Предходна страна

Мирослав Лазански у два текста пише о рату у Грузији и погрешном погледу запада на Русију

Русија није Србија

Сматрали су је медведом отупљених канџи, потценили су понос Русије, њену прошлост и њену војну моћ. Треба само пратити холивудску продукцију да би се предвидели политички догађаји, па и будући ратови.

Наиме, још тамо 1977. године Холивуд је избацио на тржиште три скупа пројекта одједном и у сва три филма глуме суперстарови. Ту су били „Светац” у коме „руски националиста, који располаже компјутерском супертехнологијом и окупља око себе банду убица, дестабилизује ситуацију у Русији да би се дочепао власти, а паралелно организује нападе по Европи”. У филму „Председников авион” група руских терориста отима авион са породицом америчког председника и зверски се обрачунава са женама-таоцима. У „Миротворцу” опет „руски генерал-националиста краде нуклеарне бојеве главе и продаје их наравно Србима из Босне да они униште Њујорк”.

Дакле, годинама се врло успешно радило на стварању новог лика непријатеља Америке и Запада.

Уместо комуниста то су постали мафијаши у контексту западног виђења Русије као „криминално-синдикалистичке” државе. Играло се на карту емоционалног ефекта русофобије, а нови светски поредак под хегемонијом САД стваран је против Русије, на уштрб Русије и на рушевинама Русије.

У моделу новог светског поретка за Русију није било места, њена територија се сматрала слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника.

У важећој Стратегији америчке националне безбедности пише да се за сферу одговорности америчких органа за националну безбедност фактички проглашава осигурање глобалне контроле у најважнијим питањима служења интересима транснационалног капитала и неометаном приступу ресурсима других држава. Истовремено се за сферу америчке националне безбедности проглашава и контрола становништва, загађење животне средине и политички системи у другим државама.

У својој књизи „Геостратегија за Евроазију” Збигњев Бжежински говори о распаду Русије на три дела као темељу за успостављање равнотеже снага у америчким интересима у Евроазији. Тај распад на европску Русију, Сибир и Далеки исток треба, по Бжежинском, да се одвија под руководећим утицајем Америке и њених партнера, а „руско наслеђе биће довољно за све”. По Бжежинском Русија је „геополитичка црна рупа”, огромна неподељена територија, а како је Москва изгубила „хладни рат”, Русију треба распарчати, опљачкати и дефинитивно уништити као самосталну државу.

Историја је већ показала колико су опасне такве политичке утопије. Лав Троцки, такође, страсно је жудео за светском доминацијом, па онда и Адолф Хитлер. Данас томе тежи Бжежински. Како се све то може завршити добро је познато. Можда није познато америчком естаблишменту, можда су они читали неке друге историјске уџбенике, одноосно они који Русију као нуклеарну силу желе да деле на три дела треба да добију упут за психијатра.

Дакле, сматрали су је медведом отупљених канџи, потценили су понос Русије, њену прошлост и њену војну моћ. У фебруару 1999. године тадашњи амерички председник Бил Клинтон споменуо је Русију само као „опасно складиште лоше чуваног нуклеарног наоружања”. Амерички званичници још од тада више не говоре о „стратешком партнерству”, већ о „прагматичном”, па чак и „ реалистичном партнерству”са Москвом.

Наиме, Русију је званични Вашингтон практично прогласио „Горњом Волтом са нешто ракета”. Партнерство је нестало, односи су сведени на прост језик реализма. Геостратегија новог светског поретка, како се она данас спроводи, садржи недвосмислену претњу за само постојање Русије као државе, а изјаве америчких лидера да се „ Русији мора ишчупати нуклеарна жаока” додатно учвршћују размишљања у Москви да је крајњи циљ ширења НАТО-а на исток заправо колонизација и уништење Русије као врло пробитачан геополитички подухват за светску олигархију која формулише спољну политику САД.

У фебруару 1999. командант оружаних снага Естоније изјавио је „да Русија више не представља никакву војну претњу”. У марту 1999. НАТО је без одлуке УН бомбардовао СР Југославију, у октобру 2001. САД су без одлуке УН бомбардовале Авганистан, у марту 2003. САД су без одлуке УН извршиле инвазију на Ирак. У међувремену, САД су се једнострано повукле из споразума о антибалистичкој ракетној одбрани АБМ из 1972. године, опкољавају Русију новим чланицама НАТО-а, почињу да инсталирају антиракетни штит у Пољској и Чешкој што је директна стратешка претња Русији.

Противно Резолуцији 1244 УН Косово је прогласило независност и ту су независност признале САД и већина чланица НАТО-а, иако су и Србија и Русија упозоравале Запад да ће то бити опасан преседан.

На Косову, у лето 1999. руским миротворцима није омогућен улазак у Ораховац да би преузели свој сектор у оквиру снага КФОР-а. НАТО се потрудио да Руси не уђу у Ораховац. Па су девет година касније ушли у Гори и Поти у Грузији.

Претходно је Миша Шаликашвили наредио да се изврши напад на руске мировњаке у оквиру заједничких мировних снага Грузије, Русије и Јужне Осетије. Грузијски су војници том приликом на спавању убили двадесетак руских војника да би одмах затим председник Миша наредио да се вишецевним ракетним бацачима, мучки усред ноћи, гађа главни град Јужне Осетије Цхинвали при чему је убијено на стотине цивила, иначе, и руских грађана.

И сада сви на Западу говоре о интегритету држава, о међународном праву? Па где сте били када је Србија била у питању?

П. С. Миша Шаликашвили је морао да издржи барем који дан дуже. Овако, био сам на годишњем одмору далеко од Београда, треба ми дан да се вратим, па дан за руску визу, па дан за карте и паре од редакције, па најмање дан у Москви за акредитацију, па најмање један дан да стигнем на Кавказ. А Руси све завршише за пет дана. Пребрзо, одустао сам...

Краљ је, напокон, го

Председник Грузије Миша Шакашвили дефинитивно је начео трансатлантске односе. Наиме, његова неуспела војна авантура прети да изазове нова драматична подвајања савезника на две стране Атлантика. ЕУ оклева са јачим санкцијама према Русији, Америка је забављена предизборном кампањом, оштра упозорења Вашингтона упућена Москви поводом Грузије и у самом Вашингтону скоро да нико озбиљно и не схвата, а у седишту НАТО-а сада не знају куда даље да се шире, нових кандидата на планети Земљи и нема тако много.

А још пре само десет година амерички новинар Чарлс Краубханер је написао: „Америка влада светом, хвала Богу. У овом веку добили смо два велика светска рата, па онда и ’хладни рат’. Имамо право да сада захтевамо плен. Требало би да ми Американци можемо да уживамо бар тренутак у својој слави”.

Тај тренутак је, сада очигледно, дефинитивно и прошао. Вредносни темељи трансатлантске заједнице показују озбиљне пукотине. Америчка доминација постала је неподношљива и неким америчким европским савезницима, нерасположење Европљана према САД расте, Европа осећа да је Вашингтон третира као пешадију, коју весело гази каубојска чизма. Догађаји у Грузији показали су да је време америчког тријумфализма прошло и да САД морају поново да науче игру међународне политике, не као једина светска суперсила, већ као једна од више великих сила.

Истина, САД и даље доминирају светом својом популарном културом, али су ратовима у Авганистану и Ираку дошли до позиције војне пренапрегнутости па на војне задатке широм света све више шаљу припаднике Националне гарде и територијалну резерву. Бело обојени брод америчке обалне страже у грузијској луци, тако далеко од америчке обале, најупечатљивија је потврда америчке војне пренапрегнутости. Осим, ако Вашингтон није хтео да додатно иритира Москву па је у луку Батуму, између осталих бродова, намерно послао и бело обојени брод обалне страже. Но, како се тај брод уопште и нашао у водама Црног мора? Америчка обална стража у тим водама значи да Америка има све мање војника за авантуре широм света, или да САД и обале Црног мора сматрају за своје обале.

Однос снага између Америке и ЕУ мења се у корист Европе. Америчке неолибералне економске теорије и рецепти, који су још донедавно представљали америчку Библију коју су сви побожно читали, не уживају више претерани углед. Однос евра и долара све говори. ЕУ постаје монетарна сила, при чему и ЕУ и САД спољну вредност својих валута користе као инструмент властите конкурентске способности. Сасвим довољно за ново формулисање транс-атлантског партнерства. Жестока конкуренција, културна ероазија, европски недостатак стратегијске перспективе и америчка увређеност и повређеност. У контексту свега тога руски тенкови могли су мирно да продуже и до центра Тбилисија. Ни у ЕУ ни у САД, нико Миши Шакашвилију ништа не би могао да помогне. Што, заправо, изазива озбиљне сумње да Миша можда, ипак, не ради за Русе? Јер, урадио је све што је било потребно да Москва успе. Грузија је некада била краљевина.

Њен краљ је сада, напокон, го.

Да ли знате како Иранци зову Америку?

Не „Велики Сатана”, већ „Престоница Глобалне Ароганције”. Исто тако је зову иза њених леђа и Французи и Немци, Јапанци и Кинези. Јер, моћ квари, а глобална моћ изазива проблеме на глобалној разини. Бивши председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов у једном интервјуу из 1999. године упоредио је ширење НАТО-а на исток са Версајским уговором, који је на крају Првог светског рата понизио Немачку. Господин Горбачов је том приликом рекао и како се осећа изданим, с обзиром на то да је Вашингтон обећао да неће покушати да извуче геополитичку корист од распада Совјетског Савеза. Па је сходно томе господин Горбачов завршио каријеру као човек који рекламира пица ресторан у Москви. Што је врло поучно за све оне који беспоговорно верују Вашингтону. Па би и Миша из Грузије могао да заврши слично. Јер, врло је млад, а млади, зна се, обожавају фаст-фуд.

Историја је доказала да политика попуштања не функционише. Тако је Винстон Черчил својевремено рекао Невилу Чемберлену да је одлука са којом се Чемберлен суочио у Минхену била одлука између срамоте и рата.

„Изабрали сте срамоту”, рекао је Черчил, „а сада ћете добити и рат”. Јер, мир и слобода нису исто. Што има више људи слободних да стварају историју, то истовремено има и више људи слободних да воде ратове.

„Све замрзнуте сукобе треба решавати на основу истих правила и норми, по истим свима јасним правилима и стандардима, све сукобе у области Кавказа, на Балкану и на Кипру”, изјавио је у октобру 2006. године тадашњи потпредседник руске владе и министар одбране Сергеј Иванов на састанку министара одбране Русије и земаља НАТО-а у Порторожу. Том приликом тадашњи руски министар одбране обавестио је државе НАТО-а да неке нове чланице Алијансе, иначе из источне Европе па их зову „младонатовци”, наоружавају Грузију. „Старонатовци” су то примили к знању и ништа више.

„Младонатовци” су и сада најгласнији у осуди руске војне интервенције у Грузији, „старонатовци” су око потеза Кремља суздржанији. „Младонатовци” су на своје територије и примили нови амерички антибалистички ракетни штит, који наводно треба да спречи лансирање иранских ракета на САД.

„Младонатовци” су око тог америчког штита трговали са Вашингтоном, ценкали се и подизали цену, да би онда ускочио Миша Шакашвили и понудио да се у Грузији, уместо у Чешкој, инсталира високофреквентни радар Икс-дијапазона за праћење иранских ракета.

Што ти је географија, прво су тврдили да је Чешка једино место у свету где може да се лоцира тај радар, а онда у мају ове године амерички генерал Хенри Оберинг, шеф агенције за ПРО каже да може и Грузија.

Е, сада више не може.

Мирослав Лазански

  Штампа