------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Бајден је дошао и отишао, остали су захтеви и горчина понизношћу којом се брука и омаловажава цела нација

Кад пузавци пузе

Овакви текстови нису за шалу, али недавна посета Бајдена Србији била је толико специфична да смо себи допустили слободу да под један наслов стрпамо три различита текста. На то смо просто били изазвани собзиром на крајње понизно и поданичко понашање наших „државника“ приликом посете, која је чак превазишла и најминималније дозе националног достојанства, као и за те прилике уобичајене норме понашања.

·   Бајден у Београду

Бајден у Београду
Руски медији у тексту Дејана Мировића дају своје виђење Бајденове посете Србији, њене резултате и општи утисак, не чепркајући дубински по захтевима које је Бајден Београду донео. Али да прво видимо текст.

Москва - Потпреседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден посетио је Србију 20. маја 2009. године. После посете америчког државног секретара Колина Пауела Београду 2003. године, то је била посета на највишем нивоу од стране једног америчког руководиоца Београду још од промене власти 2000. године. Ипак, Бајден није први пут боравио у Београду. Године 1993. примио га је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић .Такође, године 2001 у својству америчког сенатора разговарао је са председником СРЈ Војиславом Коштуницом. Без обзира што је Бајден већ два пута био у Србији његову посету контролисани медији у Србији су представили као ''историјску'' и ''судбоносну''. На пример, прозападни дневни лист ''Блиц'' је 21. маја 2009 године објавио наслов ''У Београду јуче почела нова етапа у односима Србије и Америке''. Такође, сличну еуфорију поводом Бајденове ''историјске'' посете шириле су и власти у Београду. Председник Тадић је поводом посете Бајдена изјавио да долази ''до нове етапе у формирању америчке политике према Србији и западном Балкану''. Председник Политичког савета владајуће Демократске странке Драгољуб Мићуновић је еуфорично изјавио да је Бајден дошао у Београд да би ''Србији дао подршку за улазак у Европску унију''(!?). Такође, директор Канцеларије за придруживању Европској унији Милица Делевић је тврдила да је била ''очигледна позитивна атмосфера'' током посете Бајдена Србији.

Нешто умереније у коментарима поводом Бајденове посете су биле опозиционе странке, блиске властима. Председник проамеричке Либерално демократске партије Чедомир Јовановић је изјавио да је посета Бајдена била ''шанса за промену друштва''. Заменик председника, (фактички први човек), новоосноване Српске напредне странке, Александар Вучић, је поводом Бајденове посете изјавио: ''Надам се да ће наша власт посету америчког потпредседника искористи за добро Србије и њених грађана ...очекујем да ће се разговарати о привредном и економском поправку земље''.

Са друге стране, проруска опозиција је оштро осудила долазак америчког потпредседника у Београд. Заменик председника Српске радикалне странке Драган Тодоровић је изјавио ''Србија ће од ове посете добити додатне притиске и уцене око Косова. Америка ће заобилазним путем покушати да олакша проглашење независности Косова као што је то било са Еулексом''. Тим поводом, Српска радикална странка је најавила чак и протест својих посланика у случају да се Џозеф Бајден обрати Народној скупштини Републике Србије, као што је то урадио у парламенту Босне и Херцеговине и у парламенту квази државе Косово (вероватно се због тога Бајден није ни обратио српском парламенту иако је то било најављено). Потпарол Демократске странке Србије Андреја Младеновић је изјавио да је амерички потпреседник непожељан у Србији јер је ''Давао изјаве о Србији које су биле недостојне једног политичара. Због тога што се залагао за бомбардовање Србије и због тога што се залагао за независност Косова, најмање што може да се учини је да се извини Србији и српском народу током посете. То је нешто што би свака одоговорна власт тражила''. Такође, представници Српске радикалне странке и Демократске странке Србије су затражили од власти да јасно кажу да Србија никада неће ући у НАТО.

Ипак, током посете Београду, амерички потпредседник није изразио жаљење због агресије НАТО на Србију када је убијено око 3.000 и рањено око 12.000 људи. Бајден није изразио ни жаљење због својих растичких и ратнохушкачких изјава иако су оне биле познате српској јавности. На пример, изјаве за амерички недељник Time 03. maja 1993. ''САД морају да предводе Запад у одлучујућем одоговору на српску агресију, почињући са ваздушним нападима по српској артиљерији '', за вашингтонски National Public Radio 15. 5. 1993. ''Ми се суочавамо не са верским ратом, већ са простачким гласним чином српског експанзионизма и агресије. Ово је фашистичко разбојништво у маршу'', као и за глобалну телевизију CNN 1.8.1993 ''Срби су неписмени и дегенерици''(!?). Бајден није повукао ни своју изјаву дату у време агресије НАТО пакта на Србију 1999. године када је поручио да ''Све Србе требало ставити у концентрационе логоре ''(!?).

Због тога, америчког потпредседника са добродошлицом није дочекао ни српски народ. Улице у Београду су биле блокиране, забрањене су демонстрације против Бајдена, а људи који су своје незадовољство исказивали паљењем америчке заставе били су ухапшени. На пример, члан једне од мањих синдикалних организација Ратибор Тривунац је ухапшен само зато што је запалио америчку заставу на улици иако то није приказао нити један медији у Србији. О каквом се притиску на српске грађане радило и колико је власт била уплашена због посете америчког потпредседника говоре и следећи упоредни подаци. За разлику од случаја са америчком заставом власт није реаговала када је у високотиражном прозападном листу ''Блиц'' 09. јануара 2009 објављена слика два хулигана који су запалили руску заставу, наводно због недостатка гаса, иако је свима било јасно да се ради о провокацији листа ''Блиц'' који месецима води кампању против улагања Гаспрома у Нафтну индустрију Србије. Такође, прозападне власти нису реаговале ни када је исти тај лист ''Блиц'' неколико пута објавио огласе независне државе Косово у којима се налазила застава и грб те квази државе (у мају 2009. објављено чак 7 страна огласа такозване Косовске агенције за приватизацију, која управо отима српску имовину на Косову).

Ипак, и поред оваквог недостојанственог понашања власти у Београду, Бајденова посета није допринела побољшању српско америчких политичких односа. Она није довела чак ни до повећања економске сарадње између САД и Србије. Није закључен нити један економски уговор. Бајден је у својим изјавама само узгред поменуо економску сарадњу, иако је она минимална између САД и Србије. Посебно је то јасно када се она упореди са оном коју Србија остварује са Руском Федерацијом, Италијом, Немачком или Кином. На пример,према подацима Републичког завода за статистику, 2007. године Србија је из Руске Федерације увезла робе у вредности од 2 милијарде 628 милиона долара, из Немачке у вредности од 2 милијарде 195 милиона долара из Италије 1 милијарду 797 милиона долара и из Кине у вредности од 1.365 милиона долара. Такође, у 2007. години, Србија је увезла робе у вредности од око 500 милиона долара и из суседних земаља, Бугарске и Босне и Херцеговине. У истом периоду, Србија је увезла робе у вредности од само 373 милона долара из САД! (Слични подаци се добијају и када се ради о извозним партнерима Србије). Дакле, САД нису биле ни међу пет првих економских партнера Србије!

Када се ово има у виду, може се закључити поводом Бајденове посете да је она имала за циљ само да натера српско руководство да упркос противљењу свог народа учлани Србију у НАТО. Зато је Бајден изјавио у Београду да ће САД ''употребити свој утицај, енергију и средства да унапреди евроатланске интеграције Србије''. Дакле, улазак у Србије у НАТО интеграције. Други циљ Бајденове посете је да Србија и председник Тадић не ометају стварање квази државе Косово, јер постојање те америчке творевине на Балкану треба да докаже муслиманско арапским државама на Блиском истоку да САД нису против глобалног ислама. Зато је Бајден приликом посете Београду изјавио да ''очекује од Србије да на Косову сарађује са ЕУ и другим међународним факторима''. Дакле, да не омета Еулекс, чланство Косова у ММФ и јачање косовске војске.

Уосталом, да је стварање квази државе Косово једна врста компензације за антимуслиманску политику САД на Блиском истоку, признао је и сам Бајден када је изјавио у новемебру 2005 године у Конгресу САД ''Приштина је један од свега неколико муслиманских градова на свету где се САД не само поштују него и цене. Ако Косово завршимо какао треба, подсетићемо муслимане широм света како су САД притекле у помоћ косовском становништву''.

Више него јасно свакоме ко неутрално разматра циљеве посете Бајдена. Нажалост, власти у Београду и даље наивно сматрају да ће својим недостојанственим и недржавничким понашањем успети да промене глобалне америчке интересе који се не поклапају са српским националним интересима.

Дејан Мировић

Кад стране марионете глуме патриоте
Високог госта из САД дочекао је председник Тадић и то је сасвим логично и разумно али није разумно а ни потребно на сваком показивати снисходљивост која је била толико изражена да је „уваженом“ госту вероватно сметала. Наши политичари су изгледа одавно заборавили правило да ће их и други ценити онолико колико они сами цене себе. За Тадића би било знатно пробитачније и политико мудрије да је пред Бајденом стајао усправно, јер није он на леђима носио читаво бреме тешких изјава већ Бајден. Госту је требало показати да ова нација има достојанство и да није заборавила све његове бљувотине изречене на рачун Срба, те да се логично од њега очекује да својим садашњим деловањем са места потпредседника САД то донекле исправи. Побољшање односа је увек двосмерна улица.

Зато је Тадић морао, по сваку цену, да избегне разговор у четири ока, јер ако се жели поверење нације онда се инкриминисаним гостом нема шта разговарати тајно. За тим није било никакве потребе осим ако Тадић није желео да саговорнику покаже како он у Србији у потпуности влада ситуацијом и има подршку нације да у њено има сам одлучује. Чак иако му је то била намера промашио је - јер Бајден боље од самог Тадића зна да је цела та тадићева владавина на стакленим ногама и колико је било потребно трикова, изборних крађа и остале западне подршке да би до места председника уопште дошао.

Друга политичка глупост је у горњем тексту је означена црвеним јер би се неки „умерени националисти“ и „моралисти“, ипак требали бар мало да зацрвене. Портпаролу Демократске странке Србије Андреји Младеновићу уопште није сметало да громогласно изјави „да је амерички потпреседник Бајден непожељан у Србији“! Где су те „патриоте“ из ДСС-а биле када је тог истог Бајдена у својству америчког сенатора још 2001 у Београду примио председник тада СР Југославије Војислав Коштуница и са њиме разговарао. Разговарао је са америчким сенатором чије су огавне речи упућене српском народу још увек одзвањале у нашим а ваљда и његовим ушима. Наш „националиста“ Коштуница могао је да одбије да због таквих иступања уопште и прими Бајдена што је Тадићу сада било знатно теже јер је Бајден дошао са позиције потпредседника САД.

У политици има и неких правила којих се треба држати. Ако немаш шта да кажеш или си и ти док си вршио власт радио исте па и горе ствари онда бар ћути. Покушај да то прескочиш и препустиш забораву – ако може. Ред би било да се из ДСС-а бар подсете шта је Коштуница све радио и каве је штете нанео овој држави и нацији па тек онда нека у некога упиру прстом или глуме националисте. Енглези су за изборе смислили ту крилатицу о Коштуници као „умереном националисти“ како би се преварио народ и Милошевић победио. Та прича је већ одавно излизана, као и она „ко једини може да нас погледа у очи“. Коштуница сигурно више не иако је имао шансу. Саберите све одлуке Коштунице на позицијама председника и председника владе па ће те лако доћи до великог збира најтежих и најштетнијих одлука по државу и Српство. Доста је било превара и лажи са тим Костунициним патриотизмом јер ту од патриотизма нема ни П.

Бајденов виртуални дневник о посети Србији

Упркос безбедносним ризицима, вратио сам се жив и здрав из Србије, симпатичне државице на крајњем истоку Кавказа. Време је било дивно, нисам веровао да и тамо сија сунце, али се, ето, испоставило другачије. И не само то, чинило се да се нико не плаши те сјајне кугле с неба и не бежи у пећине док не зађе...

Мада сам био убеђен да ћемо слетети на неки од аеродрома суседних држава, јер Београд, њихова највећа насеобина, нема свој, информације ЦИА о постојању асфалтне подлоге у нечему што зову Сурчин испоставиле су се тачним (проверити да ли се испод писте налази масовна гробница индијанских староседелаца које су Срби истребили 1268. године). Чак су, у част мог доласка, том симпатичном објекту дали име нашег великог научника Николе Тесле! Баш слатко од њих.

Љубазни момак којем сам по слетању утрапио кофере ипак није био багажиста, већ њихов председник?! Извинио сам му се и дао 20 долара бакшиша... Такође, брадата госпођа, која је ћутке ишла за нама саплићући се о сопствене ноге, уопште није госпођа - већ премијер, зову га Мирко, ваљда. Мало се наљутио када су агенти тајне службе тражили да врати букет намењен првој дами, па сам и њему дао 20 долара. То га је орасположило.

Фасцинирао ме је еволуциони напредак овог племена - доста њих се усправило и сасвим добро хода на две ноге! Изгледа да су то позитивни ефекти бомбардовања?! Срећан сам што видим да сам се залагао за праву ствар! Можда би још неколико налета од њих створило чак и прогресивну врсту. Вреди покушати. Видећемо...

На путу до хотела (имају и то, Хилари ипак није била у праву) приметио сам да за једну „банду неписмених дегенерика, убица беба, касапина и силоватеља" и не изгледају превише ружно. Из кола нисам успео да видим ловишта у којима се прехрањују једући старе и изнемогле. Симпатични декица звани премијер покушао је да ме убеди да није баш тако и заклео се да познаје човека старијег и од Америке, који не да није поједен, већ има и некакву функцију у њиховом племенском савету?! Не верујем! Презиме тог човека звучи као назив некаквог монструозног плана за истребљење старије популације: Кркобабић?! Срби су то...

Разговор са председником био је дуг, исцрпан и напоран! Он је инсистирао на причи о некаквом Косову (колико сам схватио реч је о срцу Србије, које је грешком трансплантовано другом), док сам ја покушавао да сазнам шта је урадио с мојим коферима. Дао сам му још 20 долара - назвао је неког Ивицу, тај се ваљда разуме у коферчиће. Питао сам да ли и њему да пошаљем бакшиш, рекао је: „Не, Ивица све ради из убеђења“ Фин неки човек.

После смо отишли у зграду испред које су у бронзи изливена два човека како злостављају коње. Кажу да им је то скупштина, а да поменути кипови нису приказ њихове традиције, већ уметнички изражај. Сумњам, Срби су то... Дочекала ме је госпођа неуропсихијатар, која руководи том експерименталном терапијом: рад без дневница - докторка Славица.

Чим сам ушао, скочила је огромна жена у белој мајци са ликом неког човека с наочарима и бабурастим носем, ухватила ме за косу и, претпостављам, поздравила на традиционалан начин племена из којег долази: „Јеб.. вам све по списку, проклети да сте! Затрло вам се семе и племе, Тачијеве слуге!" Понео ме је тај емотивни тренутак, одступио сам од протокола, ухватио сам и ја њу за косу и цимао, понављајући: „Тханк yоу, yоу тоо"... Плакали смо обоје, ја од бола јер много чупа, а она изгледа да то чупање и не осећа...

Жао ми је што нисам успео да сазнам да ли заиста постоји то што зову Млађан Динкић који све зна и може или је само реч о легенди коју препричавају, тешећи се кад им је тешко. „Пројекат Чеда" одлично напредује! Полако му се враћа и боја у лице. Нисмо имали времена да се испричамо, журио је да успава некакву Бебу, каже да је само вожња џипом умирује.

Није ми било свеједно када је пала ноћ и када су Срби почели да завијају на месец. Склупчао сам се на кревету и бројао „томахавке", некако сам успео да заспим... За дивно чудо, опет је свануло?! За два дана сунце је два пута изашло и над Србијом?! Ваљда још постоји онај аеродром?

Сви су дошли да ме испрате. Ивица је нашао коферчиће, сјајан мали! Дао сам им још по 20 долара. Нема везе, одбићемо од кредита. Једва чекам да Бараку и Хилари испричам шта сам све видео. Чак и „Yуга", који се стварно креће (!!?), али то ми већ не би поверовали... Прећутаћу...