SRPSKA POLITIKA

Političke analize	22. avgust 2008.
Predhodna strana
Pred izgledima i posledicama jedne neprirodno sklepane Vlade, Srbija bi mogla da zakuka: Ne treba mi takva pomoć vaša! Posle dva meseca od izbora 11. maja nova vlada Srbije najzad je ugledala sveta. Ova vlada je po mnogo-čemu čudna. Ali ne samo ona već i okolnosti iza njenog formiranja. Jedan protiv-prirodan „brak” Na prvom mestu - i to je, čini mi se, najveća čudnovatost - nova vlada Srbije proizašla je iz jednog protiv-prirodnog „braka”. Dogovorile se: „prošlost” (iz „devedesetih ratnih godina” koja „nas je posvađala sa svetom”) a koju trenutno predvodi Ivica Dačić iz Socijalističke partije Srbije - bivši Miloševićevci - i „proevropska budućnost” sa Tadićem na čelu, da se „pomire” i pokopaju svoje „ratne sekire”. Ali „protiv-prirodnost” tog odnosa ide i dalje sa zahtevom da bi trebalo da oba zajednički „odboluju” svaki svoje gubitke iz prošlosti - Dačić Miloševića a Tadić Đinđića. Jednom, pak, na terenu gubitaka, došlo se do jednog novog, mada nepoželjnog - „mora se”! Svesno se „zaboravilo” - opet zajednički - da je Đinđić: prvo, u saradnji sa mafijom i Montgomerijem, oborio Miloševića sa vlasti; drugo, protivustavno izručio istog Hagu, gde je ovaj posle gotovo pet godina, najzad i usmrćen tamo; Tadićevci - to je bilo marta 2007. godine - čak mu nisu dozvolili ni pristojnu sahranu. Zaboravih da reknem: Slobino izručenje dogodilo se baš na Vidovdan. Kakva ružna simbolika! Danas Tadić u zajednici s Dačićem - opet protivustavno - izručuje Kosovo SAD i EU u ruke! Kako je, dakle, „besplodnost” glavna karakteristika svakog protiv-prirodnog odnosa, krajnje iluzorno je očekivati dugovečnost i uspešnost ovog tadićevsko-dačićevskog „bludnog” akta. Blud jeste „moralnost” „uspešne” politike Ali što rekao pokojni Đinđić za one koji u politici traže moralnost i pravednost bolje je da je napuste i odu u crkvu, jer - hteo je Đinđić reći - protiv-prirodnost, bilo kakva, ustvari je „moralnost” politike. Kako?! - zinuće od čuda neki politički moralista. Srećom, pritiču mu sad u pomoć, oboje - i Tadić i Dačić. Rećiće mu prvi: Znaš li ti da kod efikasnih mašina ulje je taj jedini faktor koji obezbeđuje pravilan i nepogrešan rad mehaničkih delova; e, vidiš, „ulje” moje uspešne političke mašine - to je to što ti nepravedno zoveš „protiv-prirodnost”. Zahvaljujući, dakle, samo njemu sad smo skoro u Evropi... putovanja... med i mleko... kud će nam kraj biti... evropski standard po hitnom postupku i to bez motike... A, eno ga Koštunica - žao mi ga - ukopao se iza principa „Ne damo Kosovo!” i sad mu je jedino ostala... penzija! A ja ću čak i Kosovo odbraniti sa Evropom. Taman, međutim, da mu politički moralista rekne „Što ga nisi odbranio?”, vešti Tadić naslućuje pitanje, pa će na to: potrebno je vreme i verovatno neko novo „ulje”. Dačić mu, pak, sa svoje strane, nije govorio o „ulju” već da je od Miloševićevog vremena cela SPS ustvari bila u političkoj penziji i polako umirala. Da se nismo udružili sa Palmom i penzionerima, ni cenzus ne bismo prošli. Ovako, znači, izlaz je samo u aktivnoj politici; to će nas podmladiti. Taman opet, pre nego što mu politički moralista nije dobacio: Što se nisi udružio sa Koštinicom i radikalima, Dačić naslućuje pitanje pa veli: Hoću da pobegnem od penzije, a ti me teraš u nju; radikali su evo deveta godina u penziji i postali neplodni; a Koštunica im se sad pridružuje zbog kosovske „moralnosti”. Uporni moralista, međutim, insistira: Ti ćeš morati da se odrekneš Miloševića i svega onoga što je on radio. Dačić će na to - ponavljam, mi socijalisti imamo samo dva izlaza: penzija odnosno politička smrt ili aktivna politika; ako je cena ovog drugog, kako reče, protiv-prirodan „brak” sa DS, mi ga prihvatamo... Evropa je za Srbiju - šarena laža”! A šta ćeš - prekide ga moralista - ako je Evropa Tadićeva izmišljotina i mit. Već devet godina je obećavaju još samo „ovo...” a ona nikako da stigne. Pa evo Tadić potpisao SSP, a oni zamrzli sve iz njega dok se ne obave nekoliko „još ovo”-a. A upozorenja da je Evropa za Srbiju varka već godinama pristižu. Vimerovo pismo poručuje: Srbija u Evropu -„nikad”; po nemačkom ambasadoru Gobelu tek 2025. Pa i najnovije: irski referendum zaustavio proširenje EU do daljeg (a što bi moglo uzeti čak i godine); nemački ministar za Evropu Ginter Gloser javno poručuje Srbiji kako bi ona mogla eventualno da uđe u EU samo pod uslovom da javno i glasno prizna nezavisnost Kosova; kao jedna „mekša” varijanta Ginterove (čini se da je ona usmerena na Tadićevce) pojavljuje se i ona po kojoj Srbija ne mora formalno da se odrekne Kosova (slično statusu nekoliko država koje su članice EU a koje su odbile da priznaju nezavisnost Kosova - Grčka, Španija, Rumunija, Slovačka, Kipar) s tim što Srbija ne bi stavljala svoje veto na pristup nezavisnog Kosova međunarodnim finansijskim i političkim organizacijama, kao što su MMF, Svetska banka, OEBS, UN, itd. Sve u svemu, Ivice, ovaj svet se ne može više zaslepljivati i zamajavati Evropom. Ako ne dođe sada - najviše za godinu dana - ne samo ti već i Tadić i celo njegovo okruženje, svi zajednički nećete preći cenzus. Dačić poče da se se češka po glavi, pa će rezignirano: Zagazili smo, ne možemo nazad - tu smo , gde smo!; ako je Evropa varka za Srbiju, onda je i Srbija zrela za penziju. Jedina srpska istinita perspektiva - u'se i u svoje kljuse! Priskoči mu sad moralista u pomoć: Pravo si rekao; samo korigovaću te: Srbija je već u penziji; od dana kad se nepozvana i protivustavno opredelila za Evropu. Tadiću, a sad i tebi, nikako da padne napamet da sem Evrope za Srbiju ima i drugih alternativa. Ima ih nekoliko. Prva, pak, od koje se mora početi, zove se, prosto i seljački: u'se i u svoje kljuse (UiK)! A što se tiče političkih aktivnosti u projektu UiK, biće ih na pretek. Cela ih Srbija neće moći podmiriti. Dakle, hteo sam reći, samo težak rad, doduše, s motikom, može nam otvoriti nove istinske perspektive, pa ako hoćeš i onu o EU. Samo pod drugim okolnostima. EU će bukvalno moliti Srbiju da joj se pridruži. Jer i Evropa drukčije - partnerski - razgovara sa dokazanim delatnicima što bi Srbi kroz UiK i bili, a sasvim drugojačije (ucene, naredbe, izručenja Hagu, itd.) sa nepozvanim i samo-nametnutim prosjacima iz Tadićevog okruženja u koje spadaš sad i ti... Zaživeo plod bludnog „braka”!? Vlada se najzad formirala, ali ne pre nego što je Dačić obezbedio za sebe (da li za socijaliste - to je već drugo pitanje?!) najbolji mogući „posao”. On je potpredsednik vlade, ali ne običan; zbog njega je donesen (kao prvi akt nove Skupštine) specijalan zakon o vladi po kome je on prvi potpredsednik i jedini koji može da zameni novog premijera Mirka Cvetkovića, mada ih ima još četiri, ali oni su drugorazredni bez tih ovlaštenja. Kao glavni potpredsednik njegovo zaduženje je da „bdi” nad bezbednošću; kako je on u isto vreme i ministar policije, nema šanse da se otvore za javnost Miloševićeve tajne arhive. Neki politički analitičari, valjda zbog toga, povezuju najavljeno „pomirenje” između Tadića i Dačića sa već oko dvadeset godina starom i famoznom Osmom sednicom Centralnog komiteta SK Srbije. Tada je, kao što se zna, Milošević izvršio«„puč” i ustoličio sebe za predsednika SK Srbije (to su komunisti, današnji socijalisti) svrgnuvši s te pozicije svoga kuma Ivana Stambolića (to su opet komunisti ili njihovi sinovi, koji su se pretopili u danšnje Tadićevce). Ovi analitičari sad u tom svetlu vide i ovaj sadašnji „brak” Tadić-Dačić kao manje «protiv-prirodan” a više kao običan „porodični” sukob. Dačić je pored MUP-a za svoju koaliciju izvojevao još tri ministarstva - energija, prosveta i, mislim, sport. Kad se tome doda činjenica da je iz njegove partije izabrana i predsednica Skupštine Srbije - Slavica Đukić-Dejanović, ne bi se moglo reći da je on ovom „braku” pristupio iz čistog idealizma - tj. da se spase SPS - kako to proizilazi iz napred spomenutog njegovog „dijaloga”, već naprotiv - dobio je on trofej kakvog bi mu pozavideo svaki istinski šampion. Rodilo se izgleda - „nedonošče?! Napred je, međutim, izraženo mišljenje da taj „brak” Tadić-Dačić, ne može biti dugovečan. Tako rečeno, mislilo se prvenstveno da ne može trajati četiri godine koliki je mandat sadašnje vlade, već možda - pola, godinu, dve... Još, međutim, vlada praktično nije ni zaživela, a već se pojavljuju ne pukotine već konkretni Tadićevi potezi da se, kako izgleda, vlada oslobodi Dačića. Naime, Tadić je postavio bukvalan ultimatum Dačiću: DS raskida sporazum sa Dačićem na republičkom nivou na osnovu koga je formirana nova vlada, ukoliko ovaj u samom Beogradu ne raskine, prvo, svoju nameravanu koaliciju sa Koštunicom i radikalima i drugo, ne formira koaliciju sa DS i Čedom Jovanovićem. čovek bi mogao pomisliti - poludeo Tadić: vlada tek stvorena - pada... Ali ne kad je u pitanju lukavi i podmukli Tadić. Nije on na Ivanj dan, u društvu s engleskim ambasadorom, dzabe išao na seosku slavu kod Dragana Markovića Palme. Izgleda da je tu napravio neku vrstu novog „sporazuma” (nazovimo ga „spoazum 1”) sa Palmom i penzionerima da ukoliko Dačić ne prihvati Tadićev beogradski ultimatum, oni će se odvojiti od Dačića. Kako njih dvoje (Palma i Krkobabić) imaju 8 od ukupno 20 SPS koalicijskih glasova, ovih osam je dovoljno za Tadićevu većinu u Skupštini (ZES 102, Čeda Jovanović 13, manjine 7, Palma i Krkobabić 8; ukupno 130 poslanika). Međutim, takođe lukavi Ivica Dačić, odmah je shvatio da pravi razlog Tadićevog ultimatima nije zbog beogradske vlasti (ona je stvarno služila samo za povod) već da se originalni sporazum između njega i Tadića, koji je omogućio stvaranje nove vlade ili ukine tj. da se Dačić i njegovih 12 poslanika izbace iz vlade ili izmeni tako da Dačić ostane u vladi kao neki beznačajni potpredsednik, pozicija koja se inače daje svim važnijim partnerima, ali da se odrekne svojih specijalnih ovlašćenja (vidi 2 dole). Postoje bar dva razloga za pokušaj Dačićevog razvlašćenja: (1) sa mnogih strana dolazi do načelne kritike Tadić-Dačić sporazuma u smislu da je Dačić komunista, Miloševićevac (otvoreni kritičari: Čeda Jovanović, Drašković, ali i drugi); i 2) Dačić je lično dobio nesrazmerna ovlašćenja u novoj vlasti: isključivi je zamenik premijera i gotovo autorativno gospodari bezbednošću i policijom Srbije. SAD i EU su specijalno zabrinute zbog bezbednosti; ostavljaju, pak, Tadićevom umeću i odgovornosti da ga kontroliše dok Palmin „sporazum 1” ne stupi na snagu. Zbog svega toga Dačić je vrlo ozbiljno shvatio Tadićev ultimatum. Kao prva stvar uspeo je da na beogradskom nivou vlasti raskine koaliciju sa Koštunicom i radikalima. Ali dalje, bar za sad, nije mogao da privoli beogradsko krilo SPS da skupa sa Čedom Jovanovićem bude koalicioni partner sa DS u formiranju nove beogradske vlasti. Preporučio je umesto toga kao jedno racionalno rešenje nove izbore za Beograd (ili po jednoj drugoj varijanti - prinudna uprava pa novi izbori - koje bi predsednica Skupštine Srbije (iz SPS) mogla da raspiše. Uskoro - pravi smisao Tadićevog ultimatuma i posledice Teško je, međutim, verovati da će se Tadić zadovoljiti polovičnim Dačićevim prihvatanjem njegovog ultimatuma. Ovo, naravno, pod uslovom da je on apsolutno siguran u Palmin „sporazum 1”. Jer može se desiti da i Dačić „zaplaši” Tadića da on takođe ima još noviji od njega „sporazum” (tj. „sporazum 2”) sa Palmom i penzionerima pa ako se i dalje insistira na ultimatumu - vlada definitivno pada!, jer oni svi zajedno, tj. koalicija SPS (Dačić, Palma i Krkobabić) napuštaju Tadića. Uostalom, šta se stvarno krije iza Tadićevog ultimatuma, jasno mora biti uskoro. Ako Tadić usvoji polovičan Dačićev predlog, znak je to da je „sporazum 2”, stvaran; ako ga, pak, ne usvoji, „sporazum 1” je na snazi - Dačića su, a za račun Tadića, izdali njegovi koalicioni partneri, Palma i Krkobabić. Šta „uskoro” znači? Problem vlasti u Beogradu se mora rešiti, kako izgleda, do polovine avgusta. To je i sam Tadić potvrdio u svom intervju u Vremenu, mada je još i dodao da nije siguran da su novi beogradski izbori najbolje rešenje. Razrešena „misterija” broj jedan Ovaj scenario, međutim, razjašnjava „misteriju” jedan. Ona se neprimetno od očiju javnosti dešavala u Tadićevom taboru za celo vreme preganjanja oko potpisivanja konačnog sporazuma Tadić-Dačić koji je najzad, kao što se zna, urodio novom vladom Srbije. Jednom malo pažljivijem posmatraču unutrašnjih prilika u DS za vreme ovih pregovara sa Dačićem nije mogla da promakne iz vida činjenica potpunog otsutstva Božidara Đelića iz pregovora sa Dačićem. Delovalo je to krajnje zbunjujuće. čovek koji je kao potpredsednik u Koštuničinoj vladi bio glavna Tadićeva udarna „pesnica” u njoj, koji je davao izjave po svakoj stvari pre premijera (ovaj se u javnosti vrlo retko i pojavljivao) pa se često nije znalo ko je premijer i, koji je, na kraju, i izazvao pad njegove vlade, sad odjednom na pregovorima o novoj vladi - muk! Još kad je za novog premijera imenovan Cvetković a on čak ni na listi kandidata nije bio, pomišljali su ljudi: siromah Đelić, pao je u nemilost!, pa su se pitali zašto? Nikome, pak, da padne napamet da se on, eto, svesno „žrtvovao” (povukao se u pozadinu) ne bi li Dačiću izvanredna lična ponuda izgledala što verodostojnija - eto, postaješ ključna ličnost buduće vlade. A kako je Cvetković „mlak” po prirodi ti ćeš, ustvari, biti njen nezvanični premijer. Na ovaj Tadićev trik, Dačić se vrlo naivno dao „upecati”. Siromah, ni sanjati nije mogao da bi na njegovo mesto uskoro mogao doći Đelić ili neko drugi - naravno, «podobniji” od Dačića, o čemu će još biti reči. U celoj stvari, jedno je, međutim, sigurno: sledi Dačićevo odstranjenje. Pitanje je samo da li konačno - aktiviranjenjem Palminog „sporazum 1”; ili, pod pretpostavkom postojanja Palminog „sporazuma 2”, Dačić ostaje u vladi, ali na poziciji, kako je napred spomenuto, nekog beznačajnog potpredsednika. Važno je, međutim, da objasnim šta se mislilo pod „drugim” napred. Đelić je oduvek imao ambiciju da bude premijer. Mada je bio predodređen za premijera u prošloj vladi, izgubio je tu poziciju u rivalstvu sa Koštunicom. Imenovanjem Cvetkovića za premijera, ta ga je pozicija - da bi trik sa Dačićem uspeo - formalno mimoišla i sada. Kako su njegove ambicije još uvek premijerske, s jedne, a kako je očigledno da podmukli Tadić, s druge strane, može svoje autokratske i diktatorske ambicije da ispolji mnogo lakše sa „mlakim” Cvetkovićem nego sa agresivnim Đelićem, može se vrlo lako desiti da Đelića još jednom mimoiđe premijerstvo. Odnosno da je Tadić i na njega samog primenio isti trik na koji se upecao Dačić. E, sad „neko drugi” i „podobniji” slovi u celoj ovoj prljavoj igri za slučaj da nekim čudom Đelić ipak postane premijer, u kom, pak. slučaju i Cvetković postaje žrtva iste Tadićeve podmuklosti. ... i druga „misterija” Striktno govoreći druga misterija, sem po činjenici čuđenja koju je izazivala u javnosti, nema direktne veze sa prvom. Reč je o predizbornoj kampanji koalicije Koštunice i radikla. Svi poznavaoci srpskih prilika bili su začuđeni sa kako je malo elana ta kampanja vođena. U upoređenju sa tadićevcima, u pomenutoj koaliciji organizacija je bila slaba, argumentacija svoga stava još slabija, a o nekoj strategiji jedva se moglo i govoriti. Pa hajde, što je tako delovola Koštuničina strana; ona je poznata da se oslanja više na rezultate svoje politike - konkretno - Kosovo, nego na propagandu. Ali slično su delovali i radikali, tradicionalno poznati po vrlo agresivnoj i radikalnoj propagandi. Stručnjaci pripisuju to nekoj vrsti umornosti i predaha kod ovih. Lično se ne bih složio sa ovakvom ocenom. Šta je posredi? Po mom mišljenju, radi se ovde o strahu za svoj partijski ugled. Naime, teoretski gledano Kosovo je „neotuđivi” deo Srbije. Ako, pak, naša koalicija zadobije vlast, mi ćemo morati, slično Tadiću, u opštenju sa Zapadom da zaobilazno priznamo nezavisnost Kosova. E, da se to ne bi desilo nama, prepuštamo vlast slučaju odnosno Tadiću, nek' to on učini - i onako je to u njegovom programu - da bi na sledećim izborima, koji će sigurno doći pre isteka četvorogodišnjeg mandata - mogli tu činjenicu protivustavnog priznavanja Kosova od strane Tadića da kapitališemo - našom vladom! Oj Srbijo, zemljo mila, šta si, jadna, dočekala?! Da ti sudbinu kroje: Tadićeva (i Đelićeva) podmuklost radi grabljenja apsolutne vlasti za sebe, Dačićeva naivna opijenost njome, Palmina primitivna i prevarantska priroda i Koštuničino-radikalsko prepuštanje sudbine Kosova slučaju, odnosno Tadiću zbog straha da njihove partije ne uprljaju svoje obraze ako bi imali u ovom trenutku vlast... Najkraće, zemljo mila, zavisiš od četiri vrste, nažalost - đilkoša! N. Ljotić „Iskra“ 01. avgust 2008.

Predhodna strana
Štampa