| Политичке анализе | 28. август 2008. |
Председник
Русије Дмитриј Медведев о признању независности Јужне Осетије и Абхазије
Сваки случај је посебан
Зашто је, ипак, Русија у случају Јужне Осетије и Абхазије ставила право
на самоопредељење нација изнад принципа територијалне целовитости
држава? „То није лак избор, али је то једина могућност да се сачувају
људски животи“, изјавио је председник Русије.
 Од
тренутка када је председник Русије Дмитриј Медведев најавио признање
независности Јужне Осетије и Абхазије, у Србији не јењавају дискусије
око могућих последица ове одлуке у случају Косова. Значи ли овај потез
да се Кремаљ одриче ослонца на међународно право? Неће ли Русија сада
променити однос и према другим непризнатим територијама? И како заправо
треба у насталој ситуацији да се постави званични Београд, — да подржи
територијалну целовитост Грузије, исказавши тиме и подршку ставу
Европске уније, или да прећути, не желећи да комликује односе са тако
озбиљним савезником у покушају очувања сопствене целовитости, као што је
Русија? И то је само најповршнији преглед питања која занимају умове
српских аналитичара.
Да почнемо од међународног права. Ко боље од Срба зна колико је оно
заправо двојствено, јер принцип територијалне целовитости држава, исто
као и право нација на самоопредељење јесу његови базични принципи.
Слобода тумачења већ је омогућила да 46 држава у свету признају
независност дела суверене територије Србије. Мислим да већ сама ова
чињеница обезвређује све покушаје оптуживања Русије за кршење
међународног права. Уосталом, председник Медведев је у свом говору навео
сав спектар докумената у којима може да се потражи правно образложење
донете одлуке и ту нема шта да се дода.
Зашто
је, ипак, Русија у случају Јужне Осетије и Абхазије ставила право на
самоопредељење нација изнад принципа територијалне целовитости држава?
„То није лак избор, али је то једина могућност да се сачувају људски
животи“, изјавио је председник Русије објашњавајући разлоге који су га
подстакли на признање наведених република. И то је чињеница за коју су
многи остали глуви. „У ноћи
08.
августа 2008. године у Тбилисију су направили свој избор. Сакашвили је
изабрао геноцид за решавање својих политичких задатака“, — ове речи,
нажалост, потпуно су поткрепљене чињеницама. Комесар Савета Европе за
људска права Томас Хамарберг оценио је догађаје у Јужној Осетији као
„вређање човечанства“. А како још може да се назове убиство преко две
хиљаде житеља града који их укупно има 35 хиљада? И то у једном дану.
Истим темпом би се за две недеље могло дефинитивно и неповратно решити
јужноосетинско питање. И Русија је, сасвим оправдано, помислила како
илузорно пријатељство са Западом тога заиста не вреди.
Сада да се вратимо питању евентуалне промене руске политике у погледу
Косова. Доносећи одлуку о признању Јужне Осетије и Абхазије, Русија је
полазила од чињенице да је опстанак народа ових република угрожен.
Могуће да би руски став био коригован да се исто односи на косовске
Албанце, али то је једнако тешко замислити, као и промену руског става
око Космета у ситуацији најозбиљнијег заоштравања односа управо са
спонзорима косовске независности.
А како треба да реагује на сва ова дешавања званични Београд, с обзиром
на правну, па и политичку клопку у којој се затекла Србија?
Најоригиналнијим ми се учинило мишљење аналитичара Форума за међународне
односе Душана Лазића, који је изнео претпоставку да би Русија могла да
затражи од Београда да призна Јужну Осетију и Абхазију. Што се наравно
никао не сме допустити јер би сведочило о „непринципијалности“ става
Србије. Истовремено, по Лазићу, Русија свој однос према косовском
случају неће мењати јер су у њен став одавно „уграђени“ њени лични
интереси. Оставимо питања принципијалности Србије и руских интереса на
Косову на савести поменутог аналатичара, али тема некаквих митских
захтева Москве заиста завређује пар речи. Може ли неко да се сети, када
је последњи пут Русија ишта тражила од Србије? И ја нисам успела.
Захтеви, претње, истицање некаквих незамисливих услова, — све је то,
пре, из репертоара заштитника територијалне целовитости Грузије и
великих противника примене истог принципа у погледу Србије.
Ипак, схватајући да сличне мисли могу да никну у успаљеним последњим
дешавањима умовима, министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров
додатно је прецизирао руски став: „Ми желимо да наши савезници доносе
одлуке сами, одмеривши вредност односа са Русијом и с обзиром на
сопствене интересе. Ми сматрамо да савезници треба да буду савезници,
али да им уврћемо руке, — то није део наше политичке културе“.
Ипак, резиме је најбоље оставити председнику Медведеву: “Када се
појавила ситуација око Косова, западни партнери Русије говорили су да је
то посебан случај. Сваки случај признања је по својој природи случај
посебне врсте. Посебна је ситуација на Косову, посебна — у Јужној
Осетији и Абхазији“, подвукао је председник.
Ето, то су заправо све аналогије.
Реаговања на признање независности Јужне Осетије и Абхазије
Признање независности Јужне Осетије и Абхазије од стране Русије је
легитимни чин који одговара општеприхваћеним међународним нормама,
моралу и историјским реалијама. Овако руски политичари и политиколози
оцењују овај догађај. Упознајемо вас са мишљењем неких од њих.
 Председник
Спољнополитичког одбора Државне думе Константин Косачов сматра признање
независности једино могућом варијантом за Русију. Посланик је обратио
пажњу на чињеницу да је Русија последњих година, практички, сама бранила
принципе међународног права. „Русија је била приморана да делује не само одлучно, већ и доследно штитећи своје држављане, живот и безбедност људи — каже Константин Косачов. Покушавали смо да то учинимо другим средствима, али нисмо наишли на подршку у томе. Једноставно смо се разуверили у спремност наших партнера да штите живот и безбедност људи када то не одговара њиховим интересима“. У дотичном случају реч је о Сједињеним Државама и њиховим савезницима из НАТО-а. Током последњих година они су са одређеним циљем наоружавали Грузију и, самим тим, створили услове за агресију коју је Саакашвилијев режим почетком августа остварио у Јужној Осетији. При томе, званични Тбилиси и његови западни покровитељи отворено су игнорисали став Русије која је вршила мировну мисију у зонама закавкаских конфликата и сносила одговорност за развој ситуације у региону – подсетио је политиколог Алексеј Арбатов и наставио. „Зар Русија није упозоравала да никада неће допустити решавање проблема Јужне Осетије и Абхазије помоћу силе? Али Запад се 90-их година и касније навикао да Русију не треба схватати озбиљно. Па ево, сада је Русија показала да је треба да је озбиљно схватају, да и Русија има своје интересе и да је спремна да их брани“. Са своје стране, историчар и председник Фонда „Историјске перспективе“ Натаља Нарочницка мисли да Јужна Осетија и Абхазија имају сва права на самосталност. Историјски, Осетинци и Абхази нису били у саставу грузијске државе. Они су добровољно ушли у састав Руског Царства пре више од 200 година, и то раније од Грузије. После распада бившег СССР-а Осетинцима и Абхазима ускраћено је право да одреде своје државо уређење, иако се то предвиђало законом из 1990. године док су у Грузији већ беснели међуетнички конфликти – подсетила је гђа Нарочницка. „Пед овим конфликтом су на западу затварали очи. Грузија у том тренутку чак није контролисала ни целу своју територију. Грузију су признали у границама управо оне совјетске социјалистичке републике, а затим прогласили конфликт сепаратистичким као да је избио на територији државе која је у овим границама постојала барем 200 година“. Другим речима, историјске реалности жртвоване су пред политичким рачуницама Сједињених Држава и њихових партнера који су већ 90-их година ковали планове утврђивања на Кавказу. Данас се управо они ревносно залажу за тај политички наметнут територијални интегритет Грузије. припремила: Српска политика извор: Глас Русије |
|
Предходна страна |
|
