Предходна страна

Континуитет хватских злочина и неразумне мржње према Србима

Дереза и њени бунари

Постоји неки чудан континуитет злочина над Србима, који се протеже још до Првог светског рата када су Хрвати у јединицама Аустро-Угарске војске истицали по злоделима у Србији па све до деведестих у којима је етничко чишћење Срба окончано. У овом тексту подсећамо на усташке злочине из Другог Светског Рата

Између Пакраца и Дарувара, смјестила се, по чудесном знамењу, Дереза. У турским временима је настајала и нестајала, да би се у деветнаестом вијеку обликовала у двије Дерезе. Између њих је рјечица Краварина - с десне Велика, а с лијеве Мала Дереза. То је типично село без улица. Дијели се на засеоке: Цвишићи, Вукманци, Марковићи, Гаћеше, Малетићи, Вуковићи, Јовановићи. Од Вукманаца и Јовановића пуцају погледи на Бадљевачко поље, на Псуњ и Равну гору. Дереза се дијели и по старим називима: Карајковица, Липовица, Буковац, Макарице, Капавац, Краке, Коначина, Ђекиница, Пландиште и много других.  

То је питомо побрђе с ослонцем на Пакрачку Крндију. Западно од Дерезе је Бадљевина, а источно Граховљани.

Ни најстарији Дережани не знају поријекло имена. Први пут се спомиње 1600-те године. Неки заговорници легенде тврде да је настало од неке Терезе, а други то непотврђено оспоравају. Они су кроз вијекове своју традицију испољавали на старе традиционалне начине: Благослов поља на Мало Спасово Вазнесење Господње у Великој Дерези, док су Мали Дережани тај обичај славили на Духовски уторак. Пјевало се потихо и свечано:

Славише Дережани славе и обичаје: Крсне славе, Божић и Ускрс, па обичаји: на Туциндан, Бадњак, Покладни, Светосавски, зборовања православних празника, сватовски, машкаре, жетвени, при вршидби, погребни и обичаји испраћања регрута.

Баш око средине прве Југославије, Дережани су градили два бунара, дубине 33 метра. Мобе, пјесме, весеља и заноси. Пуно кошчатих и мишићавих момака у дворишту Триве Грандића. Из 110 многољудних породица, мјесецима се редаше они најјачи, али и узносите дјевојке доносећи најбоља јела и пића. Око њих се окупљаше дјеца. Бунари су отворени на Петровдан. Слегао се народ Дерезе и окружења. Исцифране ношње, орме на коњима и кочије. Орила се пјесма, играла кола. Клицало се Краљу и Југославији, династији и држави у којој су сви Срби. Тресла се земља од славонске младости, дрмеша и циктања « и ју ју «.. Како и неће, јер су, народном слогом и удруженом енергијом, изграђени симболи села, извори здравља и живота, а држава се доимала стабилном и демократском: за Србе, Хрвате и Словенце, који се добровољно ујединише у Краљевину.

Пролазили су дани. Бунари су центар окупљања. Прикрадали су се момци. Из прикрајка су пиљили дјевојке, мјеркали која је љепша и вреднија. Бјеласале су се младе облине, оборени и укрштени погледи. Оглашавале су се канте и ланци на вратилима… Вода се цактила на сунцу и мјесечини. Прелијевала је лимене канте и праскала у дубинама. Мјесто створено за дјечје жмирке и пика. Смијех и усхићења: „Видим те! Спас за ме! Видим те Милице! На теби је ред!“

А онда се заноћи. Непожељни позиви: „Драгане, Милице, Душане!, Марко! Милка! Оооо Станко, вријеме је за спавање! Ајде, јање мамино. Чекају те топли уштипци!“

Игре и весеља никада доста. Бунари утихну. Чекају наредне сутоне. Дјечица уплове у ноћ. Сањају... У мислима и сновима, бунари и враголије око њих. Снови као јава. О, ти бунари...? Ко их је смислио и ископао? То су школе и казалишта, топлине душе и игралишта.

И тако, из дана у дан, из године у годину. Око бунара се низаше дјечје главице. Много их је, више гладних, али разиграних и сретних. 

Знале су заредати гладне године. Добро је док има жгањаца с вареником, скорупом, на масти, са чварцима и купусом. Грах је често на трпези, понекад сеганлија од бијелог граха и лука с туцаном сувом паприком, комбост од главица киселог купуса и шпица од бундеве, паприкаши, крумпир на разне начине, а на благдане - печенице. Цицвара је била ријеткост за најмлађе.

Од 1934, Дереза има основну школу у кући Станка Гаћеше. Први учитељи су Дејан Атанацковић, родом из Дарде и Милена Марц из Вараждина. Замилише се у Дерези, узеше и у заносима љубави, младости и часног позива, изградите нову школу 1938. године. Били су понос и дика села. До тада су дјеца одлазила у Граховљане Доње.

Одједном суморне мисли. Око бунара све мање дјечјих игара и жагора. Окупљала се мушка чељад. Причало се о ново-старој теми, о рату. Бомбардован је Београд. Њемачке трупе надиру. Само четири дана касније, некадашњи официр Аустроугарске Монархије, па Краљевине Југославије, Еуген Кватерник проглашава Независну Државу Хрватску, на челу с др Антом Павелићем, усташким емигрантом, миљеником Италије и Мађарске, који је 1914. године у Загребу водио коло око ватре у којој су сагорјевали српски намјештаји и узвикивао: «Србе на врбе!...«

Нијемци су ушли у Дерезу 11. априла 1941. године. Били су то дијелови 14. оклопне њемачке дивизије. То је права војска. Цивиле не дира. Имали су своје кухиње, јели бијели крух са жутим премазима. Сликали су се с народом у народној ношњи, дјеци дјелили чоколаде и бомбоне. Кратко се задржаше и кренуше према Сави. Зло се таложило и страшило. Народ се окупљао око бунара, а недјељом око Цркве Светог Петра и Павла. Причало се о законима Павелићеве државе, о забрани српског имена и ћирилице, првим логорима за Србе: „Даница“ у Копривници, Јасеноцу и Јадовну, о масовном убиству Срба у Гудовцу и Вељуну, крајем априла и почетком маја, и нечувеном убиству преко 1500 Срба у Глини, крајем јула и почетком августа 1941. године. Једни су говорили: „Све ће нас побити!“, други су храбрили: „Народе, па ми њесмо ништа криви. Ми се не бунимо ни против ове државе! Ми смо обични сељачки патници“

Пријетеће поруке су долазиле из комшијских хрватских насеља: Сирача, Бадљевине и Шпановице. Дереза се нашла између двије ватре: НДХ која је нудила исељење, покрст и војну обавезу и комуниста који су за отворени рат против војнички најмоћније државе свијета, Нјемачке и НДХ - која је навијестила рат: САД, Енглеској и СССР. Барјактари устанка у српским селима Славоније су Хрвати: Карло Мразовић и Павле Грегорић. Бацање Срба у огањ рата су подржали и Срби – комунисти: др Душан Чалић и Богдан Црнобрња. Њих су слиједили комунисти Дерезе: Васо Трговчевић, Богдан Трговчевић и Данило Марковић.

Хрватска држава је припремила специјалне књиге за насилно превођење православних Срба на католичку вјеру. Како поднијети понижење и како им вјеровати? Упућени су званични позиви. Одбијени су по савјету комуниста, који су заговарали оружани устанак под водством КПХ и КПЈ. Народ је вјеровао у Југославију, па и у Партију под тим именом. Ближи су од Павелића. Нуде часнији пут... Поштено је бити против државе која те не признаје и прогони те...

Водећи комунисти Дерезе припремају устанак, увјежбавају младиће на: Барицама, Ланишту, Угриновцу и Селишту. Већина се канила рата и није изазивала хрватску власт. Комунисти су нудили само рат. С хрватске стране отворени притисак покатоличења је превршио мјеру суздржаности. То су комунисти искористили за себе. Припремали су рат, а хрватска власт злочин - под изговором пресељења, покатоличења и одмазде.

Деветорица Дережана се 1941. прикључила устаницима, а у првој половици 1942, прилази им још четрнаест. На обронцима Псуња налазила се Псуњска партизанска чета, под командом Хрвата, Фрање Хеметека - Ловца, која је диверзијама изазивала хрватску власт, нападом на хрватско село Бадљевину, на складиште експлозива у каменолому Сирач, па атентатом на усташког логорника Немета, рушењем пруге, цесте и мостова. Сазнали су Дережани за хрватске злочине у селу Грђевице, у бучко каменском крају. Знали су да је позив за покатоличење завршио масовним покољем и спаљивањем Срба у Глинској православној цркви Рођења Богородице, што је КПХ крила од српског народа. Циљеви хрватских војника и комуниста су се приближили. Хрватске усташе су биле за отворено уништење Срба у НДХ, док су комунисти гледали у српском народу жртвовану полугу освајања политичке власти. Тиме су и они притајено прихватили класичну Старчевићеву и Павелићеву политичку идеју, да се Срби ослабе и сведу на безопасну мањину, и зато што су опасност рестаурације монархије, „великосрпске хегемоније“ и препрека комунистима на путу освајања власти. Дережани су се нашли између двије, подједнако опасне и судбоносне, одлуке - брзог или постепеног нестајања.

Јутро 4. августа, друге ратне и суморне године. Сунце још није измилило иза псуњских висова. Најављује га црвенило неба. То је и знамен врућег дана. Прозирна измаглица у котлинама. Пијетли и појачи лавеж паса, рика крава и рзање коња. Цијелу ноћ су плачке завијале око бунара. Жене су ураниле, крстиле се и међусобно дозивале. Тринаестогодишња Вукосава Вуковић је пожурила да замијени ћаћу Петра, на којем је ред тимарења крава. С њом је и деветогодишња сека Зорка. И она ће одмјенити свога тајкана. Мама Милица је већ музла краву „Дикуљу“. Мушка чељад је спавала: домаћин Петар и синови: седамнаестогодишњи Сава, петнаестогодишњи Станко и деветогодишњи Здравко. Петогодишња Љубица је утонула у дубоки сан. На лицу јој нека ведрина. Синоћ је одушевила своје најдраже - рецитацијом народне пјесме: „Краљевић Марко и вила“. Извирали су стихови из њене дјечје душе. Знала је све наизуст. Трудила се и научила стихове од неписмене маме. Пловили су ти стихови од уста до уста, с кољена на кољено, увлачили се у поре живота, вајали патријархалне карактере и душе.

Док се Дереза будила из ноћног сна, око ње се редала црна гарда окорјелих хрватских злочинаца - усташа и домобрана. Стража у Малој Дерези је приспала, а она у Великој је опазила неко чудесно комешање око села. Обавијестила је Данила Марковића и Богдана Трговчевића. Било је касно. Обруч с пушкама, митраљезима, бомбама, камама, маљевима и србосјецима је затворен. Богдан је храбрио народ да ће усташама с леђа ударити другови са Псуња и да ће спасити свој народ. Душан Комленац је узвратио: „Не вјерујем у ту причу, јер четом командује Хрват!“ Умијешао се Данило Марковић: „Вјерујем у наше борце и друга Фрању Хеметека! То је прави комуниста! Морате знати, шта је то зјеница ока наше Партије! А ти Душане, не страши народ! Због оваквих стварчица се и глава губи!“

Штектање митраљеза код првих кућа Мале Дерезе. Лелек народа. За неки трен повици, команде и бугарење. Као да се небо проломило од Шпановице, Сирача, Бадљевине, Пакраца и Липика. Дерези се приближавала лавина мржње и смрти.

Голорук народ су кундачили, боли ножевима, убијали у селу и тјерали према бунарима, двориштима породица Гаћеша и Трговчевића.

Одвајали су младе, љепше жене и усмјеравали према Барицама и шуми Буковац. Јауци и болна растајања... Дјед Лука Трговчевић бијегом навлачи хрватске војнике на себе. Неки то искористише и замакоше у кукурузе и под широко бундевино лишће, а неке од њих покосише хрватски митраљези. Којо Гаћеша и Петра Трговчевић бијегом спасавају животе. Петра је у наручју избавила једногодишњег сина Милана. Старица Ђуја Гаћеша се спасава у винограду Ланиште. Стоја Јовановић налази спас у кокошињцу. Избјегли су смрт неким чудом и комунисти: Данило Марковић и Богдан Трговчевић.

Око бунара, само хропац смрти. Ударци маља. Укочени погледи чекају. Чује се јаук жртве и тресак у бунару. Онесвијешћене приносе џелатима. Живе их бацају у дубине. Парализа страха. Привиди мирноће и тишине. Убрзани откуцаји срца. Чују се... Несрећници прилазе сами. Стављају главе на обзиде бунара, оне које су петнаесетак година раније, заносом и жељом, градили.

Из Вукмановића допиру крикови ужаса. Убијали су их на кућним праговима и двориштима. Осамнаестогодишњу Савицу, силују и кољу.

Запрежним колима довозе мртва тијела убијених Јовановића: Дмитра, Јове, Марије, Благоја, шестогодишњег Милана, четверогодишње Цвијете, Рајка, Јеле и трогодишње Невенке, а затим 19 мртвих тијела Вукмановића. Боже? Ово је смак свијета и људског разума! Траје чудесна јеремијада. Реинкарнација давног Молоха на Балкану, суд или усуд Божји?

Тишина... Испред несретника, који чекају смрт, стао је хрватски усташки натпоручник. Звјерња и боде погледима мржње, висине и презира. Кочопери се на прстима. Омален и здепаст, угојен, ружан. На челу и реверима се цакте велика слова U. Сплео се и једва изусти: Багро и бандо србокомунистичка! Кадa сте копали ове бунаре, знали смо да раке копате. Ви сте добар народ само под земљом! То је воља свих нас и нашег дичног Поглавника. Да вам мало продужимо дисање на овој земљи хрватској, приређујемо вам нашу посластицу. Пред вама су тијела породице Илије Смиљанића. То је чувено име и презиме из ваше повијести, коју више немате! Будућност видите испред себе. Она је дубока и трајна... А, нисте ви народ који држи до себе и своје прошлости. Знајте да сте и због тога дошли до овог понора! Усташе, најприје бацајте Илију, па накот његову!“

Изнијеше га. Давао је знаке живота. Наглавачке га убацише у дубине, па деветогодишњег Вукашина, седмогодишњег Млађана, шестогодишњег Илију, четверогодишњег Марка, и двогодишњег Милана.

Послије застрашујућег призора, убијање и бацање у бунаре је настављено, да би сат касније било прекинуто убацивањем 18 презимењака Џакула из Велике Дерезе: Никола (31), Паво ( 33 ), Момир ( 10 ), Сара ( 19 ), Мара ( 59 ), Стеван ( 49 ), Милка ( 41 ), Стана ( 18 ), Мара ( 17 ), Нада ( 15 ), Марко ( 12 ), Петар ( 33),   Пава ( 36 ), Босиљка ( 9 ), ( Љуба ( 7 ), Станко ( 6 ), Драга ( 5 ) и Стоја ( 2 ).  

Појавио се хрватски војник - усташки патуљак. Овакве протуве, само поплаве и мутне чаше доносе у злим временима. Огласио се из ружних шкрботина пискавим гласом:

„Овакви повијесни послови се не раде без ракије. Вјерујте часници и дочасници, усташе и домобрани, ово је ракија од нашег дичног Поглавника, војсковође Кватерника и министра Миле Будака. За дом спремни! Пијте и уживајте. Србе у бунаре и на врбе! Ви сте заиста блесав народ! Двадесеттри године носите гују у њедрима, а да је не осјетите. Ви сте феномен! Стоко сврабљива! Неотесанци! Ви сте багра за психолошке студије. Јадници. Увјерио сам се, да тако наивни и глупи могу бити само православни Срби“.

Ритуал смрти је настављен довожењем и убацивањем у бунаре 22 усмрћена Вуковића: Стојан, Лазин ( 41 ), Стојан, Богданов ( 13 ), Игњатија ( 34 ), Благоје ( 32 ), Љуба Дамјанова ( 47 ), Нинко ( 18 ), Ана ( 14 ), Никола ( 51 ), Марко ( 20 ), Млађан ( 17 ), Јово ( 13 ), Станко ( 15 ), Здравко ( 9 ), Вукосава ( 13 ), Зорка ( 9 ), Љуба, Петрова ( 5 ), Паво, Петров ( 8 ), Стево ( 34 ), Мирко ( 22 ), Алекса ( 19 ), Стојан, Васин ( 15 ) и Петар ( 15 ).

Пригушен, али и гласан жагор, јецање, потихо јечање и бугарење - када су износили заклане, тек замомчене: Марка и Млађана... Вика и кундачењње. Допиру крикови, плач и запомагање жена и дјевојака од Барица и шуме Буковац. Ово је прави пакао. Одабрали су цвјетове женске младости. Силују, па свој одвратни ритуал завршавају србосјеком испод врата. Дјевојка Даница Гаћеша је зграбила за гушу несуђеног одвратника, крезубог Фрању из Сирача. Игубио је свијест. Други  је сасјекоше ножевима.

Пљачкашке хорде изгоне коње и краве, свиње, овце, туке и кокоши. Закрчени су путеви. Чује се опроштајно рзање: коња, рика крава, блејање оваца, роктање свиња и завијање пијетлова. Праштале су пушке... Убијали су псе који се супротстављаше пљачки својих дворишта. Ово, у историји нечувено бешчашће хропца и смрти, трајло је до раног предвечерја. Пијанчевање, урлици и пјесма: о хрватским командантима - Љуби и Бобану, жалипојка о заповједнику Црне усташке легије, Јури Францетићу, који је 10 мјесеци  раније убијен на Кордуну.

Дереза је нестала у једном дану. У бездане бунара бачени су из Велике Дерезе: 1 Анђелић, 3 Аџије, 2 Бојчића, 1 Бојаџија, 1 Видовић, 21 Вукмановић, 19 Гаћеша, 1 Гојковић, 7 Грандића, 23 Јовановића, 33 Марковића, 1 Јечменица, 1 Козловић, 1 Заиловић,  4 Опачића, 4 Станића, 2 Судара, 2 Трговчевића, 4 Цвишића и 18 Џакула. Укупно 147, од којих су 46 дјеца. Из Мале Дерезе: 1 Бојаџија, 22 Вуковића, 7 Гаћеша, 1 Јовановић, 15 Комленаца, 16 Малетића, 6 Марковића, 2 Остојића, 1 Продановић, 3 Ратковића, 7 Смиљанића и 1 Џакула. Укупно 82, од којих су 29 дјеца.

Ритуал зла је настављен. Насиље  и злослутно праћење у логоре. Колоне од Школе према жељезничкој станици Бадљевина. Припремљени су сточни вагони за Стару Градишку, Јасеновац, Сисак и Њемачку. Батинања и запомагања, натјеривања да трче  и моле.

У њима су из Велике Дерезе: 2 Анђелића, 1 Аџија, 3 Бојчића, 5 Бојаџија, 22 Вукмановића, 27 Гаћеша, 2 Грандића, 33 Јовановића, 17 Марковића, 1 Опачић, 9 Станића, 7 Трговчевића, 16 Цвишића, 20 Џакула, 6 Ђурђевића, 1 Заилац, 3 Јечменице и 3 Козловића. Укупно 172  српска цивила. Међу њима је 78 дјеце. Из ове колоне никада неће видјети своју Велику Дерезу 87  усмрћених у усташким логорима смрти.

Из Мале Дерезе су: 4 Бјелића, 6 Бојаџија, 38 Вуковића, 12 Гаћеша, 1 Јовановић, 22 Комленца, 1 Кончар, 21 Малетић, 1 Марковић, 10 Остојића, 2 Продановића, 2 Ратковића и 5 Џакула. На пут голготе крочи 125 понижених и на зло осуђених. Одрасли носе и воде за ручице 65 дјечице. И из ове колоне путем без повратка крочила су 44 несрећника.

У Загреб је упућено усташко извијешће, потписано од сатника Стиера: „Усташки обрамбени здруг Липик уз припомоћ 13. усташке бојне је иселио цјелокупно пучанство села Дереза. Заштиту превоза житарица и стоке преузео је 1. сат 13. усташке бојне из Бадљевине и посада села Шпановице“.

Стотину Срба Дерезе скривањем спасише животе. Искористили су журбу и очекивања хрватских усташа, да ће их партизани напасти. Завлачили су се у кукурузе, подруме, кокошињце пурињаке, жбуње, под бундевино лишће, таване и припремљена склоништа.  Таквих срећника, у великој несрећи, било је 81 из Велике и 19 из мале Дерезе.

Дереза је напуштена од оних који су је гурали у рат. Комунисти су остали нијеми, не опаливши нити један метак спасења. Нису ни покушали... Да су запуцали, бунара и силовања не би било. Трајна оптужба и срамота.

Да ли је овај мук недјело команданта Фрање Неметека, неког политичког комесара, бившег Србина, или налога из врха КПХ, остаје и даље великом тајном?

Бунари и њени сужњи су забетонирани 1947. године. Кроз дебеле бетоне се не другује с небесима. Срамота и биједа духа. Њихови посмртни остаци су морали остати тамо, гдје их насиљем и злочином геноцида убацише хрватски војници - усташе. У временима «слободе« царује мук, у име зјенице ока. Скривала се истина о злу, у име нових несрећа. Никада часно опојани и сахрањени. Вријеме од пола вијека неки назваше временима слободе, у којима је, прећутно, забрањено говорити итстну. Народ је ноћу кришом палио свијеће и доносио цвијеће на хладне бетонске гробнице. Шириле су се приче о криковима и разговорима мртвих, како дјеца жуде за својима у другом бунару, како проклињу бетонске покрове... Дешавала су се  ноћна привиђења: дјеца у бијелој робици играју жмурке и пика. Баш као некада, на јави. Чудесне креснице се брзином муње пењу у небо. Неки су ноћу виђали огромне птичурине. Плачке су ноћни гости, а дању вране и гавранови. Преживјели Дережани су, у име зјенице ока, зло заборављали, а црне птице се свакодневно окупљају око бунара, јер осјећају и не заборављају задах смрти.

На дане злочина, долазио је народ. Комунистички говорници су, за злочин у Дерези оптуживали: окупаторе, фашисте, четнике и великосрпску хегемонију. Име хрватских усташа је, због зјенице ока, изостављано. Комеморација је понекад прерастала у пијанчевање, једачину, игре и весеље, подсјећајући на предвечерје 4. августа 1942. године. И најближа родбина је деценијама ћутала. Слутње на нове несреће... Једним убиством се никада не убија само један човјек и злочинац убија себе као човјека. Убијају се родитељи, дјеца, родбина, пријатељи и знанци. Злочин остаје некажњен и тајан. И природно је да човјек бјежи од злих мисли и сјећања. Али, бијег од сурових истина се вишеструко наплаћује. Могу ли живи опростити злочине у име мртвих? Ко се усуђује опраштати за насиља над туђим животом, јединим и непоновљивим? То могу само они сами. Тражити то од њих је немогуће. Злочин у Дерези је убио и преживјеле. У њима је застрашена и угушена димензија људске слободе.

Неко је мотрио на јаде и биједе духа, припремио нове несреће и казне. Злочин је поновљен. Дережани су крајем 1991. године поново убијани. Нису их бацали у забетониране бунаре. За три дана погинуло је 185 Срба, од којих су 141 цивили. Опљачкано, минирано и запаљено је 4118 српских кућа Западне Славоније. Преостали су очишћени гвозденом метлом хрватског злочиначког „Бљеска“ - почетком маја 1995. године, од синова и унука оних, којима су се живи и преживјели клањали, којима је све опроштено, и који су некажњено, уз лажне пароле, рађали и одгајали нове злочинце за завршне чинове, према онима који су криви, само зато што су остали живи и који из прошлости нису ништа научили.. Доживјели су нови пакао, неки кажу: казну од Бога и мртвих, који живима због њихова страха у костима, стравом своје судбине, нису могли очи отворити.

Миле Дакић

  Штампа