------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Због све јаче Кине и азијских интеграција, САД намеравају да се кроз North American Union придруже ЕУ и формирају „Атлантску Унију“

Регионализација, да би збрисали државе

Кроз два текста желимо да вам покажемо шта је Регионализација и како, кријући се иза слогана попут “федералне структуре” или “више моћи регионима”, ЕУ у ствари спроводи своје централистичке циљеве. Ради се на потирању националних разлика, отварању простора за банкарске системе, а све то безбедносно треба да буде под капом НАТО-а како неке државе односно у овом случају региони не би „искакали“.

Кад у ову стратегију уклопимо текст Мирослава Лазанског „НАТО у Пиносави“ о методологији домаћих „државника“ а страних марионета који имају задатак да спроведу укључење Србије у НАТО, можемо заокружити комплетну стратегију ЕУ и САД. Зато је иступ Пиера Илара (Pierre Hilard), против Швајцарске само део такве политике Брисела и Вашингтона, а напади Пеера Штајнбрика (Peer Steinbruick) служе трансатлантском цонцепту моћи чија је намера уништавање различитости и успостављање централизоване контроле.

Регионализација има још једну врло скривену намеру о којој се у ЕУ а и јавно не говори. Да би Немачка и осталих неколико земаља задржале и оствариле потпуни доминантан утицај у органима ЕУ, новопримљене земље истока и оне које тек треба да приступе ЕУ треба разбити на регије. Тада оне као државе не би имале „квоту“ гласова према својој величини односно броју становништва, већ би у ЕУ биле представљене или примљене као регије. Самим тим оне би представљале мале целине са малом гласачком квотом, која не би одражавала државне интересе већ често међусобно супротстављене, своје регионалне интересе. Стога се не инсистира на регионализацији Немачке, Француске, Шпаније, Италије, већ Пољске, Чешке, Румуније… као и земаља Балкана, Ukrajine, Грузије, Турске, па и Швајцарске, које куцају на врата ЕУ. То је основа „парламентарног“ модела евро-атлантског савеза, односно касније „Атлантске Уније“.

Нови статут (исто што и устав) Војводине, као и Тадићева залагања за даљом регионализацијом Србије управо је испуњавање захтева ЕУ којим се свесно разбија држава. Када прочитате овај текст до краја схватићете комплетну обману грађана Србије коју спроводи Демократска странка, јер то је цена марионетске власти која данас води Србију у амбис. На територијалном,(губитком Косова и осталих српских простора) националном, финансијско-привредном и безбедносном плану све до потпуног колонијалног статуса. То је право значење слогана ДС-а да „ЕУ и ево-атлантске интеграције немају алтернативу“.

Принцип регионализације је далеко изнад поједностављене реорганизације старог континента. У ствари, ради се о додели политичких, економских и финансијских моћи регионима (покрајинама), ове последње се спроводе директно по упутству бриселских институција. Овај феномен је аминован политичком вољом Немаца који су вешто инфилтрирали калкулације – (вредности) у оквиру стварања Европе. Као што наводи професор политичких наука Рудолф Хрбек (Rudolph Hrbek) у ревији „Документи, осврт на немачка питања“: „Полазна тачка нове серије иницијатива је била резолуција конференције премијера од октобра 1987. одржане у Минхену, где је усвојена идеја Европе федералних структура. Две године касније, премијери Држава су основали радну групу њихових министарстава правде обавезујући их да поднесу извештај о статусу Држава и региона у односу на будући развој Европске Уније”.

Сви послови су нашли подстицај захваљујући акцији владе Доње Саксоније 1996 г. У то време, инструиран од стране премијера Герхарда Шредера (Gerhard Shroeder), посланик социјалиста Доње Саксоније Петер Рабе (Peter Rabe) је на извору елаборације и препоруке 34 (1997) CPLRE - Конгреса локалних и регионалних снага Европе (Congres des pouvoirs locaux et regionaux d’Europe). То је документ који легализује политичку прерасподелу Европе. Принцип је сам по себи једноставан. Ради се о уступању максималне надлежности регијама, које све више сарађују са Европском Унијом на уштрб сарадње са самим својим Државама. У оваквој структури, посреднички елемент, у овом случају национална власт, је потпуно изопштен. Принцип доследно циљано разара Државе док Европа региона, тачније, Европа евро-региона на рачун тога профитира. Креација ове друге резултира установљавањем територијалних тела сличних неколицини региона разних земаља. То је случај са евро-регионима Алзас/ Паyс де Бад, или пак, Пиринеји/Медитеран.

Оваква политика тежи да деструктивно уруши Европске Државе у циљу да их смрви. Очигледно да ће земље, још увек неприсаједињене Европској Унији, кад тад морати да се ухвате у то коло. Као што је изјавио Рене Шуок (Rene Schwok), Шеф Катедре Жан Моне (Chaire Jean Monnet) Европског института Универзитета у Женеви, по чијим је инструкцијама Швајцарска је већ подлегла магнетној привлачности Брисела. Он са задовољством подвлачи да је скоро 50 % швајцарских закона произашло из европских директива. Оваква еволуција је логична. У суштини, ако се узме у обзир одлучност да се створи европски савез уједначен према јединственом моделу, јавља се неопходност да се све Државе убаце у исти лонац, по питању свих сектора. Стога напади немачког министра Пеера Штајнбрика који се односе на Швајцарску залазе у ту тврдоглавост да се сломи посебност швајцарског банкарског система, а са циљем бољег абсорбовања у програм уређен истим законима као и у ЕУ.

Званична тежња која прокламује рат „фискалним рајевима“ је само изговор да се покуша деморализација патерна који се мигољи евро-поклоницима Брисела. У жељи да обуздају швајцарски модел, Пеер Штајнбрик добро пази да не прозове матичну кућу која држи под контролом већину фискалних рајева … Лондон сити. Како је то чудновато. Оваква карактеристичност треба да повеже пристајање на припајање целе Европе једном огромном евро-атлантском савезу који мора, теоријски, угледати светлост дана до 2015.

У том обимном политичком, економском и финансијском реструктуисању потребно је униформисати целину. Не треба заборавити да се управо сада суочавамо са значајним финансијским краховима: пад долара који би требало да пропрати материјализација нове валуте чије име још увек није озваничено (амеро или северно-амерички долар). Због финансијско-привредне кризе која дрма комплетан евро-атлантском савезу сва ова реструктурирања треба завршити што пре. Формирање северно-америчког политичког, економског и војног савеза (North American Union) уједињујући Сједињене Америчке Државе, Канаду и Мексико програмом Партнерство за безбедност и напредак (Partenariat pour la Securite et la prosperite - PAP) је планирано (бар теоријски) за 2010.

Све ове савезе треба формирати, пре него што се North American Union придруже Европској Унији да би се 2015 г. конституисала „Атлантска Унија”, како ју је назвао оснивач „Paneurope“, Richard de Coudenhove-Kalergi. Овај савез, мора обавезно узети под своју контролу и последња фискална и банкарска уточишта. Зато, Швајцарска треба да уђе у ЕУ на мала врата и стопи се у нову трансатлантску заједницу предодређену да установи обједињену Западну (Occidental) филијалу.

* Pierre Hillard, професор катедре за меπународне односе на Високој спољно-трговачкој школи (ESCE), аутор „Фондација Bertelsmann и светско управљање”, Парис 2009.

НАТО у Пиносави

Овог уторка назвао сам госпођу Раду у Пиносаву, она је из старе угледне београдске породице где сам сваке године позиван на славу, Светог Николу. После оних конвенционалних речи о здрављу и фамилији замолио сам госпођу Раду да се мало код комшија пропита ко је од њих спреман да умре за Талин, или Копенхаген. Наравно, ако то буде потребно.

„Бог с тобом сине, какав Талин, какво умирање?”

Објаснио сам јој како сам у „Политици” ових дана прочитао изјаву једног нашег политичара да без уласка Србије у НАТО нема водовода за Пиносаву. Госпођа Рада силно се обрадовала што може да ми објасни како део Пиносаве ипак има водовод. И без да је Србија претходно ушла у НАТО. „Онај други део Пиносаве још нема водовод, али знаш сине, све су нас ови домаћи мафијаши преварили, узели су нам свима по кући 1000 евра, а нису свима увели водовод. Него, какве везе има тај наш водовод са умирањем за Талин? Да ли у Талину знају за Пиносаву?”

Објаснио сам јој да члан 5. статута НАТО каже да су све чланице обавезне да бране ону чланицу која је нападнута и да ако неко, не дај боже, нападне Талин, или Копенхаген, онда ће сви војно способни становници Пиносаве морати да бране Талин и Копенхаген. Иначе, ништа од водовода за Пиносаву. Још сам јој додао да ништа не брине, све ће јој то много боље објаснити наши политичари. Нама ће остати само да платимо и испунимо своје НАТО обавезе.

Дакле, у Србији ових дана политичари увелико ћаскају о уласку или неуласку у НАТО. Свашта може да се чује у том ћаскању, од тога „да пут у ЕУ од пада Берлинског зида води преко НАТО-а”, до тога „да је чланство у НАТО-у нулта тачка када престају антиевропске и антизападне политике”. Колико се ја сећам, живео сам у држави која није била са „оне стране” Берлинског зида, колико се ја сећам СФРЈ није својом војском 1968. умарширала у Праг да угуши демократске промене као што су то учиниле неке садашње чланице НАТО-а. Југославија је врло оштро осудила тај потез Варшавског уговора, баш као и 1956. поводом догађаја у Мађарској. Колико се сећам, управо од пада Берлинског зида непрестано се и поставља питање смисла и циља НАТО-а, но на то питање до данас нема коначног одговора. Једино је стратешка недоследност, заправо, суштина садашње стратегије ширења НАТО-а на исток уз, признао то неко или не, антируски карактер.

Дакле, и наш домаћи транзициони естаблишмент морао би да води рачуна о фактографији, јер је безумна акрибија први симптом маније у којој политичке фусноте доводе до скандалозних премиса. По којима, је ли, у Шведској, Финској, Ирској, Швајцарској и Аустрији владају антиевропске и антизападне политике? Јер те земље још нису достигле „нулту тачку”, односно нису ушле у НАТО. Јер прикључење НАТО-у не виде као нешто што шаље Бог као свој дар са неба да би се реформисале службе безбедности и моћна, али корумпирана војска. Па су одговорни политичари у тим државама акцидентни протагонисти фарсе у некој кафани, коју је Свевишњи вероватно посматрао с доброћудним хумором? Али, ипак, шта каже народ у тим земљама које не желе у НАТО? Да ли неко њих у вези са тим нешто пита? Шта да их пита, има да мисле онако како мисли председник, влада, академије, попови. Они су прагматичари, а не алтруисти. Имају своје рачунице како да остану на власти у Аустрији, Швајцарској, Ирској, Шведској. И без оног Бин Ладена што се опет огласио.

Потпредседник САД Џозеф Бајден обећао нам је у Београду „да САД неће условљавати евроатлантске интеграције Србије тиме да Београд призна независност Косова”. Сјајно. Пре четири године Николас Бернс нам је поручио да „не верује да би ико примио у НАТО државу у чијем средишту постоји територијални спор, која није решила ово велико питање будућности Косова и мислим да не постоји никаква могућност да се то догоди”. Додуше, Бајден има виши положај од Бернса, а и за Вашингтон статус Косова више није споран, па ми у том контексту можемо у НАТО. Истина, НАТО инсистира да све евентуалне чланице немају нерешене спорове са суседним државама и да као доказ обавезно потпишу билатералне уговоре о „пријатељству”. Како ми Косово не сматрамо суседном државом ништа нас не кошта да потпишемо тај уговор о пријатељству. Јер шта можемо друго да урадимо? Искрено речено, ништа нарочито. „Селам алејкум”, рече председник Обама. Али, не нама.

Покушајем српског самопреиспитивања „где смо данас, са Русима, са НАТО, са Кинезима, или Вијетнамцима, јесмо ли нормална земља међу свим другим нормалним земљама, а друге нормалне земље су, наравно, само оне у НАТО-у”, дакле тим и таквим планетарним српским дилемама бави се класа која се бави ћаскањем. Уништавањем категорија политичке, интелектуалне и моралне одговорности, сталним дробљењем артикулисане политичке алтернативе, политичким аферама и расподелом националног богатства у стилу „дивљег капитализма” не стиже се до „нулте тачке” новог почетка. Јер да би се изградила демократија у транзиционом друштву да прво направимо тај водовод за целу Пиносаву без муљања од 1000 еврића по кући.

Мали корак ка НАТО-у, велики за Пиносаву...

Мирослав Лазански