Предходна страна

Крах лисабонског пројекта означио крај проширења ЕУ

Ирци решили српску дилему

У свом тексту Др. Срђа Трифковић пише које су последице Ирског референдума на коме су Ирци рекли НЕ Лисабонском споразуму односно даљем проширењу Европске Уније. Без обзира на покушаје разних тумачења постоји само једно – У Даблину је сахрањена "европска опција" Београда.

Пораз Лисабонског уговора на референдуму у Републици Ирској у петак, 13. јуна, указује на неоснованост празноверних предрасуда према том дану и датуму. "Петак, тринаести" овог пролећа је показао да чак и у 21. веку један мали али самосвестан и стари европски народ још има неког удела у одлучивању о својој судбини. Исход тог референдума задао је тежак, премда не и фаталан ударац амбицијама бирократског апарата Европске уније о преуређењу Старог континента.

Евро-елита већ годинама тежи све већој транснационалној централизацији одлучивања, ван и мимо политичких институција и уставно-правних механизама земаља-чланица. После Мастрихта (децембар 1991), којим је Заједница претворена у Унију, најважнији корак у том правцу био је Уговор из Нице, усаглашен децембра 2000, који је ступио на снагу 1. Фебруара 2003. године. Ница је донела пакет привремених мера које су биле намењене припреми ЕУ за очекивани пријем низа нових чланица. По први пут уведено је прегласавање у процес доношења одлука у Савету ЕУ - де факто влади Уније - у коме су до тада све битне одлуке биле доношене једногласно.

Устројство ЕУ требало је да трајно буде решено тзв. Европским уставом. Овај радикалан документ, поражен на референдумима у Француској и Холандији 2005, требало је да замени споразум из Нице, да га битно прошири и учини трајним. После референдума у Француској и Холандији, међутим, поборници европске супердржаве и Устава ЕУ нису ни за тренутак оклевали. Циљ им је остао исти, само је требало мењати методе и применити "План Б" који се заснивао на два принципа:

·   Да се треба уздржати од реторике која обичном Европљанину одвећ јасно указује на суштину реформи, чији је циљ стварање унитарне политичке структуре; стога је одбачен термин "Европски устав", иако "Уговор" који га је заменио има исту правну, политичку, културну и социјалну суштину.

·   Да се треба клонити верификације евро-реформи путем референдума, јер су им се европски бирачи показали несклоним, већ да усвајање Уговора треба спроводити кроз националне парламенте у којима су поборници јаче интеграције ЕУ далеко доминантнији него у бирачком телу у целини.

Лисабонски уговор је, да поновимо, евро-устав у мање амбициозном руху. И по њему, ЕУ би имала (неизабраног) председника и министра иностраних послова. Такође, законодавна тела у земљама-чланицама постала би још мање релевантна, судство још подложније крајњој инстанци у Луксембургу, пореска политика још једнообразнија, а идеолошке норме политичке коректности (легализација тзв. бракова хомосексуалаца, на пример) још наметљивије. Водећу улогу у припреми "Плана Б" преузела је Ангела Меркел. Као канцелар Немачке, земље која тежи централизацији ЕУ да би тако себи обезбедила још више утицаја, Меркелова је спремила сценарио по коме би тежње бриселских бирократа и њихових савезника у земљама-чланицама биле прогуране на мала врата у виду препакованог Устава ЕУ под другим именом.

По истом шаблону, поборници реформе ЕУ већ раде на покушајима неутрализације ирског референдума, премда је за ступање на снагу Лисабонског уговора јасно предвиђено његово усвајање у свим земљама чланицама. Никола Саркози, председник Француске, која 01. Јула преузима председавање ЕУ од Словеније, сматра да процес ратификације треба наставити без обзира на исход ирског гласања. Немачка је, наравно, сагласна са тим његовим ставом и нада се да ако 26 земаља ратификује Лисабон, Ирска неће имати избора већ да прихвати неки смоквин лист за његово усвајање независно од исхода референдума.

Тај исход, међутим, битно ће отежати усвајање лисабонског пакета у неким од земаља-чланица где ратификација тек предстоји, а пре свега у Великој Британији, Италији, Шведској и Чешкој. Чешки председник Вацлав Клаус, познати евро-скептик, већ је поздравио одлуку ирских гласача као "победу здравог разума и слободе" над "пројектом бриселске елите и бирократије", док је представник британских конзервативаца за иностране послове Вилијам Хејг рекао да "пројекат централизације" треба једном за свагда одбацити. Овог пута тешко је замислити да би неки нови "план Б" могао да буде прогуран мимо воље милиона њихових истомишљеника и независно од претходно усаглашених правила игре. Чак је и председник Европске комисије Мануел Баросо, велики поборник даље интеграције, признао да "план Б" не постоји.

За Србију битна последица слома Лисабонског уговора јесте окончање даљег ширења ЕУ, или у најмању руку дугорочно замрзавање пријема нових кандидата након што још евентуално Хрватска буде примљена идуће године. Премда Оли Рен у јавним наступима и даље покушава да створи утисак да крах Лисабона неће утицати на даље ширење ЕУ, бивши француски министар за европска питања Пјер Московиси – далеко поузданији извор – истиче да је сада опет на снази уговор из Нице, који је скројен за највише 28 чланица. После уласка Хрватске, по његовим речима, неће бити никаквог ширења ЕУ за најмање 15 до 20 година.

Несклоност ка даљем ширењу била је снажно присутна у старом језгру ЕУ (12 првобитних чланица предмастрихтске Европске заједнице) и пре ирског референдума. Сада, пак, противници пријема Србије, Босне и Херцеговине или Македоније - да о Турској не говоримо! - имају и формално-правне адуте које реторика г. Рена неће моћи да измени. Ово је нова стратешка реалност, чињеница коју српска политичка елита треба да спозна и да на основу те спознаје изведе одговарајуће закључке.

У преломним тренуцима за српску државу и нацију било би крајње неодговорно да се настави продубљивање идеолошких и политичких подела по питању "Европе", премда је та опција са исходом ирског референдума престала да буде остварива за дуги низ година. Она ће можда опет постати реална у неком новом бриселском оквиру, за деценију или две. Такав исход, ако се уопште деси, десиће се независно од тога шта Србија каже или учини.

Др. Срђа Трифковић

  Штампа