавно у “Политици” и професор Д 'Амато са чикашког Northwestern универзитета, а наш политички аналитичар Обрад Кесић из Америке у истом листу исправно сугерише да су у тренутној ситуцији ЕУ и САД најрањивији на пољу права.

Став многих светских међународних правника је да Србија треба, и већ је требало, да тужи све земље које су признале Косово. То уопште није компликовано како је то недавно изјавио Министар Јеремић. Пре свега, тужба би била истог садржаја у сваком случају, разлика би практично била само у имену тужене земље и датума признања! Србија је тужила земље НАТО у сред бомбардовања, то је била једна одлична тужба, а то што је била одбачена због тога што је МСП нашао да СРЈ није била чланица УН у време њеног подношења је друга ствар. Добро се сећам својих разговора са проф. Етинским, нашим Главним правним саветником за време бомбардовања и његове храбрости. Добро се сећам и храбрости чланова (тада) Југословенског удружења за међународно право који су готово сви гласали у прилог тужбе. Нејасно је како је сада, када бомбе не падају, “компликовано” поднети тужбу. Одговорне државне функције подразумевају и сложене послове, зар не?

Глава шеста Повеље УН је насловљена “Мирно решавање спорова”. Члан 36. став 3. Повеље предвиђа да ће Савет безбедности, као опште правило, упутити чланице УН које имају међусобне правне спорове да их решавају пред МСП. Који је онда наш проблем? Бојимо ли се то ми да не угрозимо наше политичке или економске односе са одређеним земљама ЕУ или САД подношењем тужби? Такав страх је неоправдан. Па није ли Немачка тужила САД пред МСП у случају “Ла Гранд” поводом својих држављана којима је у САД незаконито онемогућен приступ немачком дипломатско-конзуларном представништву? Јесте. Није ли Мексико пре неколико година тужио САД пред истим судом у сличној ситуацији? Јесте, и ништа се у односима тих земаља није пореметило. Немачка и САД сарађују добро као и увек. Дакле, мишљење да би правним спором Србија угрозила своје односе са туженим земљама је само – неосновани страх. Ово је посебно тачно због чињенице да би свака само-поштујућа земља којој се буквално отима део територије супротно основним принципима Повеље УН, Хелсиншког завршног акта и Резолуцији 1244 већ одавно поднела тужбе МСП. Таква земља би наишла на разумевање и поштовање највећег дела света, чак и тужених држава. Таква земља би на тај начин показала чврстину свога става и достојанство.

Неки политичари нас стављају пред непостојећу дилему да ли хоћемо у ЕУ или нећемо. Мени није јасно зашто не би. Хоћемо, али нека нас ЕУ поштује, нека поштује своје вредности и основне вредности међународног права и моралности. Нека нам не отима територију, а част оним чланицама које то не чине. Наредни избори 11.маја нису никакав референдум. Јер, када Норвежани излазе на референдум да ли хоће у ЕУ или не, њима нико не прети да ће им отети део територије. Они се не изјашњавају да ли су за или против губитка дела своје земље. Њима нико не држи пиштољ прислоњен у слепочницу: њихова одлука је слободна.

Државе које противно наведеним међународно-правним актима и основним принципима међународног права признају нелегалну независност Косова нарушавају територијални интегритет и суверенитет Србије и крше важећу и обавезујућу Резолуцију СБ УН 1244. Такве земље признају “флис-папир” правно-танку декларацију независности Косова (коју су писали амерички правници), а која се базира на Ахтисаријевом плану који је мртво слово на папиру пошто није усвојен као званични документ нити у УН или било ком другом телу. Дакле, декларација независности и признање Косова нема валидног правног основа и у супротности је са основним принципима међународног права, обавезујућом Резолуцијом 1244, као и основним међународно-правним актима као што су Повеља УН и Хелсиншки завршни акт на коме је Резолуција 1244 и базирана.

Економска штета учињена Србији бомбардовањем процењена је од стране британског Economist Intelligence Unit-a на 60 милијарди долара. Економска штета која се Србији наноси отимањем Косова врхунски стручњаци из области економије попут проф. Оскара Ковача процењују на 400-500 милијарди долара. Ипак, ми нећемо да тужимо. Ми “истрајавамо” и сами градимо и довршавамо торањ на Авали, својим средствима, као да тај симбол Београда није дивљачки порушио неко други. А на Косову све што се баци на ту плодну земљу, то никне. Тамо је “Трепча” и наша друга предузећа, а лежишта лигнита су по величини трећа у Европи, односно пета у свету.

Сви говоре о томе и питају се да ли би једнострана независност Косова могла створити прецедент. На жалост, могло би се десити да би то био случај. Али, мали број људи се пита да ли ће кршење важеће и обавезујуће резолуције 1244 СБ УН створити прецедент? Шта ако се сутра Русији, Индији или Кини не допадне нека већ донета резолуција СБ УН и она одлучи да је не испоштује? Дакле, очигледно да једнострано проглашење и признање независности Косова води свет у слом међународно-правног светског поретка. Србија својим тужбама треба да покуша да то спречи. То био био частан подухват вредан поштовања целог света. Став Србије би такође требало да буде да ни један нелегалан акт не може да створи прецедент. Фигуративно говорећи, убиство шефа државе не може постати легално само зато што се негде једном догодило. Исто тако, крађа не може бити допуштена у будућности само зато што се свакодневно краде.

У прилог наведеног става говоре и дешавања након 17. фебруара 2008. године. Захтеви за отцепљење и немири су се десили у Тибету, Кашмиру, у Осетији су постављене бомбе, бомбу је у Шпанији поставила и ЕТА. Само месец дана од проглашења Косова амерички сателит у СБ УН Коста Рика је признала Палестину, мада се уопште не зна у којим границама!

Србија има класичан правни спор са земљама које признају независност Косова. Тај спор је лако идентификовати: док САД, Уједињено краљевство, Немачка и друге земље сматрају да је по Резолуцији 1244 независност Косова могућа, ми тврдимо да није. Стога се Србија одмах мора обратити СБ УН у складу са чланом 36. став 3. Повеље и захтевати од Савета да упути све земље у овом спору да га разреше пред Међународним судом правде. Пре неколико дана наш главни Правни саветник Проф. Стојановић наводи да, иако се ми можемо одмах обратити СБ УН, ми то нећемо урадити пошто “наш захтев тамо неће проћи”. Ово није позитивистички правни став, већ још једно опасно колебање. Ако “то неће проћи”, Србија онда мора одмах да тужи.

По члану 96. став 1. Повеље УН Саветодавно мишљење од МСП могу тражити Савет безбедности и Генерална скупштина УН. Ми то мишљење преко СБ УН нисмо тражили. Зашто? Зашто ми унапред прејудицирамо питање одлуке и дебате у Савету безбедности? Хајде ми да тражимо од СБ УН да захтева Саветодавно мишљење од МСП и то одмах и сада, не чекајући септембар. Чак и ако наш захтев буде блокиран, били бисмо на добитку. Прво, видели би ко нас блокира, на основу којих аргумената и ко је склон кршењу међународног права. Друго, спречили би наступање раније поменутог принципа “ефективности”. Другим речима, пред МСП би се показали као проактивни, али блокирани, и тренутну пасивност Србије Суд не би могао да нам пребаци ни сада, ни касније.

Али, на жалост, тренутни правно-негативистички приступ преовлађује. Ми нећемо да тражимо ништа од СБ УН одмах и сада, пошто “знамо” да нећемо успети. Како знамо? Не знамо. Све то подсећа на наше поступање 2000. године када смо од УН затражили пријем, а да претходно није било разјашњено да ли је наше раније чланство било суспендовано или смо били искључени. На пример, проф. Хигинс, садашња Председница МСП, је ту ситуацију пре 2000-те године, у којој је СРЈ могла задржати седиште и таблу са именом земље, а није могла учествовати у раду УН, у једном од својих стручних радова назвала “перверзном до екстрема.” Истовремено, СРЈ је уредно плаћала своју чланарину и доприносе УН. И уместо да смо били паметни и 2000. године тражили укидање суспензије (па шта буде!), ми смо одмах тражили да нас УН приме у чланство. Тим потезом смо ми другима решили дилеме и “убили” нашу тужбу против НАТО држава, сами доказујући да 1999. године нисмо били чланице УН. Сада на исти начин “унапред знамо” да ништа не треба да тражимо од СБ УН у правном смислу!?

Тренутни негативистички правни приступ неких наших званичника и међународних правника се огледа и у томе што они наводе да ми не можемо предузети никакву правну акцију против САД пошто та земља не признаје надлежност МСП. Они који то тврде не знају да ми можемо тужити САД у самим САД на основу америчког закона који се зове The Alien Tort Claims Act који установљава надлежност америчких федералних судова пред којима свако страно физичко и правно лице може захтевати накнаду штете услед аката САД којим оне 1/ крше међународно право или 2/ делају у супротности са међународно-правним уговорима које су потписале. Повеља УН и Хелсиншки завршни акт су, на пример, примери тих међународно-правних аката. САД не поштују обавезујућу Резолуцију 1244 СБ УН, а материјална штета која се наноси Србији због отимања Косова је огромна.

Такође је негативистички правни приступ тврдити да САД не треба тужити пред МСП због тога што оне не признају његову надлежност. САД управо и треба тужити са свим осталим земљама које су признале Косово да би се наша евентуално успешна акција прецеднтно односила и на САД које би се (вероватно) позивале на недостатак надлежности Суда. Било би то понижење слично оном када је мала Никарагва успела у спору против САД пред МСП поводом америчке помоћи “контрама” у тој земљи, након чега су САД одбиле да признају пресуду наводећи да је спор са Никарагвом “политичко питање неподобно за разрешење пред судом”. Морални победник је свакако Никарагва. Али, у нашој ситуацији има доста земаља које би биле тужене, које признају надлежност Суда и за које би пресуда МСП била обавезујућа. Била би то правна, а не морална, победа. Нама не требају моралне победе пред МСП и другим судовима, нама треба законско, међународно-право задовољење.

При Министарству спољних послова постоји стручни савет и у њему су готово увек исти људи. Проф. Војин Димитријевић, г. Горан Свилановић, г. Вук Драшковић...Г. Драшковић је добар писац, али он није стручњак за међународно право да би био у могућности да да валидан и користан савет у овом тренутку. Познато је да се он у прошлости активно борио за повлачење наших тужби пред МСП. Надаље, бивши Министар спољњих послова г. Свилановић, највероватније по савету проф. Димитријевића, је повукао нашу против-тужбу против БиХ која је била одбрана од босанске тужбе и одлично процесно-правна алатка за нашу што бољу позицију пред МСП у то време. Дан-данас није јасно ко је тај правно скандалозни потез ауторизовао. Проф. Коста Чавошки је познат по изузетно тешким квалификацијама овог дела, називајући га чак и издајом. Тренутна правна позиција мирише на негативистичко делање неких од “сталних” чланова стручног савета при Министарству спољних послова чије су добре намере према Србији крајње дискутабилне и сумњиве.

Неко је повукао нашу против-тужбу против БиХ, а мене и Вас није консултовао. Сада и мене и Вас неко лишава међународно-правне борбе, пре свега тужби, за моје и Ваше Косово. Тај који то чини нема мандат да то чини пошто се на Уставу Републике Србије заклео да ће целовитост земље бранити свим, па дакле и правним, средствима. А г. Јеремић би требало да се упита: шта уколико остане Министар спољних послова и након 11. маја 2008. године и не успе у својим настојањима да Србији у септембру обезбеди подршку половине чланица Генералне скупштине УН за Саветодавно мишљење? Да ли би био спреман да преузме одговорност за тај тежак пропуст у заштити српских националних и правних интереса?

Зато на крају, хајде да будемо прагматични, једноставни и да кажемо: када ти неко нешто украде, ти га тужи. Одмах. Ми нашим тужбама не можемо изгубити ништа. А можемо само добити, и то много.

Адвокат Мр. Горан Цветић

  Штампа