Предходна страна

У Црној Гори се нешто гадно кува. Изгледа да је Мило направио одлучујућу грешку која је ујединила опозицију али и већински део народа.

Црногорски 5. октобар

Реакције на признање независног Косова ос стране званичне Црне Горе се још не стишавају. Црногорска опозиција је ову белосветску бруку дочекала на нож па се помиње и црногорски 5. октобар – ако применимо аналогију са оним што се у Србији десило, биће да је ова власт још увек добра кава ће доћи у „европској Црној Гори“. Али ево неколико текстова па просудите сами.

Далеко је црногорски 5. октобар

Да се овог тренутка распишу ванредни избори у Црној Гори, премда „удружени” српски страначки кнезови потражују изборе на прољеће 2009, опет би побиједио апсолутни суверен црногорског демократског феуда Мило Ђукановић. Све што је на подгоричком митингу рекла удружена опозиција, представља истину, само истину, и ни за ижицу мимо истине. Званична Црна Гора забила је нож у леђа Србији. Метафора никла из пословичне фразе прераста у сасвим конкретну историјску политичко-поетичку слику.

Организујући подгорички митинг, српски кнезови су, као што је рекао премијер Ђукановић, окупили тек један одсто незадовољних Црногораца, Брђана и Бокеља. Мало. Ако је митинг требало да буде црногорски 5. октобар, онда су се лабаво увезани челници опозиције, оне тзв. просрпске, прерачунали. Тачније, у идеју демократског преврата уложили су таман онолико енергије колико су добили незадовољних глава на тргу.

Но, и опозиција мора обазриво: чак и кад је постало евидентно да су челници владајуће коалиције до гуше уроњени у коруптивну клоаку, то није пресудило да се гласачко тијело определи у корист српске опозиције. Зашто? Одговор је кристално јасан и представља готову формулу: тражи се један, не три нити пет, него један харизматични лидер. Тај добија на будућим изборима.

Подгорички митинг није био чак ни лиценцна изведба београдских шетњи. Митинг је био једнократни скуп оних опозиционара који би и даље да имају алиби: Јесмо ли успркосили Милу, Маровићу, Вујановићу, Кривокапићу? Јесмо? Нисмо ли им показали зубе? Врага су то били зуби.

Иза историјског референдума, и иза објављивања „Бијеле књиге”, замашне збирке доказа о фалсификовању плебисцита, опозиција у Црног Гори пристала је да подражава демократску игру. У покушају да окупи критичну масу за смјену однарођене власти, непријатељске према вјековним пријатељима а у корист оних који тек треба да докажу своју добру намјеру, опозиција оклијева, те чином чекања само дописује окупацију у 26 слика.

Опозиционе странке у Црног Гори немају избора. Или ће да се сасвим дисконектују од овако устројене државотворне творевине, па борбу наставе ван институција система с једним извиканим именом на челу, или ни њих ни Срба ускоро у Црног Гори и Боки неће бити.

Да су у Црној Гори данас избори, опет би на трон засио Мило зато што је систем надгледања мњења попримио размјере телевизијског великог брата. И зато што су опозициони челници по провинцији једнако склони корупцији, која од њих одвраћа гласаче.

Док се све не догоди, ако се догоди, имамо већинску Црну Гору против признавања Косова. Имамо подгорички митинг као алиби да се Србији послала порука. И лијепо је то. Али, ко ће да извади нож из леђа Србије?

Потписник овог текста није једини који не живи у Црној Гори, без обзира на казивања и међудржавна признавања. Него живи, макар као и да би на острву, у земљи Србији и Црној Гори.

Никола Маловић - писац из Херцег Новог

„Курир“ - Нервоза Миловог режима

Подгорица - Уједињење црногорске опозиције око заједничког циља - поништавања владине одлуке о признању једнострано проглашене независности Косова - унервозило је режим у Црној Гори, тврди председник Народне странке Предраг Поповић.
Поповић сматра да опозиција нема разлога да буде незадовољна до сада постигнутим и да ће и даље наставити да инсистира на остварењу тог циља кроз институције система - захтевима за преиспитивање поверења влади, посланичким питањима, расписивањем референдума, интерпелацијом, па и скраћењем мандата и расписивањем парламентарних избора.

Уколико то не успе, остају ванпарламентарни начини деловања, рекао је Поповић за Тањуг.

- Нервоза режима је отуд што се први пут на једном месту нашла сва црногорска опозиција, коју не чине само просрпске странке, већ и аутентичне црногорске партије попут Либералне партије - казао је Поповић, предвиђајући да ће процес досезања тог циља бити дуготрајан и мукотрпан.
Он је рекао да ће се веома водити рачуна да то опозиционо јединство ничим не буде угрожено, јер ће власт на сваки начин покушавати да поцепа опозицију, објаснио је Поповић и додао да основни мото треба да буде "стрпљен, спасен".

Лидер НС је рекао да је нервоза режима оличена и у томе што је у Црној Гори практично већ уведен "одређен ниво ванредног стања". "Када на улицама имате повећан број полицајаца који стално заустављају и контролишу грађане, појачану саобраћајну контролу на путевима, очито је да то није редовно стање и да власт показује страх", рекао је он.

Садашњи тренутак Поповић сматра историјским, јер су "сви тоталитарни режими пали само кад је опозиција била јединствена".

„Правда“ - Са Ловћена вила кличе
Уместо да лепо пишем о романима или песмама, да препричавам неки филм или представу - ја, као мазохиста, гледам политичке емисије и кварим очи читајући новине - то грозно штиво од којег се не постаје обавештен већ само слуђен и љут.

Не зна човек, читалац, ни на кога тачно, ни зашто - зна само да је љут. А ове недеље је, чини му се, љут на Црногорце. По хиљадити пут се заклиње да више ни један евро неће потрошити на њиховом приморју (као да било ко нормалан уопште може да размишља о летовању на том месту); по хиљадити пут је шокиран; хиљадити пут у својој лудој глави бистри исту мисао - осећа се превареним.

Бесан је на Мила Ђукановића и страствено навија за Милове политичке противнике. Љут је као рис и не мрзи га да поново ишчитава о Миловом нечасном успону, о његовој криминалној прошлости и садашњости. Још од „жуте греде" на овамо! Ма какве „жуте греде" - још од оних дана када је у Титограду био Титов омладинац! Па онда најмлађи премијер у Европи, уз помоћ Слобе Милошевића. Па српско-црногорски патриота док је конавалским брдима одзвањало „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче", све до оног дана када га је Месић удостојио да у Цавтату каже: „извините, то су нас све они Срби наговорили".

За то време, сирома' грађанин државе Србије, уместо да се окрене ономе од чега му стварно зависи живот и ономе на шта би можда могао да утиче, брине туђе бриге и није лењ да прати туђе полемике. Не мрзи га да се замлаћује дебатама између Две Србије и да се нервира што се Друга Србија руга Првој (и јединој) Србији на томе што је ова (Прва) поново тешко поднела још један доказ да на свету више нема части. Не размишља о томе како му стандард рапидно пада. Ових дана га не брине толико инфлација, ни њене све видљивије пратеће појаве, не бави се ни оном Војводином (баш га брига сад за Војводину, кад ра је Црна Гора издала!).

О томе шта се тренутно стварно дешава на стварном Косову, једва да чује коју реч. Када медији кажу грађанину Србије: буди љут на Тадића јер је започео причу о подели Косова - грађанин је љут на Тадића. Када му, за недељу дана, кажу: препадни се сад од нациста - грађанин се препадне од нациста.

Не зна више ни ко му говори, ни зашто му говори, није му више јасно ко је на чијој страни, ко се продао, коме се продао. Бомбардују га аферама, без предаха и без милости, и наводе да мисли на небитне ствари. Да буде љут на погрешне људе. Да се у хору ишчуђава непоштењу Мила Ђукановића, чијом се криминалном биографијом бавило италијанско тужилаштво, и светски медији, и о коме чак и на Википедији пише да је криминалац.

Од Титовог пионира, преко „Са Ловћена вила кличе - опрости нам Дубровниче" до албанског црногорског приморја, од Улциња до албанске Превлаке - српска јавност још увек има неких недоумица у вези са његовим ликом и делом и даје му простор да у медијима објашњава своје мотиве и разлоге и троши оно мало енергије што јој је остало бавећи се туђим проблемом. „Црна Гора јест малена, ал' је часна и поштена". Мило Ђукановић није више српски, он је црногорски проблем. Српски проблем је, чини се, сиромаштво. И Косово. И поново Војводина.

Ана Радмиловић

  Штампа