Предходна страна

Лекари без граница, злоупотребе без граница - сада се појављују и у Грузији

Лекари без граница, профитери у белом

Нема више ниједног рата а да се они не појаве. Препознатљиви су по мајицама с натписима и навијањем искључиво за једну страну. Кад је то већ постало велики бизнис и острашћена подршка једној политици, др Шитли, један од оснивача, одлучио је да их напусти. Сад отворено говори о свему

Када је с Бернаром Кушнером, нашим лекаром и писцем Владаном Радоманом и још неколико колега лекара шездесетих година у Бијафри основао удружење “Лекари без граница”, др Луј Шитли није ни могао да замисли да ће три деценије касније хуманитарна акција постати бизнис и обавезна декорација свих ратних похода. Све бомбардерске акције НАТО-а, па и мали локални сукоби, имали су хуманитарно-пропагандни део.

Таква делатност постала је бизнис великих размера, често са сумњивим политичким везама. Акције непристрасне људске и лекарске солидарности засењују новчано-политички и сексуални скандали чија је листа све дужа, од Либерије до Косова.

- Када се говори о скандалима у хуманитарним организацијама, не треба поједностављивати ствари. Треба се сетити да смо основали “Лекаре без граница “ када смо у Бијафри видели да се на наше очи у авионе Црвеног крста товари оружје. Тамо смо радили у тако страшним ратним условима да смо спавали само када бисмо пали од умора. У Авганистану 1980. године снимили смо слајдове које смо приказивали потенцијалним донаторима и тако финансирали хуманитарне акције. Мислим да су проблеми почели када су на европском институционалном нивоу створене организације које су почеле да дају новац за хуманитарне акције. Поднесете пројекат и они вам доделе буџет под условом, наравно, да је ваш пројекат политички исправан. Ту је дошло до онога што зовем “перверзијом система”. Те “хуманитарце” можете да препознате по томе што причају само о себи, а међусобно разговарају искључиво о томе где је ко колико плаћен.

Др Луј Шитли је и једна од малобројних јавних личности у Француској које су се 1999. супротставиле “хуманитарном” бомбардовању тадашње СР Југославије. Заједно с бившим шефом УНМИК-а на Косову, а сада министром спољних послова Француске, Бернаром Кушнером и још неколицином младих лекара, др Шитли се 1969. налазио у Бијафри, на југоистоку Нигерије.

Ко је на чијој страни
- Дошао сам са екипом Црвеног крста Француске. Приметили смо да се у њихове авионе товари оружје. Одлучили смо да нешто урадимо сами, што неће бити у функцији владине политике - сећа се др Шитли. - Мало ко зна да су прве жртве рата у Бијафри међу хуманитарцима били управо млади хирурзи из Југославије. Радили су у ирској католичкој мисији када су на операциони блок пале бомбе из египатских „мигова”. Нико није преживео, ни од лекара, ни од пацијената.

Оснивањем самоиницијативне хуманитарне организације у Бијафри, која није хтела да има ништа с корумпираним Црвеним крстом, почела је епоха хуманитарних акција и такозваних невладиних организација. У току следеће три деценије оснивачи су се разишли. “Лекари без граница” постали су права хуманитарна мултинационала с буџетом од преко шездесет милиона евра, стотинама плаћених немедицинских професионалаца, поред две хиљаде лекара на свим странама света. У току бомбардовања Југославије, ова организација отворено је радила за НАТО, разликујући избеглице и жртве рата по националности, што је сасвим супротно духу оснивача. У знак протеста, тада се одвојило грчко крило организације. У писму париској централи отворено су указали да је пристрасност резултат чињенице да “Лекаре без граница” финансирају владини и провладини фондови. Исте године организација добија Нобелову награду.

- На шта то личи да “Лекари без граница” дођу на Косово обучени у мајице с натписима на албанском и енглеском. Лекар мора увек да буде на страни жртве било које националности и вере, да буде само на страни пацијента - каже др Шитли, који је 1992. с пријатељима из хуманитарне организације ТАО довезао камион лекова за две наше гинеколошко-акушерске клинике и Дечју болницу у Тиршовој.

Кушнеров велеобрт
Један други оснивач “Медицине без граница”, Шитлијев пријатељ др Бернар Кушнер постао је родоначелник идеологије “права на војну интервенцију из хуманитарних разлога”. Постао је министар, па шеф мисије УН на Косову. У влади француског председника Саркозија добио је место шефа дипломатије. Кушнер је хвалио ратну интервенцију НАТО у Авганистану јер је “дуплирана хуманитарном”. Један је од ретких Француза који је подржао амерички напад на Ирак, упркос чињеници да су то одбили да учине тадашња француска влада десног центра и председник Жак Ширак. Како каже др Шитли, с др Бернаром Кушнером није се слагао ни око рата у Југославији, па ни сада.

- Кушнер је мој пријатељ из ране младости. Урадио је много добрих ствари. Не треба то заборавити. Сачувао је на хиљаде живота организујући акцију спасавања “људи из чамаца” из Вијетнама. Проблем је што он, заправо, не зна каква је патња рат, јер никад није био у ратним подручјима на дужи рок. Долазио је и пролазио, али се није задржавао. Не могу да схватим да неко може да буде лекар и да буде за рат.

У духу православља
Др Луј Шитли рођен је 1937. године. Живи у селу Бернивилер, код Милуза у јужном Алзасу. Ових дана иде у пензију, лекарску каријеру завршава као управник болнице у месту Сентајм. Пре двадесет и пет година, на Светој гори, постао је православни хришћанин и добио име Григорије. У грчкој православној цркви крштени су и његова супруга Ерика Анастазија, као и деца Марта и Жан Батист. Када се свом духовнику, оцу Симеону са Свете горе, пожалио да му је најближа православна црква далеко, овај му је једноставно посаветовао да на сопственом имању сагради православну капелу. Са својим пријатељем песником Шарлом-Теофаном Бришленом, такође православцем, др Шитли је саградио капелу посвећену св. Григорију и Анастазији, која је метох Грчке православне цркве.

Нисам фанатик
- Упознао сам Југославију 1962, године када сам као млад лекар, у оквиру међународне размене, дошао у Сарајево на стажирање, код већ тада чувеног офталмолога др Владимира Чавке. Сећам се да сам из Ријеке бродом дошао у Сплит и одатле аутобусом за Сарајево. Ту сам први пут видео једну џамију и једну православну цркву. Никада нећу заборавити пријатељску атмосферу и срдачност људи који су ме окруживали. После сам седамдесетих отишао у Србију. Обилазио сам манастире и почео да се припремам за улазак у православље. Зашто? Нисам никакав фанатик. Да се разумемо, школован сам као већи део моје генерације у католичкој школи. После сам био без вере, али сам осећао да ми је она потребна. У православље сам ушао не зато што сматрам да је то савршена црква или тако нешто већ зато што сам открио да Господ није умро на крсту. Православље је често у искушењу поистовећивања вере и нације, што је осуђено на саборима.

  Штампа