Чим се
појавила реална могућност да се у последњој фази српске приватизације у
мало озбиљнијој улози појави и руски капитал, плоча је хитно промењена.
„Руси долазе” или домољубље за почетнике
„У
данашњем свету држава која не управља својом енергетском безбедношћу
нема ни државни суверенитет”. Ма, хајте молим вас. Како ли се само ове
бриге за државу не сетише када су, на пример, продавали „Сартид” и
шећеране, ликвидирали сопствени банкарски сектор, разоружавали војску,
уништавали читаве привредне гране!? У том контексту посебно ме је гануло
ово епохално откриће наших властодржаца.
 Не
иде ми у главу како без трунке стида, ограде или објашњења неко може
данас да говори и пише све супротно од онога што је говорио јуче. Колико
пута смо за протеклих десетак година могли чути да је идеја националног
суверенитета превазиђен „деветнаестовековни концепт”, да процеси
глобализације руше све баријере и да „капитал нема домовину”?! А свако
ко би стидљиво покушао да укаже на погубне последице дивље
либерализације или скрене пажњу на очигледан несклад између више него
мајчинског третмана страних компанија у Србији и правог одијума који
према српским фирмама и капиталу постоји, на пример, у Словенији и
Хрватској, био је проглашаван за незналица који хоће да нас „свађа са
светом”.
Зато је поучно последњих дана и месеци гледати насловне странице и
изјаве наших водећих „еврореформских” медија, политичара и аналитичара.
Мили боже, тог нагло возбуђеног патриотизма и те бриге за суверенитет и
„енергетску независност земље” оних који су нас годинама убеђивали да је
тзв. економски патриотизам архиглупост и да треба распродати све што се
може, што пре и по било којој цени. Та и иначе проблематична
(нео)либерална теорија по којој су приватизација, либерализација тржишта
и конкуренција универзални лек за све привредне и друштвене бољке, у
земљи чија је привреда изнурена вишегодишњим санкцијама и ратом -
представља прави економски злочин. Али у последње време се испоставило,
тј. наши вајни „либерали” су открили да свако правило има своје
изузетке.
Наиме, чим се појавила реална могућност да се у последњој фази српске
приватизације у мало озбиљнијој улози коначно појави и руски капитал,
плоча је хитно промењена. НИС и ЕПС који су до јуче означавани као камен
о врату српске економије којег се треба што пре ратосиљати, ако треба и
џаба, односно „за три евра”, преко ноћи постадоше небрушени економски
дијаманти које, ето, Руси хоће да добију „за тепсију рибе”, како се
изволео изразити један овдашњи угледни економски новинар либералне
провенијенције. У време последње посете велике руске политичко-привредне
делегације на челу са Георгијем Полтавченком и првим човеком „Гаспрома”
Алексејем Милером, и раније приметна антируска кампања попримила је
размере праве хистерије, повремено чак са елементима шовинизма. Руска
„инвазија”, „колонијализам”, „агресија” само су део употребљеног
вербалног арсенала који ови медији, политичари и „стручњаци” нису смели
или нису желели да користе чак ни онда када смо имали посла са стварним
инвазијама и агресијом.
У том контексту посебно ме је гануло откриће како „у данашњем свету
држава која не управља својом енергетском безбедношћу нема ни државни
суверенитет”. Ма, хајте молим вас. Како ли се само ове бриге за државу
не сетише када су, на пример, продавали „Сартид” и шећеране, ликвидирали
сопствени банкарски сектор, разоружавали војску, уништавали читаве
привредне гране!?
Да се разумемо. Не знам колико тачно вреди НИС и, у принципу, нипошто
нисам за олаку распродају државне имовине. Близак ми је сваки напор да
се сачувају – или макар пристојно наплате – плодови рада претходних
генерација. Али не иде ми у главу како без трунке стида, ограде или
објашњења неко може данас да говори и пише све супротно од онога што је
говорио јуче.
Изгледа да капитал ипак „има домовину”, и да су само неке „домовине”
прихватљиве и пожељне за овдашњу самоизабрану и повлашћену економску
касту. Русија, по свему судећи, није на том списку,
али зато јесу разноразна егзотична пацифичка острва за која чујемо само
приликом свечаног дефилеа на отварању олимпијских игара и онда када
„њихове” компаније, односно на њима стациониране експозитуре светских
мултинационалки и инвестиционих фондова крену да гусаре по источној
Европи и другим „земљама у транзицији”.
Па да ли је неко збиља мислио да ће тек тако, безболно и без последица,
моћи да ескивира обавезе које су преузете и потписане пред камерама, у
присуству Тадића, Коштунице, Медведева, Путина? Могуће је да је оно
јануарско и потоње потписивање свих оних споразума, протокола и
меморандума било исхитрено, односно да је много детаља остало
непрецизирано и неусаглашено. Могуће је да је читава она московска
парада – бар када је српска страна у питању – била у функцији овдашње
предизборне кампање и процене да би у самој завршници неизвесне
председничке трке било добро показати како „наш кандидат” одлично стоји
и на Истоку. Али у политици као и шаху важи правило „такнуто-макнуто”. И
уколико у том погледу уопште постоје изузеци они ће се свакако пре
односити на велике и моћне, него оне слабије и мање.
После потписивања – нема кајања. Или, тачније, може да буде једино
кајања. Уосталом, Србија је у протеклих 10-15 година, што добровољно, а
што под притисцима, уценама и бомбама потписала много тога и свега
потписаног, било да је реч о Дејтону, Куманову, Хагу, Партнерству за
мир, „споразуму о размени информација са НАТО”, продаји ,,Сартида”, мора
да се придржава. Откуд идеја да ће једна Русија и то у години када је
показала спремност да отворено „изађе на црту” америчкој глобалној
хегемонији пристати да мирно гледа како је за нос вуче пар овдашњих
политекономских мешетара и лобиста?
Ђорђе Вукадиновић
главни уредник часописа
«Нова српска политичка мисао»
Руска штампа о нашим министрима „преговарачима“ и лобистима западних
интереса, о Српским по свој прилици нико не брине
Што сте га именовали?
Влада Србије је суспендовала главног преговарача са „Гаспромом“ и
најоштријег критичара међувладиног енергетског споразума са Русијом,
министра економије Млађана Динкића. Искрено речено, ову вест смо одавно
очекивали.
 И
када је министар за ванредне ситуације Русије Сегеј Шојгу, коментаришући
продају НИС-а, љутито узвратио - „ако вам је јефтино, немојте да га
продајете, мивас на то нисмо присиљавали“. И када је председник
Србије Борис Тадић обећао председнику „Гаспрома“ Алексеју Милеру да
продаја 51% акција НИС-а неће бити камен спотицања за реализацију
енергетског споразума. Чекали смо ту вест и када је Ивица Дачић
наговестио да понеки министри иступају против споразума из неких својих
личних разлога. А када се појавила информација да би председник Тадић
могао 17. децембра да у Москви потпише нафтно-гасни споразум, ми смо већ
били сасвим сигурни да је министар економије Србије Млађан Динкић своју
дугу, понекад веома успешну, антируску игру, ипак, изгубио.
На недавној седници Владе Србије где је Динкић водио своју последњу
нафтно-гасну битку, био је прихваћен само један његов предлог, - да се
Скупштина још једном изјасни о овом споразуму. Зашто трошити време
нејасно је, јер ће у парламенту овај споразум подржати не само оне
странке које су га подржале и у Влади – демократе и социјалисти, већ и
највећи део опозиција. Мада, ако погледате ствар са маркетиншке стране,
неколико не баш великих, али изузетно агресивно расположених према
Русији странака добиће још једну могућност да викну - „упомоћ, пљачка!“
– и све ће то да емитује телевизија. Ваљда је тај циркус Србији потребан
како би још једном обманули своје грађане и западу рекли - ето Руси нас
натераше иначе ми нисмо хтели.
Наљутивши се на своје колеге, господин Динкић се обратио јавности са
изјавом како му је управо српска страна ускратила подршку, како је свако
његово инсистирање на „заштити српских интереса“ прво дочекивано на нож
у Србији и како је уместо подршке добио прљаву кампању у медијима.
То да ће ова одлука позитивно да се одрази на даљу судбину енергетског
споразума не изазива сумњу ни код нас, ни код нашег саговорника,
аналитичара РБК Дејли Анатолија Поморцева.
Одлазак Динкића из српске преговарачке групе несумњиво ће олакшати даљи
ток консултација око реализације енергетског споразума између Србије и
Русије, - каже Поморцев. Управо је Динкић био најдоследнији и
најнепомирљивији противник овог споразума, који је генерисао фактички
све неспоразуме између Москве и Београда у овој сфери.
Неће ли ова увређена изјава министра економије резултирати даљим
погоршањем односа Динкића са његовим коалиционим партнерима? Поморцев
подсећа да предлог Динкића о фактичком прекиду даљих преговора око НИС-а
и Јужног тока није подржала ниједна друга странка владајуће коалиције. А
то наводи на закључак, наставља аналитичар, да је положај Г-17 у Влади,
без обзира на уверавања у стабилност коалиције, далеко од стабилног.
Није искључено да ће наредних дана Динкић са својим колегама бити
приморан да напусти кабинет министара. Вероватноћа реализације оваквог
сценарија није апсолутна, али је доста велика, - истиче Поморцев.
Нама се с тим у вези учинила посебно занимљивом информација наших колега
из „Вечерњих новости“ о томе како је текла седница Владе. Колеге пишу да
су Динкића подржали министар одбране Драган Шутановац и Божидар Ђелић
који, - обратите пажњу, - одговара у Влади за евроинтеграције.
Истовремено, у корист енергетског споразума са Русијом најактивније се
изјашњавао шеф дипломатије Вук Јеремић, који је упозоравао на опасност
од нарушавања спољнополитичких односа са Русијом, пошто је енергетски
споразум потписан на међудржавном нивоу.
То заправо и јесте државничко размишљање, - руска страна већ одавно
изражава недоумицу због тога што се државне гаранције Руске Федерације
не чине Србима довољним. Добро је да бар Јеремић схвата да са таквим
документима нема шале. Тако нешто у свету није прихватљиво, и не чуди
што је о томе први проговорио управо шеф дипломатије. А ми би желели да
додамо да је ова вест, мада није била за нас неочекивана, ипак изазвала
код нас нека двојна осећања. Са једне стране, одлазак Динкића са
положаја главног преговарача биће од користи за међудржавну сарадњу, а
са друге, - господин Динкић био је главни јунак великог броја наших
коментара, а и у прегледима руске штампе најбољи текстови били су
надахнути управо његовом делатношћу. Стога нам је мало жао што иде.
И најзад питање које би желели да поставимо неком од одговорних у Србији
и учесника ове бескрајно дуге приче. Зашто сте га уопште именовали за
главног преговарача? Зар је заиста неко веровао да ће човек са тако
негативним односом према Русији успети нешто више од ње да добије?
Глас Русије
|
