Предходна страна

Зашто Ирци схватају да их ЕУ шиканира? А зашто Срби то не схватају?

Ирци ЕУ рекли НЕ

Вођен искреним народним трибунима српски народ мора да преузме власт од идеолошки и финансијски поткупљених политичара, бизнисмена и булументе наметнутих белосветских фукара, званичника и узурпатора – и да коначно стане на пут шиканирању своје нације и своје државе.

“Што могу Ирци – то Срби не могу”

Питање није “зашто Ирци могу а Срби не могу”! Питање је “зашто Ирци схватају да их ЕУ шиканира – а Срби то никако да схвате”?

На фотографији млада Иркиња стоји на столици и маше црвеним картоном на коме пише:

“НО” – великим блок словима!

Испод “НО” на црвеном картону пише великим црним блок словима:

“ДОН”Т БЕ БУЛЛИЕД!” (“НЕЋЕМО ШИКАНИРАЊЕ”)!

“ДОН”Т БЕ БУЛЛИЕД!” наравно може да се слободно преведе и “Нисмо ми крпењача!” Или, “Нећемо да нас шутирате како вам прдне на памет!” Па чак и “Нисмо ми ваша прћија!”

Млада Иркиња је по обичају врло лепушкаста. Обучена врло шик по последњој моди. Врло је срећна. Чак пресрећна. Да не би пала са столице подржава је млади Ирац у карираној кошуљи. Раздраган. Око њих старији и млађи пљескају. У позадини раскошни старински лустери познатог “Замка” у Даблину.

“Ирски гласачи су 13. јуна одлучно одбили предложене мере којима је сврха била модернизација ЕУ. То је већ други пут у току три године да европски гласачи пониште комлексан предлог ЕУ штаба у Бриселу за већим ауторитетом и већим утицајем на светска збивања!”

Ирски министар правде, Брајан Ленихан, сматра да је неочекивани резултат референдума:

“Врло тужан дан за Ирску и за Европу”!

Председник владе, Брајан Коуен, сматра да неочекивани резултат референдума представља “неизвесност и тешку ситуацију” и да нема изгледа за “qуицк фиx” – “Брзо решење!”

Иако је “Qуицк фиx” термин позајмљен из речника дрогиста – термин итекако одговара савременој узурпацији Европе:
Речи Брајана Ленихана – “врло тужан дан за Ирску и Европу” – звуче толико лажно и патетично баш као да их је изговорио Борис Тадић! Наравно, у размишљању Ленихана и Тадића подједнако нема места “за раздрагано славље победе “Давида над Голиатом”, за победу “обичних Европљана који су подозриви према нарастајућем утицају ЕУ на њихове животе”, за победу “над онима у Ирској који су” – као и Тадић – “опчињени” – заправо заслепљени – “про-Бриселским европским политичким естаблишментом”!

“То је велики дан за ирску демократију”, каже бизнесман Деклен Генли.
“Ово је демократија на делу!” “Европа мора да чује глас народа!”

А ја гледам фотографију наших бизнисмена на ручку који је 26. маја приредио најбогатији Србин Мирослав Мишковић. На фотографији су осим најбогатијег Србина и Милан Беко, Драган Симпо Томић и Ивица Дачић. Испод фотографије пише да су на ручку српски “бизнесмени разматрали идеју да лидер социјалиста Ивица Дачић буде премијер проевропске владе како би се умирило крило СПС-а које је против савеза са демократама”.

Сви на слици лепо обучени. Сви лепо озбиљни. Сви лепо зачешљани. Сви баш лепо достојанствени. Прави, правцати европски бизнисмени. А ја… уместо да сам поносан – мени слика одвратна. Одвратна ми не само зато што не верујем у “qуицк фиx” – у богаћење на брзину – и не само зато што сам против богаћења у ситуацији када народ скапава, и не само зато што сам против богаћења у доба када цвета корупција, па је чак корупција озваничена и као искључиви предуслов за богаћење – него и зато што ми је одвратно назови политизирање назови српских бизнисмена:

“Умиривање крила СПС-а које је против…”

Одвратно ми је поготово кад то упоредим са ирским бизнисменом Генлијем који сматра “великим даном ирске демократије” – дан када је “демократија на делу” присилила Брисел да чује “глас Европљана!”

Дан када је ирски народ дигао глас против шиканирања!

Дакле, одвратно ми је зато што на дан, када је, по речима једног бизнисмена, један од европских народа показао ЕУ да стварна Европа постоји, и да стварној Европи не пада на памет да је Брисел шиканира – да на тај дан наши бизнисмени нису уопште ни помислили да стварни народи заиста постоје, нити да стварна Европа заиста постоји, нити да су они одговорни тој стварној Европи и тим стварним народима!

Па чак и свом српском народу!
Јер српски народ је исто као и ирски део стварне Европе!
И исто као и ирски – ни српски народ не жели да га бриселска ЕУ шиканира!
А наше такозване врле бизнисмене – за народ баш брига!
Они Дачићева крилца примирују… Подмазују заправо. Зато ми је слика одвратна.

“Ирски референдум поставља питање сврсисходности (оригиналне) замисли уједињене Европе која се појавила после Другог светског рата и била покретачка снага нарастања читавог блока”, јер се Европљани заправо “питају да ли је јединство заиста циљ ЕУ?” То сматра Клара Одонел, чланица Центра за Реформу Европе. Као и српске кројачице званичних лажи, наше најдраже Соње и Наташе, и Одонелова је “запрепашћена”!

За њу је “демократски глас Ирске” – “заиста велики ударац”! Ни мање ни више – ударац “поверењу у ЕУ!”
А како и не би кад је Ирска, “благодарећи свом трезвеном Уставу, заправо једина европска држава која има право да се изрази референдумом да ли прихвата или одбија мере које предлаже ЕУ” – иако, баш исто као и у Србији, “такорећи сви ирски политички и пословни лидери сматрају да ће најновија предложена мера омогућити ЕУ да брже доноси одлуке и да постане много утицајнија у међународном одлучивању!”

Међутим, исто као и у Србији, “за све остале 26 нације (чланице) – одлуку су донеле њихове владе!”

“Споразум су већ ратификовале 18 државе и сматра се да ће и преостале државе то учинити”, јер исто као и у Србији, званичници који “подржавају предложене мере сматрају да би и Ирска такође морала да их подржи зато што јој је помоћ од ЕУ помогла да се трансформише од сиромашне и заостале у “Ирског тигра” који просперира на високо-технолошкој индустрији!” И заиста, даблински грађевинар Брендан Клинтон на пример сматра да треба бити уз ЕУ баш зато што смо од ње “много добили”!
Међутим, кампања “НЕ!”, која је на референдуму победила, сматра да “Брисел жели да ослаби Ирску” и да “европске елите заправо намећу предложене мере европским народима”!

Глас Ираца је “врло јасан и гласан” и “поново доказује да грађани Европе одбијају анти-демократску природу Бриселове владавине”, каже већ поменути ирски бизнисмен, који закључује да таква владавина Брисела: “Мора да се промени!”

Одбијање ирског народа да буде шиканиран, па чак и поткупљен или купљен, “надовезује се на 2005. годину када су Француска и Холандија на референдумима одбиле евроспки устав!” Зато је Одонелова, сапаћеница Наташина и Соњина – “запрепашћена”! За њу је “демократија на делу” у Европи:

“Ноћна мора коју је свако желео да избегне!” “Не знамо шта да радимо!” “Народи су очајни и чуде се шта им је чинити!”

Наравно, као и у Србији, питање је који су то народи “очајни?” Или су то заиста “очајне” само званичне Реформаторке Европе попут Одонелове, Наташе, Соње и Латинке – па онда своје очајање по потреби пребацују на некакав “народ” – иако им је до народа стало као до лањског снега?
Међутим, исто као и Наташа и Соња, без обзира на стварну Европу и стварне Европљане, званична Реформаторка Европе, Одонелова, тврди: “ЕУ ће наставити да функционише без обзира на ирски референдум!”

“Као и раније, једноставно ћемо за годину дана расписати следећи референдум и гласачи ће прихватити предложене мере!”
Баш као и у Србији. Свакако да ће за годину дана бити много више подмићених!

Међутим, противници шиканирања сматрају да ће нове мере из Брисела “минирати традиционалну неутралност Ирске, редуцирати утицај Ирске у Европској комисији, и да ће натерати Ирску да се одрекне опорезивања корпорација које су довеле до огромних страних улагања”. Иако се ирске Реформаторке Европе не усуђују да бригу о отаџбини и њеној будућности “осуде” као “озлоглашени српски национализам” – ирски “наташинци” наравно тврде да све то није тако. Зато Вашингтон пост, познат по својој “објективности”, тврди да је “Предлог од 300 страница већина Ираца одбила – зато што га уопште не схвата”!
Мешутим, на супрот демагогији Вашингтон поста, 38-годишњи бармен Џон Ормстон, каже: “Ако нешто није сломљено то не треба ни поправљати!” И објашњава да је то што није сломљено – неповерење:

“Влада нас је натерала да се осећамо као да смо обавезни да гласамо за предлог, иако се уопште нису потрудили да нам објасне његову срж!”

Међутим, Клаудија Кели, која је гласала “Не”, задире много дубље у проблематику. Она каже: У ЕУ је “исувише корупције!”
Због толике корупције “ствари у ЕУ-овој Ирској – измичу контроли!” Као у Србији, зар не?
“Уместо свега тога” – мисли она на ЕУ – “сматрам да морамо да се концентришемо на нашу сопствену земљу”.
Заиста, Клаудија баш као да говори о Србији…

Цитирани подаци о ирском “Не!” шиканирању од стране Брисела су из чланка Кевина Салавена у Вашингтон Посту од 14. јуна, “Иреланд Схоотс Доwн План фор а Море Унифиед Е.У.”

“Жива борбена снага српског народа”!

Иако Иркиња Клаудија баш као да говори о Србији, на супрот истом таквом лепушкастом младом свету који у Ирској, шик по последњој моди или ноншалантан у карираним кошуљама, усред старијих обучених у тамна одела и са машнама – слободно и успешно изражава мишљење о добробити и будућности своје Ирске – у Србији, исти тај млад и лепушкаст свет, опсењен истим дугочасовним кафама у помодним кафеима, истом шик модом, истом ноншалантношћу карираних и некарираних кошуља, без обзира да ли им је на паркингу Морган, Ламборђини, Ауди, најчешће црни са затамњеним прозорима, или архаични Фића – дакле, тај исти модеран млади свет у Србији баш је брига за добробит и будућност њихове Србије.
А наравно није брига ни старије… Поготово “званичне” старије.
И наравно – “реномиране” старије.

Чини ми се зато да је ради стицања историјске и политичке перспективе потребно поменути две успутне чињенице.

Прво, изнад фотографије шармантне и шик “Не!”-Иркиње је заглавље Вашингтон поста “Тхе Wорлд” са следећим подацима:

Америчке војне жртве у Ираку: 4.097 погинулих!
Савезничке војне жртве у Ираку: 313 погинулих!
Ирачке цивилне жртве: 84.389 минимум – 92.067 максимум!

Америчка штампа још увек није обавестила Американце да је у првом походу на Ирак убијено око четврт милиона Ирачана булдожерима који су их живе закопавали у песак.

Иако то свакако поставља питање веродостојности тврдње да је у овом другом походу на Ирак убијено само између 84 и 92 хиљаде ирачких цивила – без обзира на тачност или нетачност бројки – поставља се суштинско питање:

Цивила! Зашто цивила?

Ово напомињем зато што ме перверзност изношења цивилних жртава – без да се масовно убиство карактерише за оно што јесте – за геноцид, државни тероризам, расистички холокауст или религиозно истребљење – неодољиво потсећа на бетонирање Јасеновца, на Тадићево извињење, на скривање жртава комунизма, да споменем тек нека од масовних убистава Срба – и наравно, неодољиво ме наводи на питање како то да се наши политичари, бизнисмени и идеолошки и догматски званичници, пришипетље и протуве усуђују да говоре о некаквој “националној влади” па чак и о некаквој “друштвеној правди” као наводном “услову” за приступање тој истој “националној влади” – не зарезујући ни српски народ, ни демократију, нити историјске чињенице?

Друга успутна чињеница је нешто што сам прочитао у емигрантском листу “Србија” истог јутра док са писао овај напис. “Србија” је амерички лист Покрета Српских четника “Равна Гора”. Пошто сам сигуран да нашим “политичарима”, “бизнисменима” и свим осталим “душебрижницима” не пада на памет да читају емигрантске листове, желим да их потсетим на један пасус из извештаја поштованог председника Стевана Рађеновића на 57-ом конгресу Покрета:

“Војвода Момчило нам је увијек јасно и гласно говорио, и у своме аманету оставио, да се никада не заборави да ми српски четници нисмо партија, ни група, ни клика у служби појединаца, већ жива борбена снага српског народа, готова да се жртвује за слободу српства и јединство свих српских земаља. Као такви смо били и као такви морамо живети, радити и све учинити да заувијек као такви останемо”.

Пошто је истоветан и аманет Равне Горе, да Равногорски покрет није ни партија, ни странка, ни група, ни клика у служби нити појединаца нити појединих домаћих или страних агенција или тајних служби, нити у служби тајних нити јавних удружења, нити је политички шићарџија, нити догматски тиранин и индоктринатор – већ жива борбена снага српског народа, готова да се жртвује за његову слободу – сматрам да су једини Срби који имају право да заиста претендују на стварање стварне националне владе искључиво они Срби који би задовољили све горње критеријуме!

Према томе, пошто се из примера Ирске јасно види да у истом овом модерном свету, са истим аномалијама и изазовима са којима су и Срби и Србија суочени – све те аномалије и изазови, па чак и генерацијске различитости – могу да се премосте искреним напором живе борбене снаге за добробит отаџбине и народа – сматрам да вођен искреним народним трибунима српски народ мора да преузме власт од идеолошки и финансијски поткупљених политичара, бизнисмена, свакојаких наметнутих званичника и свих осталих политиколошких, културолошких па и религиозних узурпатора – и да коначно стане на пут шиканирању своје нације и своје државе.

 

Часлав М. Дамјановић

15. јуни 2008.

  Штампа