Predhodna strana

Lekari bez granica, zloupotrebe bez granica - sada se pojavljuju i u Gruziji

Lekari bez granica, profiteri u belom

Nema više nijednog rata a da se oni ne pojave. Prepoznatljivi su po majicama s natpisima i navijanjem isključivo za jednu stranu. Kad je to već postalo veliki biznis i ostrašćena podrška jednoj politici, dr Šitli, jedan od osnivača, odlučio je da ih napusti. Sad otvoreno govori o svemu

Kada je s Bernarom Kušnerom, našim lekarom i piscem Vladanom Radomanom i još nekoliko kolega lekara šezdesetih godina u Bijafri osnovao udruženje “Lekari bez granica”, dr Luj Šitli nije ni mogao da zamisli da će tri decenije kasnije humanitarna akcija postati biznis i obavezna dekoracija svih ratnih pohoda. Sve bombarderske akcije NATO-a, pa i mali lokalni sukobi, imali su humanitarno-propagandni deo.

Takva delatnost postala je biznis velikih razmera, često sa sumnjivim političkim vezama. Akcije nepristrasne ljudske i lekarske solidarnosti zasenjuju novčano-politički i seksualni skandali čija je lista sve duža, od Liberije do Kosova.

- Kada se govori o skandalima u humanitarnim organizacijama, ne treba pojednostavljivati stvari. Treba se setiti da smo osnovali “Lekare bez granica “ kada smo u Bijafri videli da se na naše oči u avione Crvenog krsta tovari oružje. Tamo smo radili u tako strašnim ratnim uslovima da smo spavali samo kada bismo pali od umora. U Avganistanu 1980. godine snimili smo slajdove koje smo prikazivali potencijalnim donatorima i tako finansirali humanitarne akcije. Mislim da su problemi počeli kada su na evropskom institucionalnom nivou stvorene organizacije koje su počele da daju novac za humanitarne akcije. Podnesete projekat i oni vam dodele budžet pod uslovom, naravno, da je vaš projekat politički ispravan. Tu je došlo do onoga što zovem “perverzijom sistema”. Te “humanitarce” možete da prepoznate po tome što pričaju samo o sebi, a međusobno razgovaraju isključivo o tome gde je ko koliko plaćen.

Dr Luj Šitli je i jedna od malobrojnih javnih ličnosti u Francuskoj koje su se 1999. suprotstavile “humanitarnom” bombardovanju tadašnje SR Jugoslavije. Zajedno s bivšim šefom UNMIK-a na Kosovu, a sada ministrom spoljnih poslova Francuske, Bernarom Kušnerom i još nekolicinom mladih lekara, dr Šitli se 1969. nalazio u Bijafri, na jugoistoku Nigerije.

Ko je na čijoj strani
- Došao sam sa ekipom Crvenog krsta Francuske. Primetili smo da se u njihove avione tovari oružje. Odlučili smo da nešto uradimo sami, što neće biti u funkciji vladine politike - seća se dr Šitli. - Malo ko zna da su prve žrtve rata u Bijafri među humanitarcima bili upravo mladi hirurzi iz Jugoslavije. Radili su u irskoj katoličkoj misiji kada su na operacioni blok pale bombe iz egipatskih „migova”. Niko nije preživeo, ni od lekara, ni od pacijenata.

Osnivanjem samoinicijativne humanitarne organizacije u Bijafri, koja nije htela da ima ništa s korumpiranim Crvenim krstom, počela je epoha humanitarnih akcija i takozvanih nevladinih organizacija. U toku sledeće tri decenije osnivači su se razišli. “Lekari bez granica” postali su prava humanitarna multinacionala s budžetom od preko šezdeset miliona evra, stotinama plaćenih nemedicinskih profesionalaca, pored dve hiljade lekara na svim stranama sveta. U toku bombardovanja Jugoslavije, ova organizacija otvoreno je radila za NATO, razlikujući izbeglice i žrtve rata po nacionalnosti, što je sasvim suprotno duhu osnivača. U znak protesta, tada se odvojilo grčko krilo organizacije. U pismu pariskoj centrali otvoreno su ukazali da je pristrasnost rezultat činjenice da “Lekare bez granica” finansiraju vladini i provladini fondovi. Iste godine organizacija dobija Nobelovu nagradu.

- Na šta to liči da “Lekari bez granica” dođu na Kosovo obučeni u majice s natpisima na albanskom i engleskom. Lekar mora uvek da bude na strani žrtve bilo koje nacionalnosti i vere, da bude samo na strani pacijenta - kaže dr Šitli, koji je 1992. s prijateljima iz humanitarne organizacije TAO dovezao kamion lekova za dve naše ginekološko-akušerske klinike i Dečju bolnicu u Tiršovoj.

Kušnerov veleobrt
Jedan drugi osnivač “Medicine bez granica”, Šitlijev prijatelj dr Bernar Kušner postao je rodonačelnik ideologije “prava na vojnu intervenciju iz humanitarnih razloga”. Postao je ministar, pa šef misije UN na Kosovu. U vladi francuskog predsednika Sarkozija dobio je mesto šefa diplomatije. Kušner je hvalio ratnu intervenciju NATO u Avganistanu jer je “duplirana humanitarnom”. Jedan je od retkih Francuza koji je podržao američki napad na Irak, uprkos činjenici da su to odbili da učine tadašnja francuska vlada desnog centra i predsednik Žak Širak. Kako kaže dr Šitli, s dr Bernarom Kušnerom nije se slagao ni oko rata u Jugoslaviji, pa ni sada.

- Kušner je moj prijatelj iz rane mladosti. Uradio je mnogo dobrih stvari. Ne treba to zaboraviti. Sačuvao je na hiljade života organizujući akciju spasavanja “ljudi iz čamaca” iz Vijetnama. Problem je što on, zapravo, ne zna kakva je patnja rat, jer nikad nije bio u ratnim područjima na duži rok. Dolazio je i prolazio, ali se nije zadržavao. Ne mogu da shvatim da neko može da bude lekar i da bude za rat.

U duhu pravoslavlja
Dr Luj Šitli rođen je 1937. godine. Živi u selu Berniviler, kod Miluza u južnom Alzasu. Ovih dana ide u penziju, lekarsku karijeru završava kao upravnik bolnice u mestu Sentajm. Pre dvadeset i pet godina, na Svetoj gori, postao je pravoslavni hrišćanin i dobio ime Grigorije. U grčkoj pravoslavnoj crkvi kršteni su i njegova supruga Erika Anastazija, kao i deca Marta i Žan Batist. Kada se svom duhovniku, ocu Simeonu sa Svete gore, požalio da mu je najbliža pravoslavna crkva daleko, ovaj mu je jednostavno posavetovao da na sopstvenom imanju sagradi pravoslavnu kapelu. Sa svojim prijateljem pesnikom Šarlom-Teofanom Brišlenom, takođe pravoslavcem, dr Šitli je sagradio kapelu posvećenu sv. Grigoriju i Anastaziji, koja je metoh Grčke pravoslavne crkve.

Nisam fanatik
- Upoznao sam Jugoslaviju 1962, godine kada sam kao mlad lekar, u okviru međunarodne razmene, došao u Sarajevo na stažiranje, kod već tada čuvenog oftalmologa dr Vladimira Čavke. Sećam se da sam iz Rijeke brodom došao u Split i odatle autobusom za Sarajevo. Tu sam prvi put video jednu džamiju i jednu pravoslavnu crkvu. Nikada neću zaboraviti prijateljsku atmosferu i srdačnost ljudi koji su me okruživali. Posle sam sedamdesetih otišao u Srbiju. Obilazio sam manastire i počeo da se pripremam za ulazak u pravoslavlje. Zašto? Nisam nikakav fanatik. Da se razumemo, školovan sam kao veći deo moje generacije u katoličkoj školi. Posle sam bio bez vere, ali sam osećao da mi je ona potrebna. U pravoslavlje sam ušao ne zato što smatram da je to savršena crkva ili tako nešto već zato što sam otkrio da Gospod nije umro na krstu. Pravoslavlje je često u iskušenju poistovećivanja vere i nacije, što je osuđeno na saborima.

  Štampa