Предходна страна

Деведесет година од завршетка Првог светског рата

Србијо, вечна да си!

Овим текстом желимо да подсетимо, да се и данас са поносом сећамо велике епопеје српске војске у првом светском рату. Нека ови написани редови буду у част велике – митске победе, уз невиђено херојство и огромне жртве које је Србија и српски народ подне у рату и поратним годинама разорене нам Отаџбине

Један мали народ са Балкана у том великом светском рату показао је како се брани своја земља, колико се воли слобода, уз дивљење целог Света. Битке на Церу, Колубари, као и Пробој Солунског фронта, налазе се у уџбеницима свих војних школа као примери ратне вештине, јунаштва и храбрости једе војске, али и читавог народа. Сваком Србину треба да је част што припада народу са тако светлом историјом, којом се ни много већи народи Света не могу подичити. За ту златним словима исписану историју Српски народ је дао исувише много жртава и патњи, да би то икада смела заборавити. Стога нашим генерацијама остаје да у част тих великих бранилаца слободе и достојанства кажемо једно велико хвала.

Хвала за све што сте учинили да ми и данас постојимо, поносни што смо Срби.

Србија се сећа својих ратника

Текст „Политике“ у част сећања на победу и деведесет година од завршетка Првог светског рата.

Централна државна церемонија биће одржана у недељу у Народном позоришту и у понедељак крај Спомен-костурнице бранилаца Београда

„Шездесет две хиљаде Срба одлучило је исход рата. Срамота!”

Ове речи надојене бесом, немачки цар Виљем Други навео је у телеграму румунском краљу Фердинанду, пошто је Бугарска потписала капитулацију 29. септембра 1918. године, две недеље после почетка пробоја Солунског фронта и силовитог налета српске војске, чије су борбене акције биле координиране са савезничким француским, италијанским, енглеским и грчким снагама.

Већ 11. новембра капитулирала је Немачка, у Ротонду је потписано примирје, Први светски рат био је окончан.

Овај датум се у низу држава Европе, у Северној Америци и у Аустралији већ деценијама обележава врло свечано, што је био случај и у Србији до 1941. године, али је потом уследила вишедеценијска пауза, да би потрајала до 2000. године. Од тада је 11. новембру опет придат већи значај, али су изостале свечаности какве су, на пример, помпезне параде у Паризу или у Лондону.

По свему судећи, ове године, девет деценија по окончању Првог светског рата, 11. новембар ће у Србији бити обележен врло свечано и радно, снажније него претходних година.

У Министарству рада и социјалне политике најављују богат програм, уз централну државну церемонију, којој ће присуствовати званичници Републике Србије, чланови дипломатског и војно-дипломатског кора, угледне личности из образовања, културе и науке. Ова свечаност ће бити одржана у Народном позоришту 10. новембра у 20 часова, док ће сутрадан, на саму 90-годишњицу окончања Првог светског рата, бити одржан други део централне државне церемоније, крај Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату, на Новом гробљу.
 

У Министарству просвете смо обавештени да је оно прихватило предлог Министарства рада и социјалне политике да 11. новембра у свим основним и средњим школама један час буде посвећен сећању на потписано примирје и крај Првог светског рата пре девет деценија.

Нарочиту пажњу ће несумњиво привући међународни научни скуп „Први светски рат и Балкан 90 година касније”, за који је учешће најавило око 40 водећих светских и домаћих стручњака и познавалаца Првог светског рата.

Већ сада је јасно да би то требало да буде највећи научни скуп из домена хуманистичких наука који ће ове године бити одржан у Србији. Биће то добра прилика да домаћи историчари и истраживачи, уз остало, пред своје колеге из иностранства изнесу и аргументоване тврдње о занемаривању улоге Србије и жртвама српског народа, палим у савезничкој победи 1918. године.

Победа завијена у црно

Људски губици Србије у Првом светском рату били су далеко већи од било које зараћене стране и износили чак 28 одсто укупног становништва

Извор: Александар Недок, Милисав Секулић, Епилог Првог светског рата у бројкама, посебни број часописа „Војносанитетски преглед”, бр. 65 (,,Српски војни санитет 1917-1918’’)

Поводом разговора са унуком маршала Франшеа Д’Епереа, пуковником Кристијаном де Гатином, објављеним 5. новембра у „Политици”, на нашем сајту је освануло реаговање једног читаоца који упућује на интересантан чланак објављен тог дана у француској штампи.

У том прилогу су наведени подаци о жртвама Великог рата, па се наводи да је од 1914. до 1918. године било више од осам милиона погинулих и умрлих и око 600.000 несталих. Од тога су губици Немачке били 1,9 милиона, Русије 1,7 милиона, Аустроугарске 1,54 милиона, Француске 1,4 милиона, Енглеске 869.000, Италије 750.000, САД 116.000 и Белгије 41.000 погинулих и умрлих.

На том списку се није нашло места за Србију, као да и није учествовала у Првом светском рату и као да у односу на број становника у том рату управо она није имала највеће жртве.

Није једноставно одговорити на питање зашто се те жртве игноришу, али нас и то обавезује да подсетимо како је српска победа била завијена у црно.

У опустошеној земљи, како је то својевремено установио историописац Васа Казимировић, „ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају”.

Силно људство је Србија изгубила у Првом светском рату, а о укупним жртвама је у историографији релативно често и дуго расправљано.

Већ је на Конференцији мира у Паризу Србија саопштила податак да је у рату изгубила 1.247.435 људи, што је било 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године.

У стенографским белешкама са седница Народне скупштине од 31. маја и 1. јуна 1921. године, нарочито у излагању посланика Животе Милојковића, наводи се да је од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 војних обвезника (готово 50 одсто мобилисаних). Тако велике војне губитке, у односу на број становника, није имала ни једна друга држава учесница рата.

Када је реч о цивилном становништву, губици су износили 845.000, укључујући жене, децу и старије особе. Само је епидемија тифуса 1914-1915. године однела око 360.000 живота.

Када је реч о укупним жртвама, у поменутој скупштинској расправи изнет је већи број жртава (1.356.000) од оног саопштеног на Мировној конференцији.

Када се овим подацима додају и тешки инвалиди, неспособни за самостални живот у мирнодопским условима, губици Србије били су чак 1.511.415 људи. Око 500.000 недорасле деце остало је без храниоца, а често и без оца и без мајке.

Професор др Александар Недок и генерал-мајор у пензији Милисав Секулић, на недавном научном скупу о „Српском војном санитету”, одржаном у амфитеатру Војномедицинске академије, изнели су резултате сопствених истраживања о укупним жртвама Србије у Првом светском рату.

Укупни војнички губици били су 402.435 (као што наводи и Казимировић), а гледано по ратним годинама, 1914. је погинуло и умрло 69.022 официра и војника, до септембра 1915. било их је 56.842, од септембра 1915. до марта 1916. погинуло је и умрло 144.842 официра и војника српске војске, од априла до децембра 1916. године тај број је износио 7.208, године 1917. погинуло је и умрло 2.270 војника и официра, а 1918. њих 7.000.

У болницама у окупираној Србији од 1915. до 1918. године умрло је 34.781 болесних и рањених, а у истом том периоду у заробљеничким логорима умрло је и убијено 81.214 заточеника.

Недок и Секулић се ослањају на већ наведену процену о 1.247.435 убијених и умрлих војника и цивила, изнету на Конференцији мира у Паризу (28 одсто укупног становништва Србије).

Резултати истраживања др Александра Недока и генерала Милисава Секулића говоре, поред осталог, да су посмртни остаци 85.856 српских војника погинулих или умрлих у Првом светском рату расути чак у 18 држава, у 1.815 гробница.

Српска политика

  Штампа