Предходна страна

Српска привреда гледана кроз призму двојице економиста и њихови текстови на ту тему

Рецесија раштимоване привреде

Скоро две деценије од отпочињања транзиције грађани Србије не живе ни у демократском капитализму ни у просвећеном апсолутизму, већ у – транзиционизму.

Према објављеним извештајима Змај је прошле године направио профит од 27 милиона евра, иако већ годинама не производи ништа.

Средином 2008. године привреда Србије је и даље раштимована. О томе говоре анегдоте, теорија и статистика.

Анегдотски посматрано, привреда, у којој су најбоље плаћена занимања политика, маркетинг (иначе вишеструко повезан са политиком), као и пластична хирургија, не може се сматрати успешном ни одрживом.

Из перспективе економске теорије, неодржив је модел „јака валута у слабој привреди”, не само зато што се инфлација не може одржавати под контролом приходима од приватизације, већ пре свега због тога што се на овај начин жртвује дугорочни раст и конкурентност, иначе једини трајни извор јаке валуте. Осим тога, не постоји теоријско упориште ни практична потврда да приватизацијом целе привреде долази до раста и благостања. Ефекат тоталне приватизације сличан је ефекту тренутне либерализације.

Стање у Србији је толико раштимовано да би препуштање привреде деловању само тржишних законитости могло да је доведе у стање дубоког шока. Нажалост, наши регулатори постају „славни” због тога што у име тренутне либерализације не наилазе на разумевање ни теоретичара ни практичара.

Што се статистике тиче, јасно је да досадашњи раст не гарантује стабилност (макроекономску и политичку); ниво економских активности је и даље низак, инфлација расте, тржиште капитала је у паду, инвестиције се „паркирају” у непродуктивне области, прилив страних директних инвестиција је у паду, а дуг расте. У питању није рецесија конвенционалног типа, већ транзициона рецесија условљена кризом хипопродукције и инвестиционом кратковидошћу у раштимованој привреди високог системског ризика. У таквом контексту, економски је неоправдано јачање дистрибутивног менталитета (непримерен раст плата у јавном сектору и бесплатне акције). Парадоксално је да се технолошки вишкови плаћају да не би радили кроз програме добровољног напуштања предузећа, уместо да се преко неконвенционалних иницијатива уграђених у индустријске политике, као и политику регионалног развоја, повећава запосленост.

На економско стање у 2008. додатно је утицала и нова геополитичка чињеница, то што су САД и најзначајније земље ЕУ признале Косово. Да би се скренула пажња јавности са овог проблема, узастопним ванредним изборима заправо је подигнута димна завеса, што је довело до дисконтинуитета владе и, самим тим, до појаве стоп-енд-го трошкова у спровођењу реформи, као и лансирања нових визија развоја пре него што су претходне биле реализоване.

Грађани Србије су ушли у транзицију која је коинцидирала са процесом глобализације уз наду да ће просвећени апсолутизам, својствен радикалним реформама друштва, довести до демократије и тржишне привреде. Нажалост, скоро две деценије од отпочињања транзиције грађани Србије не живе ни у демократском капитализму ни у просвећеном апсолутизму, већ у транзиционизму – диктатури неуких диктатора.

У глобалном свету, пуном асиметричних односа, позиционирање има критичан значај. Србија још није позиционирана.

Постоји опасност да се Србија заглави између две стратегијске групе, да нигде не припадне и тиме перманентно трпи негативне утицаје обе групе. Негативан утицај је и одсуство утицаја. Прихватљив програм би морао да значи проевропску, али не и антируску оријентацију Србије. Проевропска оријентација значи, пре свега, институционалну компатибилност са ЕУ. Оријентација на Русију значи увођење стратегијских партнера, пре свега, у област енергетике и повезане гране. Штавише, енергетска самодовољност, логистички енергетски капацитети и пропулзивна петрохемија могу само да повећају преговарачку снагу Србије визави ЕУ.

Тек када реши свој геополитички положај, Србија ће бити конституента региона, а не резидијум интереса суседа. Изводљиво и одрживо геополитичко решење предуслов је да економске реформе омогуће замену транзиционизма достизањем као и престројавањем у ходу према светском капитализму чија је изградња увелико у току.

Једно од заборављених питања транзиције у Србији јесте и питање организације државе. Држава је реформисана, али на начин да је стара бирократија замењена новом, углавном партијском бирократијом. Да би била мала, мудра и проактивна, државна бирократија мора да буде политички независна.

Како обезбедити геополитичко позиционирање, сређивање државних питања и организацију државе? Спонтаним деловањем социјалних законитости и тржишних снага или активностима невладиног сектора сигурно не. Јасно је да политичари користећи институције државе треба то да обезбеде. Задатак економиста је да укажу на погубне последице гурања под тепих негативних ефеката транзиционизма и да дају конструктивне предлоге из домена своје струке. Да ли имамо политичаре са свежом идејом изласка из транзиционизма, као и одговарајућим вештинама за њену примену које су прихватљиве за већину грађана или бар критичну масу становништва? Да ли су наши политичари „слуге јавности” или егоисти који посвећеност исказују једино у решавању личних циљева? Србија има шансу да преживи и просперира само уколико се на њеном челу налазе политичари са јасном и оригиналном визијом, новим смислом за националну кохезију и способношћу да друштвене реформе врате у институције.

Корисне промене у политици и економији су болне и тешке. Оне се обично не јављају спонтано чак и у државама са већом кумулантом од Србије. Али нада да ће се промене заиста и десити никада не сме престати. Анализа стања и изводљиви предлози најбољи су начин да се демократски механизам корисно употреби. Ипак остаје питање: да ли политичари читају анализе и предлоге економиста?
 

Како се прави велики профит на српски начин

Змај

Недавно су новине пренеле извештај које су најпрофитабилније компаније у Србији, значи и најуспешније. Међу првих 20 најпрофитабилнијих компанија нашао се, на високом осмом месту, и земунски Змај.

Према објављеним извештајима Змај је прошле године направио профит од 27 милиона евра. Змај Земун је фабрика која производи комбајне, млинове и прикључне пољопривредне машине.

Они који не познају наше транзиционе муке, они који транзицију гледају из института и факултета, из невладиних организација које раме уз раме корачају са свим режимима у реформе, који су економски аналитичари без познавања привреде и тржишта, они који су тржишни талибани и фундаменталисти, појуриће да докажу како су наше реформе најбоље и како нам се читав свет диви. Ево, господо песимисти и катастрофичари, погледајте статистику. Погледајте и дивите се нашим успесима. И треба да се дивите кад сазнате да једна фабрика за производњу комбајна, млинова и прикључних пољопривредних машина за годину дана направи 27 милиона евра профита. И то све направе, према Проспекту са берзе, свега 77 запослена.

Док светска финасијска тржишта преко ноћи пропадају, док нестају компаније у САД које су старе преко 200 година под теретом стотина милијарди долара губитака, док 100.000 финансијских шпекуланата на Вол Стриту остаје без посла, док нестаје, после тачно 20 година, идеологија неолиберализма, за то време у Србији 77 запослених у фабрици комбајна, млинова и прикључних машина праве рекордан профит од 27 милиона евра за годину дана и тако постају светски шампиони реформе и транзиције.

Било би то све статистички дивно да реалност није сурово истинита. Наиме, фабрика комбајна, млинова и прикључних пољопривредних машина у 2007 години није направила ниједан комбајн, млин или прикључну машину. Ни претходне године није направила, такође, ништа. Ни оне године пре претходне. Ни годину дана пре тога. Уствари, када погледате саму фабрику, онда схватите да фабрика годинама не ради. Некада највећа фабрика комбајна у овом делу Европе, данас не производи ништа. Некада је та фабрика производила преко две хиљаде комбајна и запошљавала преко четри хиљаде радника. Некада је имала велики извоз у источне земље и долазили су пословни пријатељи из целог света да науче како се организује производња. Долазили су и државници из свих земаља. Стручњаци фабрике су били у сталној вези са фабрикама из развијеног света. Фабрика је имала свој раднички ресторан, који је имао бољу храну него најбољи српски ресторани, имала је одмаралишта на мору и планини, здравствену амбуланту и свој фудбалски клуб. Али то је све било у социјализму.

Социјализам је пропао. Уместо социјализма, добили смо бандитски капитализам. Неолиберална идеологија је победила социјалистичку производњу. Зашто да производимо и мучимо се, када можемо да увозимо? Направљен је економски програм за уништавање домаће производње. Министри су били консултанти мултинационалних компанија. Радили су за провизију од увоза. Њихов задатак је био да униште домаћу производњу како би отпочео увоз. Тако је пропала домаћа привреда. Фабрике нису могле да се боре против режима. Змају су одсечена крила. Нека сада лети ако може. Нека сада докаже да је успешан. Успешни су само неолиберали. Неолиберализам је тријумфовао. Преко 27 милиона евра у једној години направило је само 77 радника. То је систем који показује на тржишту како се прави профит.

А како се прави? Ако нема годинама никакве производње, како је Змај одсечених крила направио тако велики профит и постао осма најуспешнија компанија у Србији? Тржишни фундаменталисти су показали како се преко ноћи, без икаквог рада и производње, без велике муке, постаје лидер у профитабилности.

Рецепт је врло једноставан. Пошто су намерно уништили производњу и отпустили све раднике, остало им је само да лешинарски растргну имовину коју су генерације годинама стварале. Пошто је та имовина велика, онда је и профит велики. Неолиберали распродају оно што су други ствворили. И у тој распродаји су недостижни. Ненадмашни. Непревазиђени. Тако успешно, вешто и брзо то раде. Види се да имају интереса од распродаје. Види се да су стимулисани да баш тако раде. И нико их, нажалост, у томе не спречава. Напротив, они се приказују као експерти који ће да спасу државу и народ. Експерти који воде државу у благостање. Благостање у коме неће бити никакве производње

Истина је сурова. Распродаја фабрика је злочин. То је организована пљачка. Намера те пљачке је да се изврши првобитна акумулација капитала. Намера је да неколико тајкуна и њихових политичких ментора преузму државни и друштвени капитал. Погледајмо како то изгледа у случају Змаја.

Ако узмете Проспект предузећа за 2007. годину и направите анализу биланса стања и успеха и процену капитала, уверићете се у размере пљачке. Наиме, Змај има преко 36 ха грађевинског земљишта на елитном месту на раскрсници ауто-путева, са колосецима и унутрашњим саобраћајницама, има 1,23 ха грађевинског земљишта у Новом Саду, има 61.414 квм производних хала, 6.420 квм стоваришта и 6.524 квм канцеларија, има одмаралиште на Дивчибарима и још неку мању имовину у становима и локалима по Земуну и Београду. Све то процењено по тржишним ценама данас вреди 212 милиона евра. Ако направимо пресек биланса, рачунајући све обавезе, потраживања, обртну имовину и онај рекордан профит од 27 милиона евра, фабрика Змај вреди – 227 милиона евра. Та вредност је без процењене опреме, ако је ишта од те опреме и остало.

Основно питање у транзицији је: ко ће узети тих 227 милиона евра чисте добити? Ко? Према неким подацима, у ову пљачку је умешан бивши министар у Ђинђићевој влади. Експерт је доведен из Лондона да би, након брзог изласка из власти, отпочео приватан бизнис. Тако раде министри у транзицији. Надмећу се ко ће већу пљачку направити. Похлепно грабе све што им се пружи. Сад или никад. Оваква прилика се не сме пропустити. Док су били у власти одсекли су крила Змају. Сада га комадају.

Где је крај пљачкању?

Тренутно је пљачка још увек у току. Нико није заинтересован да пљачку прекине. Грађани ћуте и чекају. Чекају да потпуно осиромаше. Чекају да се њихова беда увећа. А онда, када више не буду имали избора, то више неће моћи да издрже. И тада ће се побунити. Освета ће бити сурова. Освета за све године понижавања и ћутања.

Змај је метафора наше транзиције. Змај је доказ да ће овај режим да пропадне. Не може да опстане држава без привреде. Нема живота без производње. Нема плата без ставарања нове вредности. САД је најбољи доказ за то. Пре или касније рачуни долазе на наплату. Што касније дођу, то је цена скупља.

Мој отац је радио 40 година у Змају. Мој отац нема ниједан дан боловања. Сву своју снагу, знање и љубав је уложио у Змај. Змај му је несебично дозволио да купи 1.320 акција. Те акције данас вреде 10 динара. Мој отац ће за 40 година рада добити 13.200 динара или 170 евра. Толико ће му платити већински власник у Понуди за преузимање. Присилно ће му исплатити 170 евра. Остатак од 227 милиона евра задржаће за себе. Таква је транзиција. Успешни су они који учествују у крађи. Неуспешни су они који не могу да краду.

На крају, на имовини Змаја отворени је супермаркет. Тако треба! Уместо производње, куповаћемо робу из увоза. Зашто да производимо када можемо да увозимо?

Аутор Бранко Драгаш

  Штампа