Циљеви и последице НАТО агресије на Србију, 10 година после

Зашто су нас бомбардовали
ЦИЉЕВИ И ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ, 1О ГОДИНА ПОСЛЕ

За међународну комеморативну конференцију ”Узроци и последице агресије НАТО пакта на Југославију (Србију) – 10 година после” стигло је много прилога. Између осталих и писмо француског генерала Pierre-Marie Galois-а и филм са пратећим писмом немачког политичара Willy Wimmer-а, CDU посланика Бундестага које вам преносимо.

Велика нам је част и задовољство да вам представимо оснивача Покрета отпора, учесника Француских ваздушних снага током Другог светског рата, творца политике нуклеарног разоружања, оца модерне француске геополитике. Велики заштитник правде и међународног права, борац за историјску истину и етичку политику, свуда и тамо где претеже робовска геостратегија и јефтина пропаганда

Тако је устао у одбрану српског народа који назива „народом жртвом“, народом сатанизованим и напуштеним од стране заједнице, условно речено „међународне“.Назвали смо га „НАШ ГЕНЕРАЛ 3 М“

Генерал искрено жали што није у могућности да се помера ван Париза и присуствује данашњем скупу. Мисао Генерала данас је са нама. Ово је интервенција Генерала намењена данашњој конференцији.

Pierre-Marie Galois

Данас се сећамо на једну веома тужну годишњицу, 10 година од 1999. године када је западна демократија, предвођена Немачком, Енглеском, САД-ом, Француском, бомбардовала земљу Југославију, грубо кршећи међународно право, Повељу УН, Хелсиншки акт и одредбе о неповредивости граница, када је мимо одлуке Савета безбедности и без консултација сопствених парламената ушла у рат. Укратко, ова серија насиља над међународним правом, истинска је црна тачка моралности западних земаља које су се понеле на начин како се понашају аутократије које превазилазе сопственог послодавца.

Треба рећи да је растурање Југославије била дуго планирана операција у Немачкој. Није се радило само о томе да треба сачекати одлазак Тита 1980. године, него и припремити период после њега. Користећи се његовим одласком, из Југославије је требало одвојити територије за које је Немачка сматрала да нису националне већ територија састављена од различитих етничких група и религија. Наравно, Немачка је била врло заинтересована за добијање подршке за намеравано цепање територија. Догодило се да сам индиректно био умешан у ток тих разговора, на тај начин што сам редовно присуствовао скуповима Жозефа Штроуса, министра одбране Немачке а касније министра финансија, који су се 1976 и 1977 године редовно одржавали у Немачкој, на малој фарми у околини Минхена. Разговори су обично трајали два, три дана, окупљали десетак личности и бавили се питањима светске ситуације. Ту су били представник Британије Брајан Кроузи, представник Шпаније бивши министар Санчез Беја, представник Ватикана адвокат Пол Виоле. Ја сам у групи био представник Француске. Причало се о свему и ничему пуна два дана. Остали су ми снажно у сећању ти разговори у којима су моји суседи Немци гледали на Југославију као безживотну и без перспективе и сматрали да се треба припремити, после Титове смрти, на спровођење другачије територијалне поделе. Немци, иначе јако добри геополитичари, посебну осетљивост о том питању показивали су, по мом мишљењу, из следећих разлога:

Прво, жеља Немачке стране да се освети Србима који су током Првог и Другог светског рата били на страни Савезника против Немачке. Осим тога, Срби су 1941 године предвођени Михајловићем а касније Титом, успели да задрже више немачких дивизија, иначе веома корисних најпре за фронт према Москви а потом и Лењинграду. Дакле Берлин, тада је то био Бон, сматрао је да је српски отпор допринео да Немачка изгуби светске ратове. Према томе требало је казнити тај народ.

Друго, друга немачка идеја била је наградити Хрвате и муслимане који су се током рата придружили Немачкој и заузели одређене позиције током рата и у Француској, захвалити им се јер су пришли опцији Немачке. Дакле, фаворизовати Хрвате и босанске муслимане.

Треће, трећа немачка идеја, био је улазак Хрватске и Словеније у економску зону ЕУ којом је тада председавала Немачка. На тај начин отвориле би се могућности остваривања немачких утицаја и интереса на далматинској обали и тако приближавање Медитерану. Стари немачки сан! Традиционално храњен и у доба распарчаних кнежевина, царевине одувек окренуте ка централном Медитерану.

Овим разлозима треба додати и увереност Немачке у америчку интервенцију с обзиром на важна командна места у НАТО-у. Војним речником говорећи, био је то добар посао у припреми. То су, по мом мишљењу, били мотиви који су утицали на Немачку да одигра ту улогу. Осим тога требало је такође увести Америку и Француску у цео тај подухват. Тада је у Француској господин Кол имао одређен утицај на Митерана, који је био ослабљен и болестан, и заокупљен сакупљањм гласова јавног мњења око промена актуелног устава. Праћен Жипеом, својим министром спољних послова, од фебруара 1994 године придружује се немачкој војној коалицији у корист хрватско-муслиманске федерације. Ова федерација имала је за циљ да протера Србе се њихових вековних територија, да их са 64 посто територије у Босни сведе на проценат испод 4о. О снажној кампањи лажи која је све то пратила, рећи ћу нешто касније. То је био тај фамозни француски демарш који је испратио немачки.

Уследила је америчка интервенција. Америка је у почетку оклевала сумњајући у понуђени нови рељеф. Сумња је постојала имајући у виду и рат 39-45 године и отпор српског народа под немачком окупацијом. Сумњали су да ће бити ангажовани у једној врло деликатној и тешкој авантури. Поред тога, били су таоци нафте Саудијске Арабије и Ирака много више него таоци будућих планираних протока нафте путевима Дунава преко Београда, Коридором 8, који је планирао проток нафте од Каспијског мора до обала Албаније. Све је то временски било далеко, и нису се тим желели оптерећивати. Најзад, под притиском Немачке, проценили су да постоји интерес да се ангажују. Који интерес? Прво, доказати Европљанима да су неспособни да делују сами, јер, ако би Америка била ван тога, ту би настао хаос, неред, рат, што би их поново присилило да се врате на лице места. Та и таква демонстрација снаге само би показала нужност и неопходност опстанка НАТО-а.

С друге стране, ту је била Русија коју је требало унапред мало понизити. У то време Русија је у рукама Јељцина и „глава Харварда“ које су требале да имплантирају тржишну привреду на терен дотадашње планске привреде. Цео подухват поставио би се на тај начин и на терен провере и манифестовања словенске солидности.

Како у то време Немачка постаје сасвим пунолетна, једна од идеја је да би било интересантно војно окупирати одређену зону на Балкану. Одатле је проистекао фамозни Бондстил. Којој зони дати првенство, да ли Албанији, Драчу, да ли раскршћу Коридора 8 који ће једног дана превозити нафту из Каспијског базена до обала Албаније на Јадрана. Због ових различитих разлога Американци су интервенисали и убрзо у потпуности преузели командне операције. Трупе Немачке, Енглеске, Италије, Француске, стављене су под контролу америчке флоте на Медитерану. Цела ова операција имала је велики значај за њих јер је у суштини значила преседан за њихове сутрашње операције у Ираку.

Операције на Балкану вођене су на следећи начин: Најпре, громогласност кампање дезинформација: причати чисте лажи на начин који ће у јавном мњењу фиксирати жртву. Значи жртву јасно означити како би њена одбрана текла уз општу сагласност јавног мњења. Из тих разлога, требало је измислити српске злочине! Један од првих измишљених злочина било је силовање 48.000 жена. Амерички експерти за Балкан касније су ту цифру преиначили у 4.000 жена, касније је то спало на 4о, а тих 4о на крају би вероватно било четири, после чега би уследила „истрага у току“. Измишљања су ишла даље, до експлозије бомбе у улици Васе Мискина, масакра на пијаци Маркале за који су окривљени Срби, а заправо су муслимани пуцали на саме себе смишљено и с намером да се тај злочин припише Србима. Створен је такође мит о инвазији Сарајева од стране српске армије, да се српска армија спрема на уништење Сарајева и да то апсолутно треба спречити. Није се смело чути да је Сарајево седиште Срба, које су муслимани заузели и уништавају га. Све ове „информације“ које су систематски пласиране биле су нетачне, и сам сам био један од сведока тога јер сам у то време ишао у Сарајево, био примљен од стране председника општине, ручао са њим. Град је био подељен на два дела, зону босанско-муслиманску и део који су заузимали Срби. Никакве опсаде није било, била је то чиста лаж, која једном лансирана остаје да важи. Затим је то био Рачак с тврдњом да су злочин починили Срби, опет нетачно, али је изванредно послужило као претекст за почетак бомбардовања. Прећи у акцију, бомбардовати ту несрећну земљу подразумевајући и њено цивилно становништво, употребити осиромашени уранијум не водећи рачуна о драстичним последицама таквих операција, укратко, учинити да народ страда.

Сео тај систем извођен је у испланираним деловима. Прво, изразито лоше третирати народ и окривити га за злочине. Друго, уништити економске ресурсе земље и тако смањити снагу воље отпора – што се и догодило. Треће, бомбардовати економски апарат земље на начин да се касније тешко консолидује. Четврто, окупирати земљу тотално што је предвиђено Рамбујеом, и једанпут на лицу места, користећи беду у коју је народ гурнут, одредити нове политичке вође које ће бити наклоњене курсу агресора. Овај систем састављен од четири дела, спровођен је један за другим, прорачунато, интелигентно, а неки његови делови спровођени су и у Ираку. Може се рећи да је Балкан за Американце био једна „лекција“ стратегије за Ирак. Као што вам је познато, све то у Ираку завршило се бомбардовањем, тортуром, повредама, затворима и лошим третманом, свим оним са чиме се у одређеној мери експериментисало на Балкану. Све то у корист Запада који се у оба случаја понео аутократски. Спасавати једног уништавајући другог. То је операција која ме је дубоко шокирала јер је била врста модела инсталирана у јавном мњењу које је могло да апсорбује сву ту количину дезинформација, што је веома забрињавајуће јер дозвољава све будуће могуће ексцесе различите природе.

Данас се осврћемо на једну тужну деценију током које су Европљани показали да су спремни на међусобно убијање с једне стране подстакнути и под окриљем широке иницијативе Немачке, која се на мах поново ујединила 90-те и 91 године после растурања Совјетског Савеза и која није нашла друго решење за себе него да покрене тај фамозни рат. Уосталом, 1999 године, после Дејтонског споразума и свакако после разумног одбијања господина Милошевића Плана Б, којим је била предвиђена окупација српских територија од стране НАТО-а. Окупација у једном нелимитираном временском периоду, који је окупатору пружао све олакшице, аеродроме, путеве, железницу и све то бесплатно, у форми - ако могу тако да се изразим, као да је Србија била молилац тога. Наравно да је Милошевић тако нешто морао да одбије иако га је то увукло у комедију Рамбује која се завршила бомбардовањем.

Тужна епоха, тужан период на који се данас осврћемо са великом тугом, јер је западни свет показао да је способан за чисте перверзије да би одговорио једној немачкој опсесији која је поништила све оно што је остало од Версајског споразума и Тријанона. Што значи, најпре растурити Југославију а затим Чехословачку – што се и догодило, како би Немачка избрисала карту територијалне и политичке организације коју је обележила победа Савезника, на начин да од ње не остане ништа. И Француска се свакако, томе придружила, што је дозволило господину Колу да изјави да је Дејтонски споразум и свакако оно што је следило, велика победа за Немачку. На то је господин Митеран могао да дода - под условом да је разумео а што није био случај, да је то велика грешка за Француску. Велика материјална грешка са нестанком Југославије, нестанком трагова војних победа скупо освојених, масакром и жртвовањем једног пријатељског народа који је био на нашој страни. И све је то остварено монтирањем лажних операција на начин како би се оправдале операције које се нису смеле догодити никако и ни у једном случају. Западњаци су се у овом случају показали пуни непринципијелности што ме је изненадило јер то нисам очекивао од стране твораца концепција о праву човека, од Француске, Енглеске па и Немачке. Али стари демон, посебно благосиљан Немачком, искочио је, и кренуо ка актуелном хаосу који постоји на тим територијама, било да се ради о Републици Српској, било да се ради о Косову. Косову наравно, изворном срцу Србије, где је само за кратко време од стране муслимана уништено десетине и десетине ремек дела религиозне уметности српског народа што је у суштини масакрирање српског народа, на исти начин како би се масакрирао француски уништавањем долине Лоаре и њених замкова или Ил де Франса.

Дакле, живимо веома тужан период и не знам како ћемо морално из њега изаћи. У сваком случају дали смо доказ наше дволичности. То нам не служи на част.

Pierre-Marie Galois

Овај филм је посвећен жртвама Српског народа

Willy Wimmer, посланик Бундестага, Немацка: Прилог Међународној конференцији ”Узроци и последице агресије НАТО пакта на Југославију (Србију) – 10 година после”, 23. – 24. март 2009.)

Када су 24. марта 1999. године започели ваздушни напади НАТО-а на Савезну Републику Југославију и пар дана касније на Београд, ти напади су погодили земљу са пуно проблема, али земљу која је тада актуелно живела у дубоком миру. То исто је важило и за Покрајину Косово и Метохију у којој је само у 9 од 3.500 насеља било спорадичних сукоба. Образложење за рат на Балкану, такозвану "хуманитарну интервенцију”, по угледу на британске у 19. веку, већ је само по себи престало да важи када су пале прве бомбе на земљу која је веровала да може уживати међународну заштиту од стране партнерских земаља у ОСЦЕ-у и УН-у против агресије. То се, међутим, за све нас показало као заблуда са далекосежним последицама.

10 година после овог датума требало би свакако изоштрити поглед на неколико периода. Почетни је свакако године непосредно после 1990., шта је урађено и зашто су тако многе ствари решаване. А последњи је године после "Олимпијског рата" председника Саакасвилија, у Грузији па онда видети куда идемо у будућност. У сваком случају ово је прилика да се подсетимо на једну хитну молбу Београда упућену 1990-те године на адресу тадашње Европске Економске Заједнице. Београду је тада било хитно потребно 4 милијарде ДМ да би решио тешке проблеме у привреди. Као против-потез Београд је био спреман да прихвати мирољубива и конструктивна решења за постојеће проблеме у Југославији. Проблема је било пуно, како између Словеније и Војводине, тако и у вези са Косовом. Одговор Европе је познат и до дана данашњег управо је Европа морала да улози вишеструко већу суму од тих 4 милијарде ДМ како развој догађаја решавање проблема не би били ратови и овакав крај са свим отвореним проблемима.

Зашто се посебно треба осврнути на време после 1999 године?

У каснијем периоду је све личило на то да се ни под којим условима не би смело доћи до споразума, уколико се - како је на једној конференцији о Балкану у словачком главном граду Братислави у лето 2000. године изјавио један представник САД - министарства за спољне послове високог ранга - жели исправити грешка коју је направио Ајзенхауер у Другом Светском рату. Та грешка се својевремено састојала у томе што није било предвиђено трајно стационирање америчких копнених снага на Балкану. То је у међувремену већ увелико превазиђено као што данас показује највећа САД-база у том региону - Камп Бондстил на Косову. Ако се баци поглед на географску карту, могу се уочити као перле у низу велике САД -базе преко целог континента.

Догађаји у Рачку или фарса од Конференције у Рамбујеу, привредни ембарго против Југославије у циљу исцрпљивања земље, измене привредних норми, а тиме и промене код главних привредних партнера, били су свакако нужне пролазне станице. То се показало већ приликом наредбе за ваздушне нападе НАТО-савета у октобру 1998. године, када је југословенска војска приморана на примирје. Београду је наређено да спусти пушке „к нози“, а терористичка група УЧК је „пуштена с ланца“. „Проглашење ритера“, то јест благослов за офанзиву УЧК, крунисано је пољупцима Мадлен Олбрјат и Хашима Тачија, као и заједничким сликањем Ричарда Холбрука са терористима УЧК. Ако овај (Холбрук) буде се сада као Амерички специјални представник за Авганистан и Пакистан сликао и са Таллибанима, као за време његовог првог мандата у Србији, знамо какво авганистанско-пакистанско ратно поприште можемо очекивати.

Останимо на терену Балкана. Рат је био циљ и нису сви који су оптуживани морали да одговарају пред Трибунолом у Хагу. Али то је зато што је сада требало да фокусира наше погледе на тај део историје – како би што пре заборавили оно претходно што је до рата и довело. Ако гледамо с једне стране свакако, јер се у вези са Косовом променило само агрегатно стање конфликта. Створена је нека нова деравнотежа, која неће и не може трајати а како ће се завршити? Независност без сагласности међународне заједнице, то је само тренутна констатација, али не и решење.

На другој страни јављају се шансе да се реше проблеми и да се вратимо међународном праву као брани против рата у Европи. Русија мора сама да оцени колико се озбиљно уважава њена иницијатива за нову архитектуру европске безбедности. Све док је Солана задужен за спољну политику ЕУ, не може се очекивати да ће се отуда нешто покренути што би у Европи дало примат међународном праву, а не закону јачег. Многи, који су дали свој удео у том Првом светском рату у Европи, после страхота Другог Светског Рата, још се налазе на позицијама. Није могуће проценити колико дуго ће Русија моћи то да трпи и да толерише.

Прошло је 10 година од дана када бомбе нису пале само на Београд. Ране још нигде нису зарасле.

Willy Wimmer

Међународна конференција ”Узроци и последице агресије НАТО пакта на Југославију (Србију) – 10 година после” одржаће се од 23. – 24. март 2009. - у организацији Беопградског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала ВС, бранилаца отаџбине, одржава у Београдском Сава центру 23. и 24. марта 2009. Конференцији ће, поред домаћих личности присуствовати и око 200 пријатеља Србије и српског народа из иностранства.