Predhodna strana

Miroslav Lazanski u dva teksta piše o ratu u Gruziji i pogrešnom pogledu zapada na Rusiju

Rusija nije Srbija

Smatrali su je medvedom otupljenih kandži, potcenili su ponos Rusije, njenu prošlost i njenu vojnu moć. Treba samo pratiti holivudsku produkciju da bi se predvideli politički događaji, pa i budući ratovi.

Naime, još tamo 1977. godine Holivud je izbacio na tržište tri skupa projekta odjednom i u sva tri filma glume superstarovi. Tu su bili „Svetac” u kome „ruski nacionalista, koji raspolaže kompjuterskom supertehnologijom i okuplja oko sebe bandu ubica, destabilizuje situaciju u Rusiji da bi se dočepao vlasti, a paralelno organizuje napade po Evropi”. U filmu „Predsednikov avion” grupa ruskih terorista otima avion sa porodicom američkog predsednika i zverski se obračunava sa ženama-taocima. U „Mirotvorcu” opet „ruski general-nacionalista krade nuklearne bojeve glave i prodaje ih naravno Srbima iz Bosne da oni unište Njujork”.

Dakle, godinama se vrlo uspešno radilo na stvaranju novog lika neprijatelja Amerike i Zapada.

Umesto komunista to su postali mafijaši u kontekstu zapadnog viđenja Rusije kao „kriminalno-sindikalističke” države. Igralo se na kartu emocionalnog efekta rusofobije, a novi svetski poredak pod hegemonijom SAD stvaran je protiv Rusije, na uštrb Rusije i na ruševinama Rusije.

U modelu novog svetskog poretka za Rusiju nije bilo mesta, njena teritorija se smatrala slobodnim prostorom sa bogatim prirodnim resursima koje treba podeliti na uticajne sfere SAD i njenih saveznika.

U važećoj Strategiji američke nacionalne bezbednosti piše da se za sferu odgovornosti američkih organa za nacionalnu bezbednost faktički proglašava osiguranje globalne kontrole u najvažnijim pitanjima služenja interesima transnacionalnog kapitala i neometanom pristupu resursima drugih država. Istovremeno se za sferu američke nacionalne bezbednosti proglašava i kontrola stanovništva, zagađenje životne sredine i politički sistemi u drugim državama.

U svojoj knjizi „Geostrategija za Evroaziju” Zbignjev Bžežinski govori o raspadu Rusije na tri dela kao temelju za uspostavljanje ravnoteže snaga u američkim interesima u Evroaziji. Taj raspad na evropsku Rusiju, Sibir i Daleki istok treba, po Bžežinskom, da se odvija pod rukovodećim uticajem Amerike i njenih partnera, a „rusko nasleđe biće dovoljno za sve”. Po Bžežinskom Rusija je „geopolitička crna rupa”, ogromna nepodeljena teritorija, a kako je Moskva izgubila „hladni rat”, Rusiju treba rasparčati, opljačkati i definitivno uništiti kao samostalnu državu.

Istorija je već pokazala koliko su opasne takve političke utopije. Lav Trocki, takođe, strasno je žudeo za svetskom dominacijom, pa onda i Adolf Hitler. Danas tome teži Bžežinski. Kako se sve to može završiti dobro je poznato. Možda nije poznato američkom establišmentu, možda su oni čitali neke druge istorijske udžbenike, odnoosno oni koji Rusiju kao nuklearnu silu žele da dele na tri dela treba da dobiju uput za psihijatra.

Dakle, smatrali su je medvedom otupljenih kandži, potcenili su ponos Rusije, njenu prošlost i njenu vojnu moć. U februaru 1999. godine tadašnji američki predsednik Bil Klinton spomenuo je Rusiju samo kao „opasno skladište loše čuvanog nuklearnog naoružanja”. Američki zvaničnici još od tada više ne govore o „strateškom partnerstvu”, već o „pragmatičnom”, pa čak i „ realističnom partnerstvu”sa Moskvom.

Naime, Rusiju je zvanični Vašington praktično proglasio „Gornjom Voltom sa nešto raketa”. Partnerstvo je nestalo, odnosi su svedeni na prost jezik realizma. Geostrategija novog svetskog poretka, kako se ona danas sprovodi, sadrži nedvosmislenu pretnju za samo postojanje Rusije kao države, a izjave američkih lidera da se „ Rusiji mora iščupati nuklearna žaoka” dodatno učvršćuju razmišljanja u Moskvi da je krajnji cilj širenja NATO-a na istok zapravo kolonizacija i uništenje Rusije kao vrlo probitačan geopolitički poduhvat za svetsku oligarhiju koja formuliše spoljnu politiku SAD.

U februaru 1999. komandant oružanih snaga Estonije izjavio je „da Rusija više ne predstavlja nikakvu vojnu pretnju”. U martu 1999. NATO je bez odluke UN bombardovao SR Jugoslaviju, u oktobru 2001. SAD su bez odluke UN bombardovale Avganistan, u martu 2003. SAD su bez odluke UN izvršile invaziju na Irak. U međuvremenu, SAD su se jednostrano povukle iz sporazuma o antibalističkoj raketnoj odbrani ABM iz 1972. godine, opkoljavaju Rusiju novim članicama NATO-a, počinju da instaliraju antiraketni štit u Poljskoj i Češkoj što je direktna strateška pretnja Rusiji.

Protivno Rezoluciji 1244 UN Kosovo je proglasilo nezavisnost i tu su nezavisnost priznale SAD i većina članica NATO-a, iako su i Srbija i Rusija upozoravale Zapad da će to biti opasan presedan.

Na Kosovu, u leto 1999. ruskim mirotvorcima nije omogućen ulazak u Orahovac da bi preuzeli svoj sektor u okviru snaga KFOR-a. NATO se potrudio da Rusi ne uđu u Orahovac. Pa su devet godina kasnije ušli u Gori i Poti u Gruziji.

Prethodno je Miša Šalikašvili naredio da se izvrši napad na ruske mirovnjake u okviru zajedničkih mirovnih snaga Gruzije, Rusije i Južne Osetije. Gruzijski su vojnici tom prilikom na spavanju ubili dvadesetak ruskih vojnika da bi odmah zatim predsednik Miša naredio da se višecevnim raketnim bacačima, mučki usred noći, gađa glavni grad Južne Osetije Chinvali pri čemu je ubijeno na stotine civila, inače, i ruskih građana.

I sada svi na Zapadu govore o integritetu država, o međunarodnom pravu? Pa gde ste bili kada je Srbija bila u pitanju?

P. S. Miša Šalikašvili je morao da izdrži barem koji dan duže. Ovako, bio sam na godišnjem odmoru daleko od Beograda, treba mi dan da se vratim, pa dan za rusku vizu, pa dan za karte i pare od redakcije, pa najmanje dan u Moskvi za akreditaciju, pa najmanje jedan dan da stignem na Kavkaz. A Rusi sve završiše za pet dana. Prebrzo, odustao sam...

Kralj je, napokon, go

Predsednik Gruzije Miša Šakašvili definitivno je načeo transatlantske odnose. Naime, njegova neuspela vojna avantura preti da izazove nova dramatična podvajanja saveznika na dve strane Atlantika. EU okleva sa jačim sankcijama prema Rusiji, Amerika je zabavljena predizbornom kampanjom, oštra upozorenja Vašingtona upućena Moskvi povodom Gruzije i u samom Vašingtonu skoro da niko ozbiljno i ne shvata, a u sedištu NATO-a sada ne znaju kuda dalje da se šire, novih kandidata na planeti Zemlji i nema tako mnogo.

A još pre samo deset godina američki novinar Čarls Kraubhaner je napisao: „Amerika vlada svetom, hvala Bogu. U ovom veku dobili smo dva velika svetska rata, pa onda i ’hladni rat’. Imamo pravo da sada zahtevamo plen. Trebalo bi da mi Amerikanci možemo da uživamo bar trenutak u svojoj slavi”.

Taj trenutak je, sada očigledno, definitivno i prošao. Vrednosni temelji transatlantske zajednice pokazuju ozbiljne pukotine. Američka dominacija postala je nepodnošljiva i nekim američkim evropskim saveznicima, neraspoloženje Evropljana prema SAD raste, Evropa oseća da je Vašington tretira kao pešadiju, koju veselo gazi kaubojska čizma. Događaji u Gruziji pokazali su da je vreme američkog trijumfalizma prošlo i da SAD moraju ponovo da nauče igru međunarodne politike, ne kao jedina svetska supersila, već kao jedna od više velikih sila.

Istina, SAD i dalje dominiraju svetom svojom popularnom kulturom, ali su ratovima u Avganistanu i Iraku došli do pozicije vojne prenapregnutosti pa na vojne zadatke širom sveta sve više šalju pripadnike Nacionalne garde i teritorijalnu rezervu. Belo obojeni brod američke obalne straže u gruzijskoj luci, tako daleko od američke obale, najupečatljivija je potvrda američke vojne prenapregnutosti. Osim, ako Vašington nije hteo da dodatno iritira Moskvu pa je u luku Batumu, između ostalih brodova, namerno poslao i belo obojeni brod obalne straže. No, kako se taj brod uopšte i našao u vodama Crnog mora? Američka obalna straža u tim vodama znači da Amerika ima sve manje vojnika za avanture širom sveta, ili da SAD i obale Crnog mora smatraju za svoje obale.

Odnos snaga između Amerike i EU menja se u korist Evrope. Američke neoliberalne ekonomske teorije i recepti, koji su još donedavno predstavljali američku Bibliju koju su svi pobožno čitali, ne uživaju više preterani ugled. Odnos evra i dolara sve govori. EU postaje monetarna sila, pri čemu i EU i SAD spoljnu vrednost svojih valuta koriste kao instrument vlastite konkurentske sposobnosti. Sasvim dovoljno za novo formulisanje trans-atlantskog partnerstva. Žestoka konkurencija, kulturna eroazija, evropski nedostatak strategijske perspektive i američka uvređenost i povređenost. U kontekstu svega toga ruski tenkovi mogli su mirno da produže i do centra Tbilisija. Ni u EU ni u SAD, niko Miši Šakašviliju ništa ne bi mogao da pomogne. Što, zapravo, izaziva ozbiljne sumnje da Miša možda, ipak, ne radi za Ruse? Jer, uradio je sve što je bilo potrebno da Moskva uspe. Gruzija je nekada bila kraljevina.

Njen kralj je sada, napokon, go.

Da li znate kako Iranci zovu Ameriku?

Ne „Veliki Satana”, već „Prestonica Globalne Arogancije”. Isto tako je zovu iza njenih leđa i Francuzi i Nemci, Japanci i Kinezi. Jer, moć kvari, a globalna moć izaziva probleme na globalnoj razini. Bivši predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov u jednom intervjuu iz 1999. godine uporedio je širenje NATO-a na istok sa Versajskim ugovorom, koji je na kraju Prvog svetskog rata ponizio Nemačku. Gospodin Gorbačov je tom prilikom rekao i kako se oseća izdanim, s obzirom na to da je Vašington obećao da neće pokušati da izvuče geopolitičku korist od raspada Sovjetskog Saveza. Pa je shodno tome gospodin Gorbačov završio karijeru kao čovek koji reklamira pica restoran u Moskvi. Što je vrlo poučno za sve one koji bespogovorno veruju Vašingtonu. Pa bi i Miša iz Gruzije mogao da završi slično. Jer, vrlo je mlad, a mladi, zna se, obožavaju fast-fud.

Istorija je dokazala da politika popuštanja ne funkcioniše. Tako je Vinston Čerčil svojevremeno rekao Nevilu Čemberlenu da je odluka sa kojom se Čemberlen suočio u Minhenu bila odluka između sramote i rata.

„Izabrali ste sramotu”, rekao je Čerčil, „a sada ćete dobiti i rat”. Jer, mir i sloboda nisu isto. Što ima više ljudi slobodnih da stvaraju istoriju, to istovremeno ima i više ljudi slobodnih da vode ratove.

„Sve zamrznute sukobe treba rešavati na osnovu istih pravila i normi, po istim svima jasnim pravilima i standardima, sve sukobe u oblasti Kavkaza, na Balkanu i na Kipru”, izjavio je u oktobru 2006. godine tadašnji potpredsednik ruske vlade i ministar odbrane Sergej Ivanov na sastanku ministara odbrane Rusije i zemalja NATO-a u Portorožu. Tom prilikom tadašnji ruski ministar odbrane obavestio je države NATO-a da neke nove članice Alijanse, inače iz istočne Evrope pa ih zovu „mladonatovci”, naoružavaju Gruziju. „Staronatovci” su to primili k znanju i ništa više.

„Mladonatovci” su i sada najglasniji u osudi ruske vojne intervencije u Gruziji, „staronatovci” su oko poteza Kremlja suzdržaniji. „Mladonatovci” su na svoje teritorije i primili novi američki antibalistički raketni štit, koji navodno treba da spreči lansiranje iranskih raketa na SAD.

„Mladonatovci” su oko tog američkog štita trgovali sa Vašingtonom, cenkali se i podizali cenu, da bi onda uskočio Miša Šakašvili i ponudio da se u Gruziji, umesto u Češkoj, instalira visokofrekventni radar Iks-dijapazona za praćenje iranskih raketa.

Što ti je geografija, prvo su tvrdili da je Češka jedino mesto u svetu gde može da se locira taj radar, a onda u maju ove godine američki general Henri Obering, šef agencije za PRO kaže da može i Gruzija.

E, sada više ne može.

Miroslav Lazanski

  Štampa