<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 
   Političke analize 28. avgust 2008.

Predhodna strana
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev o priznanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije
 
Svaki slučaj je poseban
 
Zašto je, ipak, Rusija u slučaju Južne Osetije i Abhazije stavila pravo na samoopredeljenje nacija iznad principa teritorijalne celovitosti država? „To nije lak izbor, ali je to jedina mogućnost da se sačuvaju ljudski životi“, izjavio je predsednik Rusije.
 
Od trenutka kada je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev najavio priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, u Srbiji ne jenjavaju diskusije oko mogućih posledica ove odluke u slučaju Kosova. Znači li ovaj potez da se Kremalj odriče oslonca na međunarodno pravo? Neće li Rusija sada promeniti odnos i prema drugim nepriznatim teritorijama? I kako zapravo treba u nastaloj situaciji da se postavi zvanični Beograd, — da podrži teritorijalnu celovitost Gruzije, iskazavši time i podršku stavu Evropske unije, ili da prećuti, ne želeći da komlikuje odnose sa tako ozbiljnim saveznikom u pokušaju očuvanja sopstvene celovitosti, kao što je Rusija? I to je samo najpovršniji pregled pitanja koja zanimaju umove srpskih analitičara.
 
Da počnemo od međunarodnog prava. Ko bolje od Srba zna koliko je ono zapravo dvojstveno, jer princip teritorijalne celovitosti država, isto kao i pravo nacija na samoopredeljenje jesu njegovi bazični principi. Sloboda tumačenja već je omogućila da 46 država u svetu priznaju nezavisnost dela suverene teritorije Srbije. Mislim da već sama ova činjenica obezvređuje sve pokušaje optuživanja Rusije za kršenje međunarodnog prava. Uostalom, predsednik Medvedev je u svom govoru naveo sav spektar dokumenata u kojima može da se potraži pravno obrazloženje donete odluke i tu nema šta da se doda.
 
Zašto je, ipak, Rusija u slučaju Južne Osetije i Abhazije stavila pravo na samoopredeljenje nacija iznad principa teritorijalne celovitosti država? „To nije lak izbor, ali je to jedina mogućnost da se sačuvaju ljudski životi“, izjavio je predsednik Rusije objašnjavajući razloge koji su ga podstakli na priznanje navedenih republika. I to je činjenica za koju su mnogi ostali gluvi. „U noći 08. avgusta 2008. godine u Tbilisiju su napravili svoj izbor. Sakašvili je izabrao genocid za rešavanje svojih političkih zadataka“, — ove reči, nažalost, potpuno su potkrepljene činjenicama. Komesar Saveta Evrope za ljudska prava Tomas Hamarberg ocenio je događaje u Južnoj Osetiji kao „vređanje čovečanstva“. A kako još može da se nazove ubistvo preko dve hiljade žitelja grada koji ih ukupno ima 35 hiljada? I to u jednom danu. Istim tempom bi se za dve nedelje moglo definitivno i nepovratno rešiti južnoosetinsko pitanje. I Rusija je, sasvim opravdano, pomislila kako iluzorno prijateljstvo sa Zapadom toga zaista ne vredi.
 
Sada da se vratimo pitanju eventualne promene ruske politike u pogledu Kosova. Donoseći odluku o priznanju Južne Osetije i Abhazije, Rusija je polazila od činjenice da je opstanak naroda ovih republika ugrožen. Moguće da bi ruski stav bio korigovan da se isto odnosi na kosovske Albance, ali to je jednako teško zamisliti, kao i promenu ruskog stava oko Kosmeta u situaciji najozbiljnijeg zaoštravanja odnosa upravo sa sponzorima kosovske nezavisnosti.
A kako treba da reaguje na sva ova dešavanja zvanični Beograd, s obzirom na pravnu, pa i političku klopku u kojoj se zatekla Srbija? Najoriginalnijim mi se učinilo mišljenje analitičara Foruma za međunarodne odnose Dušana Lazića, koji je izneo pretpostavku da bi Rusija mogla da zatraži od Beograda da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju. Što se naravno nikao ne sme dopustiti jer bi svedočilo o „neprincipijalnosti“ stava Srbije. Istovremeno, po Laziću, Rusija svoj odnos prema kosovskom slučaju neće menjati jer su u njen stav odavno „ugrađeni“ njeni lični interesi. Ostavimo pitanja principijalnosti Srbije i ruskih interesa na Kosovu na savesti pomenutog analatičara, ali tema nekakvih mitskih zahteva Moskve zaista zavređuje par reči. Može li neko da se seti, kada je poslednji put Rusija išta tražila od Srbije? I ja nisam uspela. Zahtevi, pretnje, isticanje nekakvih nezamislivih uslova, — sve je to, pre, iz repertoara zaštitnika teritorijalne celovitosti Gruzije i velikih protivnika primene istog principa u pogledu Srbije.
 
Ipak, shvatajući da slične misli mogu da niknu u uspaljenim poslednjim dešavanjima umovima, ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov dodatno je precizirao ruski stav: „Mi želimo da naši saveznici donose odluke sami, odmerivši vrednost odnosa sa Rusijom i s obzirom na sopstvene interese. Mi smatramo da saveznici treba da budu saveznici, ali da im uvrćemo ruke, — to nije deo naše političke kulture“.
 
Ipak, rezime je najbolje ostaviti predsedniku Medvedevu: “Kada se pojavila situacija oko Kosova, zapadni partneri Rusije govorili su da je to poseban slučaj. Svaki slučaj priznanja je po svojoj prirodi slučaj posebne vrste. Posebna je situacija na Kosovu, posebna — u Južnoj Osetiji i Abhaziji“, podvukao je predsednik.
Eto, to su zapravo sve analogije.
 
Reagovanja na priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije
 
Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Rusije je legitimni čin koji odgovara opšteprihvaćenim međunarodnim normama, moralu i istorijskim realijama. Ovako ruski političari i politikolozi ocenjuju ovaj događaj. Upoznajemo vas sa mišljenjem nekih od njih.
 
Predsednik Spoljnopolitičkog odbora Državne dume Konstantin Kosačov smatra priznanje nezavisnosti jedino mogućom varijantom za Rusiju. Poslanik je obratio pažnju na činjenicu da je Rusija poslednjih godina, praktički, sama branila principe međunarodnog prava.
„Rusija je bila primorana da deluje ne samo odlučno, već i dosledno štiteći svoje državljane, život i bezbednost ljudi — kaže Konstantin Kosačov.
Pokušavali smo da to učinimo drugim sredstvima, ali nismo naišli na podršku u tome. Jednostavno smo se razuverili u spremnost naših partnera da štite život i bezbednost ljudi kada to ne odgovara njihovim interesima“. U dotičnom slučaju reč je o Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima iz NATO-a. Tokom poslednjih godina oni su sa određenim ciljem naoružavali Gruziju i, samim tim, stvorili uslove za agresiju koju je Saakašvilijev režim početkom avgusta ostvario u Južnoj Osetiji.
 
Pri tome, zvanični Tbilisi i njegovi zapadni pokrovitelji otvoreno su ignorisali stav Rusije koja je vršila mirovnu misiju u zonama zakavkaskih konflikata i snosila odgovornost za razvoj situacije u regionu – podsetio je politikolog Aleksej Arbatov i nastavio.
„Zar Rusija nije upozoravala da nikada neće dopustiti rešavanje problema Južne Osetije i Abhazije pomoću sile? Ali Zapad se 90-ih godina i kasnije navikao da Rusiju ne treba shvatati ozbiljno. Pa evo, sada je Rusija pokazala da je treba da je ozbiljno shvataju, da i Rusija ima svoje interese i da je spremna da ih brani“.
 
Sa svoje strane, istoričar i predsednik Fonda „Istorijske perspektive“ Natalja Naročnicka misli da Južna Osetija i Abhazija imaju sva prava na samostalnost. Istorijski, Osetinci i Abhazi nisu bili u sastavu gruzijske države. Oni su dobrovoljno ušli u sastav Ruskog Carstva pre više od 200 godina, i to ranije od Gruzije. Posle raspada bivšeg SSSR-a Osetincima i Abhazima uskraćeno je pravo da odrede svoje državo uređenje, iako se to predviđalo zakonom iz 1990. godine dok su u Gruziji već besneli međuetnički konflikti – podsetila je gđa Naročnicka.
„Ped ovim konfliktom su na zapadu zatvarali oči. Gruzija u tom trenutku čak nije kontrolisala ni celu svoju teritoriju. Gruziju su priznali u granicama upravo one sovjetske socijalističke republike, a zatim proglasili konflikt separatističkim kao da je izbio na teritoriji države koja je u ovim granicama postojala barem 200 godina“.
Drugim rečima, istorijske realnosti žrtvovane su pred političkim računicama Sjedinjenih Država i njihovih partnera koji su već 90-ih godina kovali planove utvrđivanja na Kavkazu. Danas se upravo oni revnosno zalažu za taj politički nametnut teritorijalni integritet Gruzije.
 
pripremila: Srpska politika
izvor: Glas Rusije
 
Predhodna strana

  Štampa

.


     © 2002 Srpska politika