| Политичке анализе | 22. август 2008. |
Пред изгледима
и последицама једне неприродно склепане Владе, Србија би могла да
закука:
Не треба ми таква помоћ ваша!
После
два месеца од избора 11. маја нова влада Србије најзад је угледала
света. Ова влада је по много-чему чудна. Али не само она већ и околности
иза њеног формирања.
Један
против-природан „брак”
 На
првом месту - и то је, чини ми се, највећа чудноватост - нова влада
Србије произашла је из једног против-природног „брака”. Договориле се:
„прошлост” (из „деведесетих ратних година” која „нас је посвађала са
светом”) а коју тренутно предводи Ивица Дачић из Социјалистичке партије
Србије - бивши Милошевићевци - и „проевропска будућност” са Тадићем на
челу, да се „помире” и покопају своје „ратне секире”. Али
„против-природност” тог односа иде и даље са захтевом да би требало да
оба заједнички „одболују” сваки своје губитке из прошлости - Дачић
Милошевића а Тадић Ђинђића. Једном, пак, на терену губитака, дошло се до
једног новог, мада непожељног - „мора се”! Свесно се „заборавило” - опет
заједнички - да је Ђинђић: прво, у сарадњи са мафијом и Монтгомеријем,
оборио Милошевића са власти; друго, противуставно изручио истог Хагу,
где је овај после готово пет година, најзад и усмрћен тамо; Тадићевци -
то је било марта 2007. године - чак му нису дозволили ни пристојну
сахрану. Заборавих да рекнем: Слобино изручење догодило се баш на
Видовдан. Каква ружна симболика! Данас Тадић у заједници с Дачићем -
опет противуставно - изручује Косово САД и ЕУ у руке!
Како је, дакле, „бесплодност” главна карактеристика сваког
против-природног односа, крајње илузорно је очекивати дуговечност и
успешност овог тадићевско-дачићевског „блудног” акта.
Блуд
јесте „моралност” „успешне” политике
Али што рекао покојни Ђинђић за оне који у политици траже моралност и
праведност боље је да је напусте и оду у цркву, јер - хтео је Ђинђић
рећи - против-природност, било каква, уствари је „моралност” политике.
Како?! - зинуће од чуда неки политички моралиста. Срећом, притичу му сад
у помоћ, обоје - и Тадић и Дачић.
Рећиће му први: Знаш ли ти да код ефикасних машина уље је тај једини
фактор који обезбеђује правилан и непогрешан рад механичких делова; е,
видиш, „уље” моје успешне политичке машине - то је то што ти неправедно
зовеш „против-природност”. Захваљујући, дакле, само њему сад смо скоро у
Европи... путовања... мед и млеко... куд ће нам крај бити... европски
стандард по хитном поступку и то без мотике... А, ено га Коштуница - жао
ми га - укопао се иза принципа „Не дамо Косово!” и сад му је једино
остала... пензија! А ја ћу чак и Косово одбранити са Европом. Таман,
међутим, да му политички моралиста рекне „Што га ниси одбранио?”, вешти
Тадић наслућује питање, па ће на то: потребно је време и вероватно неко
ново „уље”.
Дачић му, пак, са своје стране, није говорио о „уљу” већ да је од
Милошевићевог времена цела СПС уствари била у политичкој пензији и
полако умирала. Да се нисмо удружили са Палмом и пензионерима, ни цензус
не бисмо прошли. Овако, значи, излаз је само у активној политици; то ће
нас подмладити. Таман опет, пре него што му политички моралиста није
добацио: Што се ниси удружио са Коштиницом и радикалима, Дачић наслућује
питање па вели: Хоћу да побегнем од пензије, а ти ме тераш у њу;
радикали су ево девета година у пензији и постали неплодни; а Коштуница
им се сад придружује због косовске „моралности”.
Упорни моралиста, међутим, инсистира: Ти ћеш морати да се одрекнеш
Милошевића и свега онога што је он радио. Дачић ће на то - понављам, ми
социјалисти имамо само два излаза: пензија односно политичка смрт или
активна политика; ако је цена овог другог, како рече, против-природан
„брак” са ДС, ми га прихватамо...
Европа
је за Србију - шарена лажа”!
А шта ћеш - прекиде га моралиста - ако је Европа Тадићева измишљотина и
мит. Већ девет година је обећавају још само „ово...” а она никако да
стигне. Па ево Тадић потписао ССП, а они замрзли све из њега док се не
обаве неколико „још ово”-а. А упозорења да је Европа за Србију варка већ
годинама пристижу. Вимерово писмо поручује: Србија у Европу -„никад”; по
немачком амбасадору Гобелу тек 2025. Па и најновије: ирски референдум
зауставио проширење ЕУ до даљег (а што би могло узети чак и године);
немачки министар за Европу Гинтер Глосер јавно поручује Србији како би
она могла евентуално да уђе у ЕУ само под условом да јавно и гласно
призна независност Косова; као једна „мекша” варијанта Гинтерове (чини
се да је она усмерена на Тадићевце) појављује се и она по којој Србија
не мора формално да се одрекне Косова (слично статусу неколико држава
које су чланице ЕУ а које су одбиле да признају независност Косова -
Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка, Кипар) с тим што Србија не би
стављала своје вето на приступ независног Косова међународним
финансијским и политичким организацијама, као што су ММФ, Светска банка,
ОЕБС, УН, итд.
Све у свему, Ивице, овај свет се не може више заслепљивати и замајавати
Европом. Ако не дође сада - највише за годину дана - не само ти већ и
Тадић и цело његово окружење, сви заједнички нећете прећи цензус.
Дачић поче да се се чешка по глави, па ће резигнирано: Загазили смо, не
можемо назад - ту смо , где смо!; ако је Европа варка за Србију, онда је
и Србија зрела за пензију.
Једина
српска истинита перспектива - у'се и у своје кљусе!
Прискочи му сад моралиста у помоћ: Право си рекао; само кориговаћу те:
Србија је већ у пензији; од дана кад се непозвана и противуставно
определила за Европу. Тадићу, а сад и теби, никако да падне напамет да
сем Европе за Србију има и других алтернатива. Има их неколико. Прва,
пак, од које се мора почети, зове се, просто и сељачки: у'се и у своје
кљусе (УиК)! А што се тиче политичких активности у пројекту УиК, биће их
на претек. Цела их Србија неће моћи подмирити. Дакле, хтео сам рећи,
само тежак рад, додуше, с мотиком, може нам отворити нове истинске
перспективе, па ако хоћеш и ону о ЕУ. Само под другим околностима. ЕУ ће
буквално молити Србију да јој се придружи. Јер и Европа друкчије -
партнерски - разговара са доказаним делатницима што би Срби кроз УиК и
били, а сасвим другојачије (уцене, наредбе, изручења Хагу, итд.) са
непозваним и само-наметнутим просјацима из Тадићевог окружења у које
спадаш сад и ти...
Заживео
плод блудног „брака”!?
Влада се најзад формирала, али не пре него што је Дачић обезбедио за
себе (да ли за социјалисте - то је већ друго питање?!) најбољи могући
„посао”. Он је потпредседник владе, али не обичан; због њега је донесен
(као први акт нове Скупштине) специјалан закон о влади по коме је он
први потпредседник и једини који може да замени новог премијера Мирка
Цветковића, мада их има још четири, али они су другоразредни без тих
овлаштења. Као главни потпредседник његово задужење је да „бди” над
безбедношћу; како је он у исто време и министар полиције, нема шансе да
се отворе за јавност Милошевићеве тајне архиве.
Неки политички аналитичари, ваљда због тога, повезују најављено
„помирење” између Тадића и Дачића са већ око двадесет година старом и
фамозном Осмом седницом Централног комитета СК Србије. Тада је, као што
се зна, Милошевић извршио«„пуч” и устоличио себе за председника СК
Србије (то су комунисти, данашњи социјалисти) свргнувши с те позиције
свога кума Ивана Стамболића (то су опет комунисти или њихови синови,
који су се претопили у даншње Тадићевце). Ови аналитичари сад у том
светлу виде и овај садашњи „брак” Тадић-Дачић као мање «против-природан”
а више као обичан „породични” сукоб.
Дачић је поред МУП-а за своју коалицију извојевао још три министарства -
енергија, просвета и, мислим, спорт. Кад се томе дода чињеница да је из
његове партије изабрана и председница Скупштине Србије - Славица
Ђукић-Дејановић, не би се могло рећи да је он овом „браку” приступио из
чистог идеализма - тј. да се спасе СПС - како то произилази из напред
споменутог његовог „дијалога”, већ напротив - добио је он трофеј каквог
би му позавидео сваки истински шампион.
 Родило
се изгледа - „недоношче?!
Напред је, међутим, изражено мишљење да тај „брак” Тадић-Дачић, не може
бити дуговечан. Тако речено, мислило се првенствено да не може трајати
четири године колики је мандат садашње владе, већ можда - пола, годину,
две... Још, међутим, влада практично није ни заживела, а већ се
појављују не пукотине већ конкретни Тадићеви потези да се, како изгледа,
влада ослободи Дачића. Наиме, Тадић је поставио буквалан ултиматум
Дачићу: ДС раскида споразум са Дачићем на републичком нивоу на основу
кога је формирана нова влада, уколико овај у самом Београду не раскине,
прво, своју намеравану коалицију са Коштуницом и радикалима и друго, не
формира коалицију са ДС и Чедом Јовановићем. човек би могао помислити -
полудео Тадић: влада тек створена - пада...
Али не кад је у питању лукави и подмукли Тадић. Није он на Ивањ дан, у
друштву с енглеским амбасадором, дзабе ишао на сеоску славу код Драгана
Марковића Палме. Изгледа да је ту направио неку врсту новог „споразума”
(назовимо га „споазум 1”) са Палмом и пензионерима да уколико Дачић не
прихвати Тадићев београдски ултиматум, они ће се одвојити од Дачића.
Како њих двоје (Палма и Кркобабић) имају 8 од укупно 20 СПС коалицијских
гласова, ових осам је довољно за Тадићеву већину у Скупштини (ЗЕС 102,
Чеда Јовановић 13, мањине 7, Палма и Кркобабић 8; укупно 130 посланика).
Међутим, такође лукави Ивица Дачић, одмах је схватио да прави разлог
Тадићевог ултиматима није због београдске власти (она је стварно служила
само за повод) већ да се оригинални споразум између њега и Тадића, који
је омогућио стварање нове владе или укине тј. да се Дачић и његових 12
посланика избаце из владе или измени тако да Дачић остане у влади као
неки безначајни потпредседник, позиција која се иначе даје свим важнијим
партнерима, али да се одрекне својих специјалних овлашћења (види 2
доле). Постоје бар два разлога за покушај Дачићевог развлашћења: (1) са
многих страна долази до начелне критике Тадић-Дачић споразума у смислу
да је Дачић комуниста, Милошевићевац (отворени критичари: Чеда
Јовановић, Драшковић, али и други); и 2) Дачић је лично добио
несразмерна овлашћења у новој власти: искључиви је заменик премијера и
готово ауторативно господари безбедношћу и полицијом Србије. САД и ЕУ су
специјално забринуте због безбедности; остављају, пак, Тадићевом умећу и
одговорности да га контролише док Палмин „споразум 1” не ступи на снагу.
Због свега тога Дачић је врло озбиљно схватио Тадићев ултиматум. Као
прва ствар успео је да на београдском нивоу власти раскине коалицију са
Коштуницом и радикалима. Али даље, бар за сад, није могао да приволи
београдско крило СПС да скупа са Чедом Јовановићем буде коалициони
партнер са ДС у формирању нове београдске власти. Препоручио је уместо
тога као једно рационално решење нове изборе за Београд (или по једној
другој варијанти - принудна управа па нови избори - које би председница
Скупштине Србије (из СПС) могла да распише.
Ускоро
- прави смисао Тадићевог ултиматума и последице
Тешко је, међутим, веровати да ће се Тадић задовољити половичним
Дачићевим прихватањем његовог ултиматума. Ово, наравно, под условом да
је он апсолутно сигуран у Палмин „споразум 1”. Јер може се десити да и
Дачић „заплаши” Тадића да он такође има још новији од њега „споразум”
(тј. „споразум 2”) са Палмом и пензионерима па ако се и даље инсистира
на ултиматуму - влада дефинитивно пада!, јер они сви заједно, тј.
коалиција СПС (Дачић, Палма и Кркобабић) напуштају Тадића.
Уосталом, шта се стварно крије иза Тадићевог ултиматума, јасно мора бити
ускоро. Ако Тадић усвоји половичан Дачићев предлог, знак је то да је
„споразум 2”, стваран; ако га, пак, не усвоји, „споразум 1” је на снази
- Дачића су, а за рачун Тадића, издали његови коалициони партнери, Палма
и Кркобабић. Шта „ускоро” значи? Проблем власти у Београду се мора
решити, како изгледа, до половине августа. То је и сам Тадић потврдио у
свом интервју у Времену, мада је још и додао да није сигуран да су нови
београдски избори најбоље решење.
Разрешена „мистерија” број један
Овај сценарио, међутим, разјашњава „мистерију” један. Она се неприметно
од очију јавности дешавала у Тадићевом табору за цело време прегањања
око потписивања коначног споразума Тадић-Дачић који је најзад, као што
се зна, уродио новом владом Србије.
Једном мало пажљивијем посматрачу унутрашњих прилика у ДС за време ових
преговара са Дачићем није могла да промакне из вида чињеница потпуног
отсутства Божидара Ђелића из преговора са Дачићем. Деловало је то крајње
збуњујуће. човек који је као потпредседник у Коштуничиној влади био
главна Тадићева ударна „песница” у њој, који је давао изјаве по свакој
ствари пре премијера (овај се у јавности врло ретко и појављивао) па се
често није знало ко је премијер и, који је, на крају, и изазвао пад
његове владе, сад одједном на преговорима о новој влади - мук! Још кад
је за новог премијера именован Цветковић а он чак ни на листи кандидата
није био, помишљали су људи: сиромах Ђелић, пао је у немилост!, па су се
питали зашто? Никоме, пак, да падне напамет да се он, ето, свесно
„жртвовао” (повукао се у позадину) не би ли Дачићу изванредна лична
понуда изгледала што веродостојнија - ето, постајеш кључна личност
будуће владе. А како је Цветковић „млак” по природи ти ћеш, уствари,
бити њен незванични премијер.
На овај Тадићев трик, Дачић се врло наивно дао „упецати”. Сиромах, ни
сањати није могао да би на његово место ускоро могао доћи Ђелић или неко
други - наравно, «подобнији” од Дачића, о чему ће још бити речи. У целој
ствари, једно је, међутим, сигурно: следи Дачићево одстрањење. Питање је
само да ли коначно - активирањењем Палминог „споразум 1”; или, под
претпоставком постојања Палминог „споразума 2”, Дачић остаје у влади,
али на позицији, како је напред споменуто, неког безначајног
потпредседника. Важно је, међутим, да објасним шта се мислило под „другим” напред. Ђелић је одувек имао амбицију да буде премијер. Мада је био предодређен за премијера у прошлој влади, изгубио је ту позицију у ривалству са Коштуницом. Именовањем Цветковића за премијера, та га је позиција - да би трик са Дачићем успео - формално мимоишла и сада. Како су његове амбиције још увек премијерске, с једне, а како је очигледно да подмукли Тадић, с друге стране, може своје аутократске и диктаторске амбиције да испољи много лакше са „млаким” Цветковићем него са агресивним Ђелићем, може се врло лако десити да Ђелића још једном мимоиђе премијерство. Односно да је Тадић и на њега самог применио исти трик на који се упецао Дачић. Е, сад „неко други” и „подобнији” слови у целој овој прљавој игри за случај да неким чудом Ђелић ипак постане премијер, у ком, пак. случају и Цветковић постаје жртва исте Тадићеве подмуклости. ... и друга „мистерија” Стриктно говорећи друга мистерија, сем по чињеници чуђења коју је изазивала у јавности, нема директне везе са првом. Реч је о предизборној кампањи коалиције Коштунице и радикла. Сви познаваоци српских прилика били су зачуђени са како је мало елана та кампања вођена. У упоређењу са тадићевцима, у поменутој коалицији организација је била слаба, аргументација свога става још слабија, а о некој стратегији једва се могло и говорити. Па хајде, што је тако деловола Коштуничина страна; она је позната да се ослања више на резултате своје политике - конкретно - Косово, него на пропаганду. Али слично су деловали и радикали, традиционално познати по врло агресивној и радикалној пропаганди. Стручњаци приписују то некој врсти уморности и предаха код ових. Лично се не бих сложио са оваквом оценом. Шта је посреди? По мом мишљењу, ради се овде о страху за свој партијски углед. Наиме, теоретски гледано Косово је „неотуђиви” део Србије. Ако, пак, наша коалиција задобије власт, ми ћемо морати, слично Тадићу, у општењу са Западом да заобилазно признамо независност Косова. Е, да се то не би десило нама, препуштамо власт случају односно Тадићу, нек' то он учини - и онако је то у његовом програму - да би на следећим изборима, који ће сигурно доћи пре истека четворогодишњег мандата - могли ту чињеницу противуставног признавања Косова од стране Тадића да капиталишемо - нашом владом! Ој Србијо, земљо мила, шта си, јадна, дочекала?! Да ти судбину кроје: Тадићева (и Ђелићева) подмуклост ради грабљења апсолутне власти за себе, Дачићева наивна опијеност њоме, Палмина примитивна и преварантска природа и Коштуничино-радикалско препуштање судбине Косова случају, односно Тадићу због страха да њихове партије не упрљају своје образе ако би имали у овом тренутку власт... Најкраће, земљо мила, зависиш од четири врсте, нажалост - ђилкоша! Н. Љотић „Искра“ 01. август 2008. |
|
Предходна страна |
|
