Историчар
Јован Пејин о теми куда је то кренула Војводина предвођена аутономашким
„комби странкама“ и уз подршку великих властољубивих српских станака
Војводовина Србија, или држава Војводина
Неокроато-комунистички режим у Новом Саду који у Покрајини легализује
србофобију, има подршку „слободоумних“ београдских кругова, „хуманиста и
пацифиста“, али кључну потпору овој сецесионистичкој политици аутономаша
Војводине пружају ДС и Г17 плус. Један од разлог за такво понашање
великих странака може бити да им је неколико аутономашких посланичких
неопходно за парламентарну већину и формирање Владе, али су зато уступци
на штету Србије огромни.
 Аутономаши
у Новом Саду рачунају на политичку малаксалост Срба, губитак до краја
националног достојанства и сопствену надутост према Србији која почива
на завичајном расизму! Управо ово
осећање избија из интервјуа Бојана Пајтића, објављеном у дневном листу
„Политика“ 19. октобра текуће године. Ова реакционарна политичка
доктрина Бојана Пајтића прво је запала за око која је допуњена захтевом
да се формира мешовита делегација на нивоу Војводине и Републике Србије.
Ако је делегација на нивоу Војводине и Републике Србије логично се
закључује да је Војводине посебан и равноправан ентитет са Републиком
Србијом, па овакав захтев личи на завођење међудржавне комисије, односно
увођење међудржавних односа….
Сумњамо да је овај став потекао из редова оних аутономаша који подстичу
сукобе на релацији Нови Сад – Београд. Очигледно је да ови речени редови
нису извукли поуке из разбијања Југославије, бомбардовања Србије 1999, и
окупације Косова и Метохије. Једино је извесно да су потекли из
кроато-комунистичке Војводине од 1974, до гашења парадржаве 1988.
године. Ови кругови немају нуикаква национална осећања а још мање
уверења, имају само лични интерес и циљ да заоштре односе бирократије
или покрајинске номенклатуре са републичким органима од Народне
скупштине до министарстава а затим да овај сукоб ланчано пренесу на
грађане Републике.
Бојана Пајтића заједно са аутономашким перјаницама морамо подсетити да
се Србија посветила будућности и намерава да крене у 21. век са
програмом до 23-ћег а не да се враћа на самоуправни кроатокомунизам и
устав 1974. године.
Гласачи у покрајини су малим излазом маја 2008, бојкотовали изборе и
аутономашке покрете. Ова скупа политичка игра гласача показала је да
промене у држави не долазе из Новог Сада него из Београда који није
подстакао бираче због својих партијских коалиција у борби око власти.
Управо мала излазност омогућила је ново аутономаштво на основама
старомодног кроато-комунизма. Тврдња да су ¾ посланика скупштине
Војводине гласали за статут „који је одраз воље и жеље грађана да живе
боље“, итд празњикаво је као уосталом све што је рекао Бојан Пајтић.
Унук оптанта из Мађарске
Бојан Пајтић – потпредседник ДС и председник
Влада Војводине,
требало би да има најмање разлога за аутономаштво
|
Упозорење да су критичари статута незналице је покушај новосадске
организације ДС која се одметнула од централе да се одбрани од
аргументоване критике. Да би прикрио сопствену несигурност верује да
СТатут мора да прихвати ДС у Београду и остатку Србије и наравно Народна
скупштина која јеобавезна. Стасту је највиши облик демократије и уводи
Србију у Европу преко војвођанског моста. Овај наслеђени
кроато-комунистички аутономашки фундаментализам вређа вређа српски народ
у Републици, угрожава његова права на територије, слободу и опстанак.
Стално изазива жучне политичке реакције Републике и Покрајине.
Кроато-комунизам није био само идеолошко-физичка репресија него
агресиван антисрпски програм који још није јасно дефинисан као зло.
Одређење према аутономији Срба у Србији утицало би да се одбаци као
решење административне поделе Србије. Република мора да реагује на
покрајинско скрнављење постулата државног и националног суверенитета.
Кроато-комунистичко и не само оно, аутономаштво уопште, крши устав
Републике најављеним статутом покрајине чије одредбе су оценили
стручњаци за уставно право а који је тако устројен да ускраћује њено
право увида у вршењу власти у покрајини. Фундаменталистички став
покрајинских статутописаца иде на затварање Покрајине према Републици,
односно издвајања њене територије и дела народа из надлежности државе.
Нећемо се задржавати на оцени Бојана Пајтића да ли је неко прочитао
нацрт Статута или не. Оцена оних, који познају уставно право да је
нацрт Статута покушај аутономаша/сепаратиста да створе државу у држави с
циљем издвајања ове нове државе из Србије. Следећи корак је издвајање
новоформираног суботичког округа из ове покрајине/регије и његовог
припајања Мађарској. Другим речима Статут покрајине је први корак у
правцу ревизија границе у средњоисточној Европи која не погађа само
Србију него и суседе Румунију, Словачку и Украјину. Нацрт Статута је
једна ретроградна неприродна појава која угрожава безбедност и опстанак
српског народа и омета нормалан развој Републике Србије. Ослања се на
програме: Лиге социјалдемократа Војводине, Основна програмска документа
војвођанског покрета, из 2001. године који су потписали представници 9
политичких странака и 14 нестраначких организација; Декларацију за нови
уставни систем Србије и Југославије; Платформу за савремену аутономију
Војводине Војвођанског клуба из Новог Сада из 1994. године и Стратегију
остваривања заједничких циљева Војвођанског савеза који су потписали 17
аутономашких покрета и странака 23. маја 2002. године.
Ова звучна имена странака и покрета треба да сакрију немоћ и
малобројност аутономаша јер не могу да пређу изборни цензус за скупштину
него се каче за велике странке којима добро дођу у сукобу са другим без
обзира што морају да испуне неке њихове захтеве приликом склапања
коалиција.
Речени програми су хушкање против Србије као државе и у суштини су
блиску нацистичкој десници у западној Европи. Под плаштом завичајне
аутономије пропагирају антисрпску мржњу подвлаче повезаност Војводине са
средњом Европом и истичу је као посебну културну и вишенационалну област
изнад државе Србије и српског народа у целини.
Простор и народ Србије јужно од Саве и Дунава је културно и национално
мање вредан за аутономашку завичајну неонацистичку десницу која полази
од тога да се граница културе налази на овим рекама. Зато нацрт Статута
предвиђа избацивање ћирилице из употребе у покрајини. Предвиђа два
равноправна званична писма само што ће латиница бити равноправнија од
ћирилице. Користи ће се свуда и где има потребе и где нема. Каква је
данас равноправност писама у Србији видимо. Србија је у целини
латинизована. Овом врстом волунтаризма проистеклог из примитивизма крши
се устав републике јер је употреба латиничног писма посебно регулисано.
Предложени статут неокроато-комунистичког режима у Новом Саду легализује
србофобију у Покрајини. Наведени режим има подршку „слободоумних“
београдских кругова, хуманиста и пацифиста који се залажу за
„аутономашку ствар“. Најновији случај комедијант изнедрио је фашизам
Јаше Томића, неоспорног вође Срба у бившој Угарској до 1918. године, пре
појаве фашизма у Европи, пре марша на Рим, пре Хитлеровог пуча у
Минхену, пре парламентарних избора у Немачкој 1933. када су нацисти
легално преузели власт.
Све се ово дешавало после изласка из политичког живота и смрти Јаше
Томића, који је умро 1922. године. Њему данас приписују да је
претходница геноцида над Јеврејима у Војводини 1941-1944. године. Ова
флоскула аутономаша наишла је на подршку у Београду и брже боље је
покренута акција да се Београд и Србија убеде да је Јаша Томић
антисемита, антијудаиста или нацифашиста како би се срушио, односно
уклонио траг Српске Војводине, српске државности у Банату, Бачкој и
Срему (Барања је данас под хрватским суверенитетом) као политичке и
националне реалности настале општом грађанском непослушношћу и побуном
Срба 1918. године. Продор српске војске у Банат, Срем, Бачку и Барању
био је гаранта мира, безбедности и равноправности свим становницима без
обзира на народност и веру. Након одлука Срба у Срему 25, а затим
Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих јужних Словена 26.
новембра 1918, народ и територија ујединили су се са Србијом и
успоставили власт нове државе.
Ово стање нарушено је 1944. године формирањем, прво, Војне управе за
Банат, Бачку и Барању а затим 1945, издвајањем Баната, Бачке и Срема из
Србије формирањем Аутономне покрајине Војводине док је Барања без буке
припојена Хрватској, после којег је следио идеолошки притисак на Србе
ради разбијања њихове националне свести, стварања ксенофобије према
Србији која се претворили у мржњу и нацизам.
Упркос кроато-комунистичкој
подвали и притиску идеологије Срби у Војводини су одржали свест о себи.
Заједно домаћи Срби и Срби који су пристигли 1945 и касније као
партизански колонисти захваљујући борби против хрватских усташа и
успомени на преживљени геноцид у НДХ сачували су своју традиционалну
свест. Главну улогу у одржању националне и духовне свести одиграле су
жене и патријархални најстарији чланови породица који су неговали
породичну традицију и очували религиозну свест, односно православље.
Заједно, оба слоја српског становништва успели су двојним животом
једним у породици а другим у јавности да сачувају себе од оптужби да су
антикомунисти за време Брозове диктатуре и да игнорисањем фанатизованих
комунистичких партијско-политичких радника заштите себе и своје
породице.
После пада кроато-комунизма у Србији 1986-1988. године највећи део Срба
атеиста у Војводини вратио се православљу, односно јавно су се изјаснили
да су били и остали традиционалисти и да га никад нису ни напуштали.
Мањи део остао је везан за комунистичку идеју из моралних разлога што су
у комунизам веровали и верују!
Ненад Чанак из Лике и Бојан Костреш из Босне, два „дођоша“ и
два жестока аутономаша
|
Ова
друга група је подељена. Већина одбацује аутономашку ксенофобију према
Србији и подржава напор да се држава опорави од последице диктатуре и
ратова 1992-1999. Ксенофобична мањина која се компромитовала за време
диктатуре са присталицама који сматрају да су „изабрани културни народ
Војвођани“, који сматрају Србе са територије бивше краљевине за
нестручне, лопове, пијанице, псоваче и лажове подржава кроато-комунистичке
аутономашке странке и покрете. Ове ксенофобичне групе расуте по
покрајини више нису опасни по безбедност грађана пошто иза њих више не
стоји политичка полиција која је утицала на етничке односе у Покрајини
дајући „принципијелну“ предност припадницима мањина док је сваки Србин
који је чувао свој идентитет био проглашен за националисту и класног
непријатеља.
Предложени Статут, усвојен у покрајинској скупштини је направљен да се
развласти Србија и уопште њена државна структура и врати у
прокомунистичку аутономију праћен сумњом да је предигра за кроз европски
регионализам обнове некакве нове Подунавске монархије у којој би
Војводина брзо престала да постоји. Главни заговорници идеје аутономије
нису само прваци ЛСВ и новосадске ДС него су им се придружила и СПС и
заједно одступају од националног и државног интереса. Поред унука
колониста Ненада Чанка из Лике и Бојана Костреша из Босне овде се нашао
и унук оптанта из мађарске Бојан Пајтић који има најмање разлога за
аутономаштво.
Шта
је у питању?
Савез са мађарским мањинским странкама ради опстанка на власти а не ради
напретка Републике Србије и њене северне територије. Овај савез је
изразито антисрпски и буди основану сумњу на основу гласова о потреби
интернационализације „војвођанског питања“ да је припрема за нове
репресије над Србима.
Аутономашки сецесионизам је својеврсна агресија на Србе у Војводини.
Отпор овој агресији је одбрамбени механизам за опстанак Срба у Покрајини
и Републике Србије. Није у питању никакво великосрпство. Отпор је
усмерен према тихој агресији Мађарске и Хрватске на територије и српски
народ у Војводини. Циљ оба агресора јер да направе Велику Мађарску и
Велику Хрватску без Срба а при томе да превладају сукобе својих интереса
за почетак је добра и „европска регија Војводина“!
Зато отпор противуставним променама државноправног статуса Војводине је
отпор самоизолацији покрајине од Републике и стварања лажног
„војвођанског европског друштва“ што је обична политичка пародија са
опасним, односно, несагледивим последицама.
Предложени статут предвиђа државност Војводине и изградњу српско-српске,
са мањинским заједницама, федерације што је јединствено решење у свету
да се мањинама дају универзална права док се народу одузима. Срби би се
свели на статус мањине, ускратило право избора да живи у својој
националној држави и изложили опасности даљој дезинтеграцији. Стварање
државе Војводине, добили би војвођанску политичку нацију од Срба а
мањине би остале оно што јесу. Србија, развлашћена одредбама статута
неће моћи успешно да се супростави раду аутономаша јер неће имати
државно-правну надлежност над покрајином која ће као држава бранити
своје „државно право“ Створиће се нова денационализована српска маса
нешто између Срба и Војвођана европљана. Признаће се војвођански
национални идентитет Банаћана, Бачвана, Сремаца и потомака Херцеговаца,
Босанаца, Црногораца, Личана и других на бази „историјске традиције“
Војводине 1945-2008!
Иштван Пастор -
председник Савеза војвођанских Мађара
Свакако су нам у свему
најближи ДС, ЛСВ, ЛДП, Г17 Плус, и ДСС
|
Морамо отворено да наведемо подршку мађарске мањине најављеном статуту и
благонаклони став службених кругова у Будимпешти али и националиста који
су идентични или блиски европским нацистима. Споменућемо Омладински
покрет 64 жупанија који има поверенике у Србији у Суботици, Бачкој
Тополи, Старом Бечеју, Сенти али и Новом Саду и Кикинди. Затим Народну
стражу, полувојну организацију паралелну и блиску са Мађарском гардом
иза којих следе још неке организације мањег утицаја. Прваци мађарске
националне мањине јавно дају изјаве лојалности док из њиховог окружења и
чланова организација покрећу питање измене граница округа у Србији ради
заокруживања територије са релативним али не и апсолутном мађарском
већином. Измена граница округа пореметиће постојећу равнотежу која је
прихватљива за Србе, Буњевце и за мањине.
Објашњење Иштвана Пастора, Тамаша Корхеца, Шандора Егерешија о статусу
мађарске националне заједнице имају за циљ да умире, односно да успавају
српску државну управу и убеде политички Београд да је њихова акција
стварање мађарског мањинског округа добронамерна. Уствари, представници
мађарске заједнице хоће једноставно да намену српском народу у северном
делу Републике своје решење, односно ревизију границе иза којег би стала
као што сада стоји иза мањине Мађарска и Европска унија.
Захтев за ревизију граница округа у Србији је политички став у правцу
претварања локалне самоуправе у етничку а затим парадржавну у
парадржави/држави Војводини. Крајњи исход односно почетак остварења циља
је присуство Европе у овим општинама што би био крај Војводине у
постојећим границама и остварен максималистички циљ Републике Мађарске
постављен још 1920, а обновљен 1948. године одузимање територије Србије
до Бачког канала и до реке Златице северно од Кикинде у Банату.
Предложени Статут Војводине изазвао је велики неспокој у Војводини и
Србији у целини. Поготову што Статут треба да буде „тврд“ као што је био
Брозов устав 1974. године по којем је разграђена југословенска
федерација. Циљ статута је стварање државе Војводине иза које следи из
ове слабе државе издвајање суботичког округа и сецесија целе Војводине
и њен нестанак!
Јован Пејин
Архивски саветник
Архивa
Србије
|
